NIKADA neću zaboraviti porodični doručak u ponedeljak 22. avgusta 2005. Život mi je visio o koncu jer sam imala veliki tumor na mozgu. Moj muž Krišna je izgovorio molitvu i onda sam se ja obratila porodici.

„Idem u bolnicu na rizičnu operaciju“, objasnila sam, „i zato morate biti spremni na sve. Pripremila sam sve za sahranu, ukoliko do toga dođe. Vi koji služite Jehovi, ostanite verni. Vas ostale molim da počnete da proučavate Bibliju i posećujete naše sastanke. Na taj način ćete poput mene razviti veru u to da će doći novi svet u kom će prave Božje sluge imati savršeno zdravlje i živeti večno u raju na zemlji.“

Pre nego što opišem ishod svoje operacije, dozvolite mi da vam ispričam nešto o svom životu i tome kako sam upoznala pravog Boga.

Moja porodica je živela u velikoj drvenoj kući na brdu u priobalnom gradu Durbanu u Južnoafričkoj Republici. Da bismo od glavnog puta u dolini stigli do naše kapije, morali smo se popeti uz 125 stepenika. Stepenice su vodile do kratke staze oivičene žbunjem, koja je izbijala pred našu gvozdenu kapiju. S jedne strane kapije nalazilo se bakino svetilište koje je bilo ispunjeno slikama i kipovima hinduističkih bogova. Baka mi je govorila da sam „hramsko dete“ (mandir ki baka, na hindi jeziku) i da su naši bogovi zaslužni za moje rođenje. Nasuprot svetilišta nalazilo se crveno uglačano stepenište koje je vodilo do ulaznih vrata. Kuća je bila velika, imala je dugačak hodnik, veliku kuhinju sa šporetom na ugalj, sedam spavaćih soba i jednosobnu sporednu zgradu. Tu je živelo nas 27, uključujući baku i dedu, mog oca, njegova tri mlađa brata i najmlađu sestru, kao i njihove porodice.

Nije bilo lako brinuti o tako velikoj porodici. Ali zajednički život nas je zbližio i pružio nam mnogo lepih uspomena. Četiri snahe, među kojima je bila i moja majka Gargi Devi, delile su kućne poslove. Na smenu su čistile i kuvale. Deda je bio glava kuće i kupovao je hranu za celu porodicu. Svake srede su on i baka išli na pijacu da kupe meso, voće i povrće za narednih sedam dana. Mi bismo sedeli u senci borovog drveta na ivici brežuljka s pogledom na dolinu i čekali da se oni vrate. Čim bismo ih ugledali kako s korpama punim namirnica izlaze iz autobusa, strčali bismo niz 125 stepenika da im pomognemo.

U bašti smo imali visoku palmu u čijoj krošnji je jedna vrsta čvorka poznata kao majna napravila svoje gnezdo. Gledali bismo ove ptice kako lete levo-desno i slušali ih dok cvrkuću. Baka bi sedela na stepenicama ispred vrata i pričala nam priče, kao da  tumači njihov cvrkut. Za tu kuću me vežu lepe uspomene. Smejali smo se, plakali, igrali se i delili sve što smo imali — bili smo velika srećna porodica. Što je najvažnije, tu smo počeli da učimo o našem Stvoritelju Jehovi i njegovom Sinu, Isusu Hristu.

Pre nego što smo saznali za Jehovu, deo naše svakodnevice bili su brojni hinduistički rituali. Takođe smo redovno proslavljali praznike na kojima smo sa gostima obožavali različite bogove i boginje. Na nekim od tih proslava moja baka bi pala u trans i komunicirala sa duhovima. Tačno u ponoć, prinosile su se životinjske žrtve kako bi se duhovi umilostivili. Moj deda je bio poznat po svojim velikodušnim donacijama za izgradnju državnih škola i hinduističkih hramova.

Deda se razboleo i umro 1972. Par meseci kasnije, moja strina Indervati, koju smo zvali i Džejn, dobila je od dve Jehovine svedokinje časopise Stražarska kula i Probudite se! Bilo joj je krivo što ih nije pozvala unutra da razgovaraju. Uvek smo odbijali Svedoke. Ali sledeći put kada su došle, strina ih je uvela i ispričala im da ima problema u braku jer njen muž pije. Komšije i rođaci su je podsticali da se razvede. Svedoci su joj objasnili Božji stav prema braku (Matej 19:6). Bila je oduševljena biblijskim savetom i obećanjem o boljem životu na zemlji. a Odlučila je da se ne razvede i počela je da redovno proučava Bibliju sa Svedocima. Dok je ona proučavala u dnevnoj sobi, ostale snahe su iz svojih soba slušale.

Kasnije su i one počele da proučavaju Bibliju. Džejn nam je pričala o onome što je učila i često nam čitala i objašnjavala priče iz knjige Slušati Velikog Učitelja. b Kada su stričevi saznali da strine proučavaju Bibliju, počeli su da se protive. Jedan od njih je zapalio svu našu literaturu, kao i Bibliju. Vređali su nas i loše postupali prema nama zbog toga što smo išli na sastanke. Jedino moj otac nije pokazivao takav stav. Nikada nam nije prigovorio zbog toga što učimo o Jehovi. Sve četiri snahe su nastavile da posećuju sastanke i da razvijaju ljubav prema Jehovi Bogu.

Strina Džejn se 1974. krstila kao Jehovin svedok, a ubrzo i moja majka i druge strine. Kasnije je baka prestala sa hinduističkim običajima. Nekoliko godina sam sa strinama i majkom odlazila na sastanke. Onda mi se na kongresu Jehovinih svedoka obratila Svedokinja po imenu Šamila Rampersad i pitala me: „Kada ćeš ti da se krstiš?“ Odgovorila sam: „Ne mogu, zato što niko nije  sa mnom proučavao Bibliju.“ Predložila je da proučavam s njom. Krstila sam se na sledećem kongresu, 16. decembra 1977. S vremenom se od 27 članova porodice krstilo nas 18. Ali u vreme moje operacije moj otac Soni Deva još uvek je bio hinduista.

Puno su mi značile reči zabeležene u Filipljanima 4:6, 7, naročito nakon što je ustanovljeno da imam tumor na mozgu. U tim stihovima piše: „Ne brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i usrdnim moljenjem sa zahvaljivanjem iznesite svoje molbe Bogu. I Božji mir koji prevazilazi svaki um čuvaće vaša srca i vaše misli preko Hrista Isusa.“ Teško je ’ne brinuti se ni za šta‘, posebno ako saznate da svakog časa možete umreti. U početku sam samo plakala a potom sam se molila Jehovi. Od tada sam osećala „mir koji prevazilazi svaki um“.

Jehova Bog me je takoreći držao za desnicu i zaista sam imala osećaj da me vodi u tim teškim trenucima (Isaija 41:13). Pomogao mi je da medicinskom osoblju hrabro objasnim svoju odluku da želim da se držim biblijske zapovesti o uzdržavanju od krvi (Dela apostolska 15:28, 29). Zahvaljujući tome, hirurg i anesteziolog su pristali da operaciju obave bez transfuzije. Hirurg je posle operacije objasnio da je tumor uspešno uklonjen. Rekao je i to da nikada nije video da se pacijent tako brzo oporavi nakon teške operacije na mozgu.

Posle tri sedmice, iako sam još ležala u krevetu, već sam mogla da vodim biblijski studij. Nakon manje od dva meseca, ponovo sam vozila, išla u službu propovedanja i posećivala sastanke Jehovinih svedoka. Veoma mi je značila pomoć braće i sestara koji su sa mnom sarađivali u propovedanju. Pobrinuli su se da nikada ne budem sama i da uvek bezbedno stignem kući. Smatram da mi je u brzom oporavku pomoglo i to što sam slušala snimke čitanja Biblije i bila usredsređena na svoju duhovnost.

Obradovala sam se kada je nakon moje operacije otac počeo da proučava Bibliju. Krstio se sa 73 godine i sada revnosno služi Jehovi. Preko 40 članova moje šire porodice sada zajedno s nama služe Jehovi. Iako mi je oštećeno vidno polje levog oka a lobanja učvršćena metalnim pločicama, jedva čekam vreme kad će se u zemaljskom Raju ispuniti Jehovino obećanje: „Sve činim novo“ (Otkrivenje 21:3-5).

Moj dragi suprug služi kao hrišćanski nadglednik. Imamo divnu ćerku Kliristu, koja mi je velika podrška dok puno vremena provodim u službi propovedanja. Jehova Bog bogato nagrađuje moju službu. Pomogla sam mnogima sa kojima sam proučavala Bibliju da osete uticaj Božje Reči u svom životu. Preko 30 njih su sada predani i kršteni Svedoci.

Ispunjena nadom, unapred se radujem vremenu kada će nas Jehova Bog izbaviti od patnje i pružiti nam priliku da živimo u raju na zemlji.