’Kako ću propovedati?‘

Širom sveta imamo izvanredne primere braće i sestara koji verno propovedaju uprkos ozbiljnim zdravstvenim problemima. Jedan takav primer je Dalija, koja živi u Vilnjusu, glavnom gradu Litvanije.

Dalija ima oko trideset pet godina. Od rođenja pati od posledica cerebralne apopleksije. Usled te bolesti, ona je paralizovana i nerazgovetno priča. Zbog toga je jedino članovi njene porodice mogu jasno razumeti. Ona živi sa svojom majkom Galinom, koja brine o njenim potrebama. Iako je Dalijin život prožet nevoljama i brigama, ona je pozitivna. Kako je to moguće?

Galina objašnjava: „Godine 1999, posetila nas je moja rođaka Apolonija, koja je Jehovin svedok. Zapazili smo da dobro poznaje Bibliju i Dalija joj je postavila mnoga pitanja. Nedugo posle toga, počela je da proučava Bibliju. Povremeno sam i ja prisustvovala proučavanju kako bih pojasnila ono što Dalija kaže. Uvidela sam da joj je koristilo sve što je učila. Ubrzo sam i sama izrazila želju da proučavam Bibliju.“

Kako je Dalija napredovala u razumevanju biblijske istine, tako ju je nešto sve više mučilo. Na kraju je rekla o čemu se radi, upitavši Apoloniju: „Kako neko ko je paralizovan poput mene može da propoveda?“ (Mat. 28:19, 20). Apolonija ju je ohrabrila, rekavši: „Ne boj se. Jehova će ti pomoći.“ I zaista je tako bilo.

Kako Dalija propoveda? Na više načina. Sestre iz skupštine joj pomažu da pripremi pisma s biblijskom porukom. Dalija im najpre iznese svoje misli, a zatim one sastave pismo koje sadrži te misli. Pored toga, ona svedoči tako što šalje tekstualne poruke preko mobilnog telefona. A kada je vreme lepo, braća i sestre je izvode napolje kako bi svedočila ljudima koje sreće u parku i na ulici.

Dalija i njena majka su nastavile da duhovno napreduju. Predale su se Jehovi i krstile u novembru 2004. U septembru 2008. u Vilnjusu je osnovana grupa na poljskom jeziku, kojoj su se njih dve pridružile pošto je bilo potrebno više objavitelja. Dalija kaže: „Ima meseci kada brinem što još nisam bila u službi. Ali nakon što se pomolim Jehovi u vezi s tim, ubrzo me neko pozove da idemo u službu.“ Šta naša draga sestra Dalija misli o svojim okolnostima? Ona kaže: „Usled bolesti paralizovano mi je telo, ali ne i um. Veoma sam srećna što drugima mogu pričati o Jehovi!“