Želela sam da budem poput Jeftajeve ćerke

Ispričala Džoana Souns

Još u tinejdžerskim danima, žarko sam želela da budem poput Jeftajeve ćerke. Ispričaću vam šta sam imala na umu i kako sam s vremenom umnogome postala kao ona.

GODINE 1956. bila sam prvi put na većem skupu Jehovinih svedoka u Bombaju (sadašnjem Mumbaju), u Indiji. To je bila prekretnica u mom životu. Duboko me je dirnulo predavanje u kom je bilo reči o Jeftajevoj ćerki.

Možda ste pročitali u Bibliji da je Jeftajeva ćerka, očigledno još kao tinejdžerka, pristala da se ne udaje. Time je omogućila svom ocu da ispuni zavet koji je dao. Tako je ona kao neudata žena do kraja života služila u Jehovinom domu, to jest svetom šatoru (Sudije 11:28-40).

Kako sam samo želela da budem kao ona! Ali postojao je jedan veliki problem — tada je u našoj kulturi u Indiji bilo nezamislivo da neko ne stupi u brak.

Moja porodica

Bila sam peto od šestoro dece Bendžamina i Marseline Souns. Živeli smo u Udupiju, gradu na zapadnoj obali Indije. Naš maternji jezik je tulu, koji govori oko dva miliona ljudi. Međutim, kao i većina stanovnika iz našeg grada, išla sam u školu na jeziku kanada.

Brak i odgajanje dece su oduvek bili veoma važni u našem društvu. Dok sam rasla, mislim da nikad nisam čula na svom maternjem jeziku reči „samaštvo“, „usamljenost“ ili „nostalgija“. Kao da ništa od toga nije ni postojalo. Primera radi, u našem domaćinstvu su pored moje porodice živeli i majčini i očevi roditelji, moji ujaci, tetke, teče, kao i njihova deca.

U našoj kulturi je vladao matrijarhat. Srodstvo se računalo po ženskoj liniji i ćerke su dobijale veći deo nasledstva. U nekim zajednicama naroda Tulu, devojka bi nakon udaje ostala u majčinom domu a njen muž bi došao da živi kod nje.

Pošto je moja porodica prihvatila hrišćanstvo, neke stvari su bile drugačije. Moj deda se kao poglavar porodice svake večeri molio Bogu i čitao nam naglas iz Biblije na jeziku tulu. Kad god bi otvorio svoju pohabanu Bibliju, bilo je to kao da otvara kovčeg sa blagom. Tako sam to volela! Moju radoznalost je probudio Psalam 23:1, gde piše: „Jehova je moj Pastir. Ništa mi neće nedostajati.“ Pitala sam se: ’Ko je Jehova i zašto je nazvan pastirom?‘

Sa očiju su mi spale „ljuske“

Zbog ekonomskih problema nakon Drugog svetskog rata, preselili smo se u Bombaj, udaljen preko 900 kilometara od našeg grada. Tamo su 1945. dva Jehovina svedoka posetila mog oca i ostavila mu jednu brošuricu na temelju Biblije. Otac je upijao ono što je čitao kao isušena zemlja kišu i počeo da priča o tome drugim ljudima koji su govorili taj jezik. Od male grupe za proučavanje Biblije, u Bombaju je početkom 1950-ih nastala  prva skupština na jeziku kanada.

Otac i majka su nas decu učili da marljivo istražujemo Bibliju i vešto poučavamo druge. Svakog dana su nalazili prilike da se s nama mole i proučavaju (Ponovljeni zakoni 6:6, 7; 2. Timoteju 3:14-16). Kada sam jednom čitala Bibliju, sa očiju su mi takoreći spale „ljuske“ i ja sam progledala (Dela apostolska 9:18). Shvatila sam da je Jehova poput pastira jer vodi, hrani i štiti svoje sluge (Psalam 23:1-6; 83:18).

Jehova me je držao za ruku

Krstila sam se ubrzo nakon nezaboravnog kongresa u Bombaju 1956. Šest meseci kasnije sam po uzoru na svog starijeg brata Prabakara počela da punovremeno propovedam dobru vest. Iako sam žarko želela da govorim drugima o biblijskoj istini, kad god bih pokušala da započnem razgovor ponestalo bi mi reči. Mucala sam i glas mi je podrhtavao. ’Ovo mogu da radim samo uz Jehovinu pomoć‘, jadikovala sam u sebi.

Jehova mi je pružio pomoć preko misionara Homera i Rut Makej iz Kanade, koji su 1947. pohađali misionarsku školu Jehovinih svedoka u Njujorku. Oni su me takoreći držali za ruku dok sam nesigurno pravila prve korake u službi propovedanja. Rut je redovno vežbala sa mnom prezentacije za propovedanje od vrata do vrata. Tačno je znala kako da me smiri. Čvrsto bi stegla moje ruke koje su drhtale i rekla mi: „Ne brini draga, pokušajmo na sledećim vratima.“ Njen umirujuć glas mi je ulivao snagu.

Jednog dana sam saznala da ću sarađivati u službi sa Elizabet Čakranarajan, koja je bila dosta starija od mene i iskusna u poučavanju o Bibliji. Moja prva reakcija je bila: ’Kako ću živeti s tom sestrom? Ona je mnogo starija od mene!‘ Ali ispostavilo se da mi je bio potreban baš takav saradnik.

„Nikada nismo zaista sami“

Najpre smo bile poslate u istorijski grad Aurangabad, skoro 400 kilometara istočno od Bombaja. Ubrzo smo postale svesne činjenice da smo jedini Svedoci u gradu sa skoro milion stanovnika. Osim toga, morala sam da učim marati, najzastupljeniji jezik u tom gradu.

Ponekad bi me preplavio osećaj usamljenosti i plakala bih poput deteta bez majke. Elizabet bi me tešila majčinskim glasom: „Možda smo ponekad usamljeni, ali nikada nismo zaista sami“, govorila bi mi. „Iako si daleko od svojih prijatelja i porodice, Jehova je uvek uz tebe. Neka ti on bude prijatelj i usamljenost će brzo iščeznuti.“ Te njene reči mi znače i dan-danas.

Kada nismo imale dovoljno novca za prevoz, dnevno smo pešačile do 20 kilometara prašnjavim ili blatnjavim putevima, po vrućini i hladnoći. Leti je temperatura često dostizala 40 stepeni. Tokom sezone monsuna neka područja su mesecima bila pod blatom. Pa ipak, bilo nam je mnogo teže podnositi uvrežena gledišta ljudi nego vremenske prilike.

Žene nisu razgovarale sa muškarcima u javnosti ukoliko nisu bili u srodstvu i obično nisu poučavale muškarce. Zato smo nailazile na ismevanje i uvrede. Tokom prvih šest meseci, samo smo nas dve bile na sedmičnim biblijskim sastancima.  S vremenom su nam se pridruživale zainteresovane osobe. Ubrzo se formirala mala grupa. Neki su čak počeli da propovedaju sa nama.

„I dalje razvijaj veštine“

Nakon otprilike dve i po godine, poslate smo u Bombaj. Elizabet je nastavila da punovremeno propoveda, a mene su zamolili da pomažem svom ocu koji je u to vreme jedini prevodio biblijske publikacije na jezik kanada. Moja pomoć mu je dobro došla jer je imao puno odgovornosti u skupštini.

Moji roditelji su 1966. odlučili da se vrate u Udupi, naš rodni grad. Dok je odlazio iz Bombaja, otac mi je rekao: „I dalje razvijaj veštine, kćeri moja. Neka tvoj prevod bude jednostavan i jasan. Nemoj se previše uzdati u sebe već ostani ponizna. Oslanjaj se na Jehovu.“ Bio je to poslednji savet koji mi je dao jer je preminuo ubrzo nakon što se vratio u Udupi. I dan-danas se trudim da to primenjujem prilikom prevođenja.

„Zar ne želiš da se skrasiš?“

U Indiji je uobičajeno da roditelji ugovore brak svojoj deci dok su još mala i da ih podstiču da zasnuju porodicu. Zato su me mnogi pitali: „Zar ne želiš da se skrasiš? Ko će brinuti o tebi kada ostariš? Zar nećeš biti usamljena?“

Ponekad mi je zaista bilo teško jer sam takve komentare slušala vrlo često. Iako sam pred drugima skrivala svoja osećanja, izlivala sam srce Jehovi u samoći. Tešilo me je to što sam znala da on ne misli da mi nešto fali zbog toga što nisam u braku. Da bih ojačala svoju želju da mu nesmetano služim, razmišljala sam o Jeftajevoj ćerki i Isusu — oni nisu stupili u brak i potpuno su bili zaokupljeni vršenjem Božje volje (Jovan 4:34).

Dar od Jehove

Elizabet i ja smo bile bliske prijateljice skoro 50 godina. Ona je umrla 2005. u svojoj 98. godini. Poslednjih godina života nije mogla da čita Bibliju jer su je oči polako izdavale pa je veći deo dana provodila u dugim, ličnim molitvama Bogu. Ponekad mi se činilo da s nekim u sobi razmatra biblijski stih a onda bih shvatila da razgovara s Jehovom. Bio je stvaran za nju i živela je kao da je on pored nje. Uvidela sam da je to ključ za postojano služenje Bogu, kao što je bilo i u slučaju Jeftajeve ćerke. Duboko sam zahvalna Jehovi što mi je podario tu stariju, zrelu sestru da bude uz mene u mojoj mladosti i u svim mojim nedaćama (Propovednik 4:9, 10).

Zaista doživljavam mnoge blagoslove dok služim Jehovi poput Jeftajeve ćerke! Zahvaljujući tome što se nisam udala i što primenjujem biblijske savete, mogu da ’neprestano i nesmetano služim Gospodu‘ i imam srećan i ispunjen život (1. Korinćanima 7:35).

[Slika na 28. strani]

Moj otac drži javno predavanje u Bombaju 1950-ih

[Slika na 28. strani]

Sa Elizabet kratko pre njene smrti

[Slika na 29. strani]

Pozivanje ljudi na biblijsko predavanje u Bombaju 1960.

[Slika na 29. strani]

Sa svojim saradnicima u kancelariji za prevođenje