Животна прича

„Тајна“ коју смо открили служећи Богу

Испричао Оливије Рандријамора

„Знам шта значи оскудевати, а знам и како је имати обиље. Открио сам тајну како бити задовољан у свему, у свакој прилици — и кад је човек сит и кад је гладан, и кад има обиље и кад оскудева. Све могу уз помоћ онога који ми даје снагу“ (Фил. 4:12, 13, фуснота).

ОВЕ речи апостола Павла већ дуго су извор великог охрабрења за мене и моју жену Оли. Попут Павла, открили смо „тајну“ како да се потпуно ослањамо на Јехову док му служимо овде на Мадагаскару.

Када су Јеховини сведоци почели да проучавају Библију са Олином мајком 1982, Оли и ја смо већ били верени. Убрзо сам и ја почео да проучавам Библију, а она ми се придружила нешто касније. Венчали смо се 1983, крстили 1985, и одмах затим започели с помоћном пионирском службом. У јулу 1986. постали смо општи пионири.

У септембру 1987. почели смо да служимо као специјални пионири. Наша прва додела био је један градић у северозападном делу Мадагаскара где није постојала ниједна скупштина. На Мадагаскару живи 18 већих етничких група, као и велики број племена, а друштвени обичаји и традиција се доста разликују. Званични језик је малгашки, али постоје и неки његови дијалекти. Тако смо почели да учимо дијалект људи на нашем новом подручју и захваљујући томе они су нас боље прихватили.

У почетку сам сваке недеље држао јавно предавање, након чега је Оли послушно аплаудирала. Били смо једини присутни. Такође смо одржавали цео програм Теократске школе проповедања, а Оли је имала говоре са замишљеним станарима. Колико нам је било лакше када је покрајински надгледник љубазно предложио да променимо начин одржавања састанака!

Пошто је поштанска служба била непоуздана, нисмо редовно примали новац за личне потребе. Тако смо научили шта значи оскудевати. Једном приликом нисмо имали довољно новца за аутобус да бисмо отишли на покрајински састанак који се одржавао у месту удаљеном око 130 километара. Сетили смо се доброг савета једног Сведока: „Реци Јехови у чему је проблем. Уосталом, дело које обављате је његово.“ Зато смо се молили и одлучили да кренемо пешке. Међутим, пре него што смо кренули, један брат нас је неочекивано посетио и поклонио нам новац — тачно колико нам је било потребно за аутобус!

 ПОКРАЈИНСКА СЛУЖБА

У фебруару 1991. наименован сам за покрајинског надгледника. До тада је наша мала група имала девет објавитеља од којих је троје било крштено, а на састанцима је у просеку било 50 присутних. Након обуке, служили смо у покрајини у главном граду Антананариву. Затим смо 1993. послати у покрајину у источном делу Мадагаскара. Тамо су животни услови били потпуно другачији у односу на услове у граду.

Да бисмо дошли до скупштина и удаљених група, путовали смо пешке, понекад и до 150 километара преко планина с густом шумом. Носили смо само неопходне ствари. Наравно, кад год је јавно предавање покрајинског надгледника укључивало и презентацију са слајдовима, што је тада понекад био случај, наш пртљаг је био тежи. Оли је носила пројектор, а ја акумулатор.

Да бисмо стигли до следеће скупштине, често смо прелазили по 40 километара дневно. Ишли смо планинским стазама узбрдо и низбрдо, прелазили преко река и гацали по блату. Повремено смо спавали поред пута, али смо се обично трудили да пронађемо село где бисмо могли да преноћимо. Понекад смо питали потпуне странце да нам дозволе да останемо код њих преко ноћи. Након што бисмо пронашли смештај, припремали смо оброк. Оли би позајмила лонац и отишла до најближе реке или језера да захвати воду. У међувремену, ја бих позајмио секиру и припремио дрва за ватру. Све то је одузимало доста времена. Повремено бисмо купили пиле, које смо затим морали да закољемо и припремимо.

Након оброка смо ишли да донесемо још воде за купање. Некада смо спавали у кухињи. Када је падала киша, лежали смо припијени уза зид покушавајући да останемо суви јер су кровови прокишњавали.

Увек смо се трудили да сведочимо нашим домаћинима. Када бисмо стигли у домове наше браће и сестара, уживали смо у њиховој љубазности и гостољубивости. Они су били толико захвални што смо им дошли у посету да бисмо брзо заборавили све нелагодности које смо доживели успут.

Док смо боравили у домовима наших суверника, радо смо им помагали у обављању свакодневних кућних послова. Захваљујући томе, они су могли да проведу више времена у служби с нама. Нисмо очекивали луксуз ни посебну храну коју наши домаћини нису могли да приуште.

ПОСЕЋИВАЊЕ УДАЉЕНИХ ГРУПА

Радо смо посећивали удаљене групе, где су нас браћа чекала с распоредом пуним активности. Ретко кад смо имали времена да се ’мало одморимо‘ (Мар. 6:31). У једном месту, брачни пар Сведока је позвао у свој дом све особе с којима су проучавали — њих 40 — како бисмо и ми присуствовали њиховом студију. Оли је са сестром водила око 20 студија, а ја и брат осталих 20. По завршетку једног студија, одмах смо прелазили на следећи. Касније тог истог дана, направили смо паузу да бисмо отишли на састанак, а након тога смо наставили с проучавањем. Такав маратонски дан би се завршио тек после осам сати увече.

 Док смо били у посети другој групи, већ око осам сати ујутро сви смо били на путу до суседног села. Носили смо стару одећу. Након дугог пута кроз шуму, стигли смо на циљ око поднева. Пресвукли смо се у чисту одећу и одмах почели да проповедамо од врата до врата. Било је свега неколико кућа, а много објавитеља. Тако смо цело подручје обрадили за око пола сата. Онда смо се упутили до следећег села. Када смо и тамо завршили с проповедањем, чекао нас је дуг пут до куће. Испрва смо били мало обесхрабрени, јер смо уложили доста времена и труда, а у служби од куће до куће провели смо свега сат времена. Међутим, тамошња браћа и сестре се нису жалили. И даље су били срећни.

Једна удаљена група у Тавиранамбу налазила се близу планинског врха. Тамо смо пронашли породицу Сведока која је живела у кући с једном просторијом. Друга омања грађевина недалеко одатле служила је као место за састанке. Одједном је наш домаћин јаким гласом почео да дозива: „Браћо!“ Са суседног планинског врха чуо се други глас како одговара: „Ој!“ Наш домаћин је поново повикао: „Стигао је покрајински надгледник!“ Брат је одговорио: „Добро!“ Порука је очигледно стигла и до других који су живели још даље. Убрзо су људи почели да долазе, а када је састанак почео, било је више од 100 присутних.

ПРОБЛЕМИ С ПРЕВОЗОМ

Године 1996. прешли смо у нову покрајину која се налазила ближе Антананариву, у брдовитом пределу у унутрашњости. И ова покрајина је имала своје изазове. Није постојао редован јавни превоз до удаљених подручја. Према нашем распореду, требало је да посетимо једну групу у Бејанкани (Бесакају), око 240 километара од Антананарива. Након кратког договарања с возачем, укрцали смо се у мањи камион који је ишао у том правцу. Било је још 30 других путника, једни су били у камиону, други су лежали на крову, а неки су висили позади.

Као што је то често случај, камион се изненада покварио и морали смо да наставимо пешке. Пешачили смо неколико сати, а онда је наишао један велики камион. Већ је био пун људи и робе, али је возач ипак стао. Попели смо се на камион иако није било места за седење. Затим смо стигли до реке, али нисмо могли даље јер се поправљао мост. Опет смо наставили пешке и коначно стигли у једно мало село у ком је живео један пар специјалних пионира. Иако нас нису очекивали, провели смо неко време у служби с њима, чекајући да се мост поправи и да наиђе неко друго превозно средство.

 Следеће возило је наишло после недељу дана, па смо наставили своје путовање. На путу је било доста великих рупа. Више пута смо морали да сиђемо и гурамо возило кроз воду која је досезала до колена и при том нам се често дешавало да се саплетемо и паднемо. Рано ујутро смо стигли у једно мало село, где смо се искрцали. Скренули смо с главног пута и пешке наставили до свог циља, ходајући кроз пиринчана поља и муљевиту воду до појаса.

То је била наша прва посета у том подручју, па смо одлучили да сведочимо радницима на пиринчаним пољима и питамо их у ком правцу треба да идемо како бисмо стигли до локалних Сведока. Како смо само били срећни када смо сазнали да су ти радници заправо наша браћа!

ПОДСТИЦАЛИ СМО ДРУГЕ НА ПУНОВРЕМЕНУ СЛУЖБУ

Током свих ових година подстицали смо браћу и сестре на пуновремену службу, а резултати који су уследили причињавају нам посебну радост. Док смо били у посети једној скупштини која је имала девет општих пионира, сваког од њих смо подстакли да им циљ буде да помогну по једном објавитељу да постане пионир. Када смо поново дошли за шест месеци, у скупштини је било 22 пионира. Две пионирке су подстакле своје очеве, који су били старешине, да постану општи пионири. Ова браћа су затим мотивисала трећег старешину да им се придружи. Нешто касније, тај трећи старешина је био наименован за специјалног пионира. Затим су он и његова жена почели с покрајинском службом. А шта је било с оном двојицом старешина? Један служи као покрајински надгледник, а други као добровољац на градњи Дворана Краљевства.

Сваког дана захваљујемо Јехови на његовој помоћи, јер знамо да својом снагом ништа не можемо постићи. Тачно је да смо понекад уморни и да се разболимо, али смо ипак срећни када се осврнемо на све оно што смо учинили у служби. Јехова даје да његово дело напредује. Срећни смо што имамо мали удео у томе. Сада служимо као специјални пионири. Заиста смо открили „тајну“ тако што смо се ослањали на Јехову, ’који нам даје снагу‘.

[Истакнути текст на 6. страни]

Открили смо „тајну“ тако што смо се ослањали на Јехову

[Мапа/Слике на 4. страни]

Мадагаскар, познат као Велико црвено острво, по величини је четврто острво на свету. Земљиште је црвене боје и ту се могу пронаћи многе ендемичне биљне и животињске врсте

[Слика на 5. страни]

Путовање је било један од највећих изазова

[Слике на 5. страни]

Радо смо проучавали Библију с другима