РУТА клечи крај снопа јечма који је сакупила током дана. Вече се спушта на поља око Витлејема и многи радници су се већ упутили ка капији тог малог града смештеног на оближњем узвишењу. Њене руке сигурно вапе за одмором будући да напорно ради још од раног јутра. Па ипак, она не посустаје. Наставља да замахује штапом и удара класове како би се одвојило зрневље. Све у свему, био је ово успешан дан — бољи него што се могла надати.

Да ли се овој младој удовици коначно смеши боље сутра? Она је остала уз своју свекрву Нојемину, заветујући се да је неће остављати и да ће Нојеминин Бог Јехова постати и њен Бог. Ове две ожалошћене жене дошле су у Витлејем из Моава. Моавка Рута је убрзо сазнала да у Јеховином Закону постоје практичне одредбе које чувају достојанство сиромашних у Израелу, међу којима су и странци. * А сада је њено рањено срце утешено изузетном духовношћу и добротом неких из Јеховиног народа, који живе под тим Законом и држе се њега.

Један од њих је Воз, богати старији човек на чијим њивама је пабирчила. Он је данас показао очинску бригу према њој. На лице јој измамљује осмех помисао на његове речи похвале за то што се брине о остарелој Нојемини и што је одлучила да потражи уточиште под крилима Јехове, правог Бога (Рута 2:11-13).

Па ипак, Рута се можда пита какав је живот чека. Као сиромашна туђинка без мужа и детета, како ће се старати о себи и Нојемини у наредним годинама? Да ли ће пабирчење бити довољно? А ко ће бринути о њој када остари? Није чудо ако је обузимају такве неспокојне мисли. У данашњим тешким временима, многе људе море сличне бриге. Док сазнајемо како је Рути вера помогла да савлада изазове, видећемо да је она у много чему добар пример за нас.

Када је Рута овршила јечам, видела је да је напабирчила једну ефу, то јест око 22 литра. Било је то чак 14 килограма јечма! Она ставља завежљај на главу и затим креће ка Витлејему који тоне у мрак (Рута 2:17).

Нојемини је драго када види своју вољену снаху и можда јој се отима уздах одушевљења када угледа толико јечма. Рута такође доноси остатак хране коју је Воз одредио радницима. Док њих две деле тај скроман оброк, Нојемина је пита: „Где си данас пабирчила и где си радила? Нека је благословљен онај који је обратио пажњу на тебе“ (Рута 2:19). Брижна Нојемина добро запажа. Видевши колико је Рута донела кући, схвата да је неко обратио пажњу на ову младу удовицу и био добар према њој.

Повео се жив разговор и Рута прича Нојемини о Возовој доброти. Дирнута Нојемина одговара: „Нека га благослови Јехова, који није ускратио своју доброту ни живима ни умрлима“ (Рута 2:19, 20). Она је у Возовим добрим делима видела доброту Јехове, који подстиче своје слуге да буду великодушне и обећава да ће их наградити за доброту коју показују * (Пословице 19:17).

Нојемина подстиче Руту да прихвати Возову понуду да пабирчи на његовим њивама с девојкама из његовог домаћинства, како је не би узнемиравали на некој другој њиви. Рута прихвата савет. Осим тога, и даље је живела „код своје свекрве“ (Рута 2:22, 23). У тим речима поново видимо особину која краси и најбоље описује Руту — а то је верна љубав. Њен пример нас покреће да се питамо како ми гледамо на своју породицу и да ли верно подржавамо своје најближе, пружајући им помоћ када им је потребна. Таква верна љубав не пролази незапажено код Јехове.

Да ли су се Нојемина и Рута заиста могле назвати породицом? У неким културама се сматра да у „правој“ породици морају постојати сви чланови — муж, жена, син, ћерка, деда, бака и тако даље. Међутим, пример Нојемине и Руте нас подсећа на то да Јеховине слуге могу отворити срце и учинити да чак и најмање породице одишу топлином, добротом и љубављу. Да ли цените чланове своје породице? Исус је подсетио своје следбенике на то да чак и они који немају породицу могу пронаћи топлину у хришћанској скупштини (Марко 10:29, 30).

Од жетве јечма у априлу до жетве пшенице у јуну, Рута наставља да пабирчи на Возовим њивама. Док седмице одмичу, Нојемина сигурно све више размишља о томе шта може учинити за своју вољену снаху. Док су биле у Моаву, Нојемина је била уверена да никада неће моћи да јој пронађе мужа (Рута 1:11-13). Међутим, сада другачије размишља. Она каже Рути: „Кћери моја, зар не би требало да ти потражим миран дом?“ (Рута 3:1). У то време је било уобичајено да родитељи пронађу брачног друга свом детету, а Нојемини је Рута постала као ћерка. Желела је да јој пронађе „миран дом“ — сигурно уточиште које ће имати у дому свог мужа. Али шта Нојемина може учинити?

Када је Рута први пут поменула Воза, Нојемина је рекла: „Тај човек нам је род. Он је један од наших откупитеља“ (Рута 2:20). Шта то значи? У Закону који је  Бог дао Израелу постојале су одредбе у корист породица које су биле у неповољном положају због сиромаштва или смрти неког члана. Ако би жена остала удовица без деце, била би посебно угрожена јер би име њеног мужа остало заборављено а његова лоза прекинута. Међутим, Божји Закон је допуштао да се мужевљев брат ожени удовицом како би она могла родити сина који ће наследити име умрлога и породично имање * (Поновљени закони 25:5-7).

Нојемина износи свој план. Можемо замислити како је млада жена слуша широм отворених очију. Израелски Закон је вероватно за Руту још увек нешто ново, а многи обичаји страни. Па ипак, будући да веома поштује Нојемину, она упија сваку њену реч. Нојеминин предлог јој можда делује чудно, непријатно, па чак и понижавајуће. Али она пристаје и понизно говори: „Учинићу све што ми кажеш“ (Рута 3:5).

Понекад је младима тешко да послушају савет оних који су старији и имају више искуства. Лако је претпоставити да они не разумеју њихове изазове и проблеме. Рутин пример понизности подсећа нас да ћемо добро проћи ако слушамо мудре савете старијих који нас воле и желе нам најбоље. Али шта је Нојемина саветовала Руту и да ли је Рута заиста награђена због своје послушности?

Рута те вечери одлази на гумно — утабану зараван где су многи ратари доносили жито да се оврши и овеје. Гумно се обично налазило на некој падини или врху брда, где је поветарац предвече јак. Да би се зрневље одвојило од плеве и сламе, ратари вилама или вејачом бацају жито увис. Ветар односи лагану плеву, а зрно, које је теже, пада на земљу.

Рута из прикрајка посматра како се посао приводи крају у смирај дана. Воз је надгледао вејање жита, од кога је сада постала велика гомила. Након што са апетитом једе, леже на крај гомиле жита. Изгледа да су сви имали тај обичај, можда да би сачували драгоцену летину од лопова и разбојника. Рута види како Воз одлази на починак. Дошло је време да спроведе Нојеминин план.

Она се полако примиче, док јој срце снажно лупа. Чини јој се да је човек чврсто заспао. Зато, поступајући по Нојемининим речима, кришом прилази, открива му стопала и леже крај њих. Затим чека. Време пролази. Њој то изгледа као вечност. Коначно, око поноћи Воз почиње да се помера. Пренувши се из сна због хладноће, нагиње се напред, вероватно да би покрио ноге. Али онда схвата да је ту неко. У запису стоји да је „угледао жену како лежи код његових ногу“ (Рута 3:8).

„Ко си ти?“, пита он. Рутин глас можда подрхтава док му одговара: „Ја сам Рута, твоја робиња. Рашири скут свој на робињу своју, јер си ти мој откупитељ“ (Рута 3:9). У савременим тумачењима понекад се тврди да су њени поступци и речи били двосмислени, с неморалним призвуком. Међутим, тиме се игноришу две чињенице. Као прво, Рута је поступала у складу с тадашњим обичајима, који су за нас непознаница јер су давно пали у заборав. Зато би било погрешно посматрати њене поступке кроз призму данашњег морала, који је пао на ниске гране. Као друго, Возова реакција јасно показује да је Рутино понашање сматрао честитим и похвалним.

Нема сумње да Руту теши што јој се обраћа благим тоном и каже: „Нека те Јехова благослови, кћери моја! Ово твоје последње дело још више говори о твојој доброти него прво, јер ниси ишла за младићима, ни сиромашним ни богатим“ (Рута 3:10). „Прво дело“ односи се на верну љубав коју је Рута показала према Нојемини тиме што се вратила с њом у Израел и сада брине о њој. „Последње дело“ односи се на ово што сада ради. Воз зна да је млада жена попут Руте лако могла потражити мужа међу млађим људима, како сиромашним тако и богатим. Међутим, она жели да учини добро не само Нојемини већ и њеном преминулом мужу, да се име тог човека не би избрисало из његове домовине. Није тешко разумети зашто Рутина несебичност оставља снажан утисак на Воза.

Воз даље каже: „А сада, кћери моја, не бој се! Све што кажеш учинићу за тебе, јер свако у мом граду зна да си изузетна жена“ (Рута 3:11). Њему би било драго да се ожени Рутом и можда није сасвим изненађен тиме што је добио прилику да буде њен откупитељ. Али Воз је праведан и не би да поступи само по својим жељама. Говори Рути да постоји још један откупитељ, ближи рођак Нојемининог покојног мужа, коме ће најпре пружити прилику да постане Рутин муж.

Воз говори Рути да поново легне и одмори се до пред зору, а онда да се искраде како је нико не би видео. Он жели да заштити и њен и свој углед, пошто би људи могли погрешно закључити да се између њих десило нешто недолично. Рута поново леже крај његових ногу, вероватно много спокојнија пошто је тако лепо одговорио на њену молбу. А онда,  још пре сванућа, Воз великодушно пуни њен огртач јечмом и она се упућује ка Витлејему.

Рути је сигурно топло око срца док размишља о ономе што је Воз рекао — да је сви знају као ’изузетну жену‘! Њена жарка жеља да боље упозна Јехову и да му служи несумњиво је допринела томе да буде на тако добром гласу. Такође је показала велику доброту и љубав према Нојемини и њеном народу тиме што се спремно прилагодила начину живота и обичајима који су јој сигурно били страни. Ако се угледамо на Рутин пример вере, трудићемо се да дубоко поштујемо друге и њихову културу и обичаје. Тада ћемо сигурно и ми бити на добром гласу.

„Јеси ли то ти, кћери моја?“, пита Нојемина када Рута стиже кући. Можда то питање поставља јер је мрак, а можда жели да зна да ли се вратила као удовица која ће остати сама или као жена коју очекује брак. Рута брзо говори својој свекрви све што се догодило између ње и Воза. Такође јој предаје његов великодушан дар * (Рута 3:16, 17).

 Нојемина даје Рути мудар савет да тог дана мирно седи код куће и да не иде у поље да пабирчи. Уверава је: „Тај човек неће имати мира док све то још данас не заврши“ (Рута 3:18).

Нојемина је у праву. Воз одлази на градска врата, где се обично сакупљају градске старешине, и чека да наиђе човек који је у ближем сродству с Нојемининим мужем. Воз му пред сведоцима нуди прилику да буде откупитељ и ожени се Рутом. Међутим, он то одбија говорећи да би тако упропастио своје наследство. Затим пред сведоцима Воз изјављује да ће он бити откупитељ тиме што ће купити имање Нојемининог преминулог мужа Елимелеха и оженити се Рутом, удовицом Елимелеховог сина Малона. Воз изражава наду да ће тиме ’подићи име умрломе на његовом наследству‘ (Рута 4:1-10). Заиста је праведан и несебичан.

Воз се жени Рутом. Затим читамо: „Јехова јој је дао да затрудни и родила је сина.“ Жене из Витлејема благосиљају Нојемину и хвале Руту, говорећи да је она боља Нојемини него седам синова. Сазнајемо да је Рутин син постао предак краља Давида (Рута 4:11-22). А Давид је био предак Исуса Христа (Матеј 1:1). *

Рута је заиста благословљена, а тако и Нојемина, која брине о детету као да је њено. Прича о животу ове две жене представља упечатљив подсетник на то да Јехова Бог запажа све оне који напорно и понизно раде за кору хлеба и одано му служе с његовим изабраним народом. Он увек награђује верне људе који су попут Руте на добром гласу пред њим.