Životna priča

„Tajna“ koju smo otkrili služeći Bogu

Ispričao Olivije Randrijamora

„Znam šta znači oskudevati, a znam i kako je imati obilje. Otkrio sam tajnu kako biti zadovoljan u svemu, u svakoj prilici — i kad je čovek sit i kad je gladan, i kad ima obilje i kad oskudeva. Sve mogu uz pomoć onoga koji mi daje snagu“ (Fil. 4:12, 13, fusnota).

OVE reči apostola Pavla već dugo su izvor velikog ohrabrenja za mene i moju ženu Oli. Poput Pavla, otkrili smo „tajnu“ kako da se potpuno oslanjamo na Jehovu dok mu služimo ovde na Madagaskaru.

Kada su Jehovini svedoci počeli da proučavaju Bibliju sa Olinom majkom 1982, Oli i ja smo već bili vereni. Ubrzo sam i ja počeo da proučavam Bibliju, a ona mi se pridružila nešto kasnije. Venčali smo se 1983, krstili 1985, i odmah zatim započeli s pomoćnom pionirskom službom. U julu 1986. postali smo opšti pioniri.

U septembru 1987. počeli smo da služimo kao specijalni pioniri. Naša prva dodela bio je jedan gradić u severozapadnom delu Madagaskara gde nije postojala nijedna skupština. Na Madagaskaru živi 18 većih etničkih grupa, kao i veliki broj plemena, a društveni običaji i tradicija se dosta razlikuju. Zvanični jezik je malgaški, ali postoje i neki njegovi dijalekti. Tako smo počeli da učimo dijalekt ljudi na našem novom području i zahvaljujući tome oni su nas bolje prihvatili.

U početku sam svake nedelje držao javno predavanje, nakon čega je Oli poslušno aplaudirala. Bili smo jedini prisutni. Takođe smo održavali ceo program Teokratske škole propovedanja, a Oli je imala govore sa zamišljenim stanarima. Koliko nam je bilo lakše kada je pokrajinski nadglednik ljubazno predložio da promenimo način održavanja sastanaka!

Pošto je poštanska služba bila nepouzdana, nismo redovno primali novac za lične potrebe. Tako smo naučili šta znači oskudevati. Jednom prilikom nismo imali dovoljno novca za autobus da bismo otišli na pokrajinski sastanak koji se održavao u mestu udaljenom oko 130 kilometara. Setili smo se dobrog saveta jednog Svedoka: „Reci Jehovi u čemu je problem. Uostalom, delo koje obavljate je njegovo.“ Zato smo se molili i odlučili da krenemo peške. Međutim, pre nego što smo krenuli, jedan brat nas je neočekivano posetio i poklonio nam novac — tačno koliko nam je bilo potrebno za autobus!

 POKRAJINSKA SLUŽBA

U februaru 1991. naimenovan sam za pokrajinskog nadglednika. Do tada je naša mala grupa imala devet objavitelja od kojih je troje bilo kršteno, a na sastancima je u proseku bilo 50 prisutnih. Nakon obuke, služili smo u pokrajini u glavnom gradu Antananarivu. Zatim smo 1993. poslati u pokrajinu u istočnom delu Madagaskara. Tamo su životni uslovi bili potpuno drugačiji u odnosu na uslove u gradu.

Da bismo došli do skupština i udaljenih grupa, putovali smo peške, ponekad i do 150 kilometara preko planina s gustom šumom. Nosili smo samo neophodne stvari. Naravno, kad god je javno predavanje pokrajinskog nadglednika uključivalo i prezentaciju sa slajdovima, što je tada ponekad bio slučaj, naš prtljag je bio teži. Oli je nosila projektor, a ja akumulator.

Da bismo stigli do sledeće skupštine, često smo prelazili po 40 kilometara dnevno. Išli smo planinskim stazama uzbrdo i nizbrdo, prelazili preko reka i gacali po blatu. Povremeno smo spavali pored puta, ali smo se obično trudili da pronađemo selo gde bismo mogli da prenoćimo. Ponekad smo pitali potpune strance da nam dozvole da ostanemo kod njih preko noći. Nakon što bismo pronašli smeštaj, pripremali smo obrok. Oli bi pozajmila lonac i otišla do najbliže reke ili jezera da zahvati vodu. U međuvremenu, ja bih pozajmio sekiru i pripremio drva za vatru. Sve to je oduzimalo dosta vremena. Povremeno bismo kupili pile, koje smo zatim morali da zakoljemo i pripremimo.

Nakon obroka smo išli da donesemo još vode za kupanje. Nekada smo spavali u kuhinji. Kada je padala kiša, ležali smo pripijeni uza zid pokušavajući da ostanemo suvi jer su krovovi prokišnjavali.

Uvek smo se trudili da svedočimo našim domaćinima. Kada bismo stigli u domove naše braće i sestara, uživali smo u njihovoj ljubaznosti i gostoljubivosti. Oni su bili toliko zahvalni što smo im došli u posetu da bismo brzo zaboravili sve nelagodnosti koje smo doživeli usput.

Dok smo boravili u domovima naših suvernika, rado smo im pomagali u obavljanju svakodnevnih kućnih poslova. Zahvaljujući tome, oni su mogli da provedu više vremena u službi s nama. Nismo očekivali luksuz ni posebnu hranu koju naši domaćini nisu mogli da priušte.

POSEĆIVANJE UDALJENIH GRUPA

Rado smo posećivali udaljene grupe, gde su nas braća čekala s rasporedom punim aktivnosti. Retko kad smo imali vremena da se ’malo odmorimo‘ (Mar. 6:31). U jednom mestu, bračni par Svedoka je pozvao u svoj dom sve osobe s kojima su proučavali — njih 40 — kako bismo i mi prisustvovali njihovom studiju. Oli je sa sestrom vodila oko 20 studija, a ja i brat ostalih 20. Po završetku jednog studija, odmah smo prelazili na sledeći. Kasnije tog istog dana, napravili smo pauzu da bismo otišli na sastanak, a nakon toga smo nastavili s proučavanjem. Takav maratonski dan bi se završio tek posle osam sati uveče.

 Dok smo bili u poseti drugoj grupi, već oko osam sati ujutro svi smo bili na putu do susednog sela. Nosili smo staru odeću. Nakon dugog puta kroz šumu, stigli smo na cilj oko podneva. Presvukli smo se u čistu odeću i odmah počeli da propovedamo od vrata do vrata. Bilo je svega nekoliko kuća, a mnogo objavitelja. Tako smo celo područje obradili za oko pola sata. Onda smo se uputili do sledećeg sela. Kada smo i tamo završili s propovedanjem, čekao nas je dug put do kuće. Isprva smo bili malo obeshrabreni, jer smo uložili dosta vremena i truda, a u službi od kuće do kuće proveli smo svega sat vremena. Međutim, tamošnja braća i sestre se nisu žalili. I dalje su bili srećni.

Jedna udaljena grupa u Taviranambu nalazila se blizu planinskog vrha. Tamo smo pronašli porodicu Svedoka koja je živela u kući s jednom prostorijom. Druga omanja građevina nedaleko odatle služila je kao mesto za sastanke. Odjednom je naš domaćin jakim glasom počeo da doziva: „Braćo!“ Sa susednog planinskog vrha čuo se drugi glas kako odgovara: „Oj!“ Naš domaćin je ponovo povikao: „Stigao je pokrajinski nadglednik!“ Brat je odgovorio: „Dobro!“ Poruka je očigledno stigla i do drugih koji su živeli još dalje. Ubrzo su ljudi počeli da dolaze, a kada je sastanak počeo, bilo je više od 100 prisutnih.

PROBLEMI S PREVOZOM

Godine 1996. prešli smo u novu pokrajinu koja se nalazila bliže Antananarivu, u brdovitom predelu u unutrašnjosti. I ova pokrajina je imala svoje izazove. Nije postojao redovan javni prevoz do udaljenih područja. Prema našem rasporedu, trebalo je da posetimo jednu grupu u Bejankani (Besakaju), oko 240 kilometara od Antananariva. Nakon kratkog dogovaranja s vozačem, ukrcali smo se u manji kamion koji je išao u tom pravcu. Bilo je još 30 drugih putnika, jedni su bili u kamionu, drugi su ležali na krovu, a neki su visili pozadi.

Kao što je to često slučaj, kamion se iznenada pokvario i morali smo da nastavimo peške. Pešačili smo nekoliko sati, a onda je naišao jedan veliki kamion. Već je bio pun ljudi i robe, ali je vozač ipak stao. Popeli smo se na kamion iako nije bilo mesta za sedenje. Zatim smo stigli do reke, ali nismo mogli dalje jer se popravljao most. Opet smo nastavili peške i konačno stigli u jedno malo selo u kom je živeo jedan par specijalnih pionira. Iako nas nisu očekivali, proveli smo neko vreme u službi s njima, čekajući da se most popravi i da naiđe neko drugo prevozno sredstvo.

 Sledeće vozilo je naišlo posle nedelju dana, pa smo nastavili svoje putovanje. Na putu je bilo dosta velikih rupa. Više puta smo morali da siđemo i guramo vozilo kroz vodu koja je dosezala do kolena i pri tom nam se često dešavalo da se sapletemo i padnemo. Rano ujutro smo stigli u jedno malo selo, gde smo se iskrcali. Skrenuli smo s glavnog puta i peške nastavili do svog cilja, hodajući kroz pirinčana polja i muljevitu vodu do pojasa.

To je bila naša prva poseta u tom području, pa smo odlučili da svedočimo radnicima na pirinčanim poljima i pitamo ih u kom pravcu treba da idemo kako bismo stigli do lokalnih Svedoka. Kako smo samo bili srećni kada smo saznali da su ti radnici zapravo naša braća!

PODSTICALI SMO DRUGE NA PUNOVREMENU SLUŽBU

Tokom svih ovih godina podsticali smo braću i sestre na punovremenu službu, a rezultati koji su usledili pričinjavaju nam posebnu radost. Dok smo bili u poseti jednoj skupštini koja je imala devet opštih pionira, svakog od njih smo podstakli da im cilj bude da pomognu po jednom objavitelju da postane pionir. Kada smo ponovo došli za šest meseci, u skupštini je bilo 22 pionira. Dve pionirke su podstakle svoje očeve, koji su bili starešine, da postanu opšti pioniri. Ova braća su zatim motivisala trećeg starešinu da im se pridruži. Nešto kasnije, taj treći starešina je bio naimenovan za specijalnog pionira. Zatim su on i njegova žena počeli s pokrajinskom službom. A šta je bilo s onom dvojicom starešina? Jedan služi kao pokrajinski nadglednik, a drugi kao dobrovoljac na gradnji Dvorana Kraljevstva.

Svakog dana zahvaljujemo Jehovi na njegovoj pomoći, jer znamo da svojom snagom ništa ne možemo postići. Tačno je da smo ponekad umorni i da se razbolimo, ali smo ipak srećni kada se osvrnemo na sve ono što smo učinili u službi. Jehova daje da njegovo delo napreduje. Srećni smo što imamo mali udeo u tome. Sada služimo kao specijalni pioniri. Zaista smo otkrili „tajnu“ tako što smo se oslanjali na Jehovu, ’koji nam daje snagu‘.

[Istaknuti tekst na 6. strani]

Otkrili smo „tajnu“ tako što smo se oslanjali na Jehovu

[Mapa/Slike na 4. strani]

Madagaskar, poznat kao Veliko crveno ostrvo, po veličini je četvrto ostrvo na svetu. Zemljište je crvene boje i tu se mogu pronaći mnoge endemične biljne i životinjske vrste

[Slika na 5. strani]

Putovanje je bilo jedan od najvećih izazova

[Slike na 5. strani]

Rado smo proučavali Bibliju s drugima