Pitanja čitalaca

Da li su se hrišćani u prvom veku bavili politikom?

▪ Pre nego što je uzašao na nebo, Isus je svojim učenicima dao jasna uputstva o tome kako da obavljaju svoju službu, ali pri tom uopšte nije pominjao politiku (Matej 28:18-20). Zato su njegovi učenici nastavili da žive u skladu s načelom koje im je dao ranije: „Dajte caru carevo, a Bogu Božje“ (Marko 12:17).

Kako je to načelo pomoglo Isusovim sledbenicima da žive u svetu ali ne budu deo njega? Gde su postavili granicu između onoga što pripada državi, to jest caru, i onoga što pripada Bogu?

Apostol Pavle je na bavljenje politikom gledao kao na prelaženje te granice. „Pavle je bio spreman da se pozove na svoje rimsko građanstvo kako bi ostvario pravo na sudski proces, ali nije želeo da utiče na aktuelna politička zbivanja“, piše u knjizi Beyond Good Intentions — A Biblical View of Politics.

Kakve je smernice Pavle dao suhrišćanima? U toj knjizi takođe piše: „U poslanicama koje je uputio vernicima u značajnim gradovima kao što su Korint, Efes i čak Rim ne nalazi se ni najmanji nagoveštaj da se on zanimao za političke sukobe.“ Dalje se navodi da je Pavle „zahtevao podložnost vlastima, ali ni u jednoj od svojih brojnih poslanica nikada nije lokalnoj crkvi dao razlog da pruža aktivnu podršku javnim institucijama“ (Rimljanima 12:18; 13:1, 5-7).

Hrišćani koji su živeli decenijama nakon Pavlove smrti isto tako su jasno razgraničili svoje obaveze prema Bogu od obaveza prema državi. Poštovali su vlast, ali nisu se upuštali u političke aktivnosti. U pomenutoj knjizi se za te vernike kaže sledeće: „Iako su smatrali da su obavezni da iskažu poštovanje vlastima, rani hrišćani nisu odobravali bavljenje politikom.“

Međutim, otprilike 300 godina nakon Hristove smrti, stvari su se promenile. Teolog Čarls Vilja-Visensio kaže: „Izgleda da su u vreme Konstantinove vlasti, kada je došlo do promene političkih struktura, mnogi hrišćani počeli da služe vojsku i prihvataju državnu službu i političke funkcije“ (Between Christ and Caesar). Kakav je bio ishod? Na kraju četvrtog veka, ta mešavina religije i politike postala je državna religija Rimskog carstva.

Danas mnoge religije koje tvrde da slede Hrista podstiču svoje članove da se bave politikom. Međutim, one ne slede Hristov primer niti primer hrišćana iz prvog veka.