RUTA kleči kraj snopa ječma koji je sakupila tokom dana. Veče se spušta na polja oko Vitlejema i mnogi radnici su se već uputili ka kapiji tog malog grada smeštenog na obližnjem uzvišenju. Njene ruke sigurno vape za odmorom budući da naporno radi još od ranog jutra. Pa ipak, ona ne posustaje. Nastavlja da zamahuje štapom i udara klasove kako bi se odvojilo zrnevlje. Sve u svemu, bio je ovo uspešan dan — bolji nego što se mogla nadati.

Da li se ovoj mladoj udovici konačno smeši bolje sutra? Ona je ostala uz svoju svekrvu Nojeminu, zavetujući se da je neće ostavljati i da će Nojeminin Bog Jehova postati i njen Bog. Ove dve ožalošćene žene došle su u Vitlejem iz Moava. Moavka Ruta je ubrzo saznala da u Jehovinom Zakonu postoje praktične odredbe koje čuvaju dostojanstvo siromašnih u Izraelu, među kojima su i stranci. a A sada je njeno ranjeno srce utešeno izuzetnom duhovnošću i dobrotom nekih iz Jehovinog naroda, koji žive pod tim Zakonom i drže se njega.

Jedan od njih je Voz, bogati stariji čovek na čijim njivama je pabirčila. On je danas pokazao očinsku brigu prema njoj. Na lice joj izmamljuje osmeh pomisao na njegove reči pohvale za to što se brine o ostareloj Nojemini i što je odlučila da potraži utočište pod krilima Jehove, pravog Boga (Ruta 2:11-13).

Pa ipak, Ruta se možda pita kakav je život čeka. Kao siromašna tuđinka bez muža i deteta, kako će se starati o sebi i Nojemini u narednim godinama? Da li će pabirčenje biti dovoljno? A ko će brinuti o njoj kada ostari? Nije čudo ako je obuzimaju takve nespokojne misli. U današnjim teškim vremenima, mnoge ljude more slične brige. Dok saznajemo kako je Ruti vera pomogla da savlada izazove, videćemo da je ona u mnogo čemu dobar primer za nas.

Kada je Ruta ovršila ječam, videla je da je napabirčila jednu efu, to jest oko 22 litra. Bilo je to čak 14 kilograma ječma! Ona stavlja zavežljaj na glavu i zatim kreće ka Vitlejemu koji tone u mrak (Ruta 2:17).

Nojemini je drago kada vidi svoju voljenu snahu i možda joj se otima uzdah oduševljenja kada ugleda toliko ječma. Ruta takođe donosi ostatak hrane koju je Voz odredio radnicima. Dok njih dve dele taj skroman obrok, Nojemina je pita: „Gde si danas pabirčila i gde si radila? Neka je blagoslovljen onaj koji je obratio pažnju na tebe“ (Ruta 2:19). Brižna Nojemina dobro zapaža. Videvši koliko je Ruta donela kući, shvata da je neko obratio pažnju na ovu mladu udovicu i bio dobar prema njoj.

Poveo se živ razgovor i Ruta priča Nojemini o Vozovoj dobroti. Dirnuta Nojemina odgovara: „Neka ga blagoslovi Jehova, koji nije uskratio svoju dobrotu ni živima ni umrlima“ (Ruta 2:19, 20). Ona je u Vozovim dobrim delima videla dobrotu Jehove, koji podstiče svoje sluge da budu velikodušne i obećava da će ih nagraditi za dobrotu koju pokazuju b (Poslovice 19:17).

Nojemina podstiče Rutu da prihvati Vozovu ponudu da pabirči na njegovim njivama s devojkama iz njegovog domaćinstva, kako je ne bi uznemiravali na nekoj drugoj njivi. Ruta prihvata savet. Osim toga, i dalje je živela „kod svoje svekrve“ (Ruta 2:22, 23). U tim rečima ponovo vidimo osobinu koja krasi i najbolje opisuje Rutu — a to je verna ljubav. Njen primer nas pokreće da se pitamo kako mi gledamo na svoju porodicu i da li verno podržavamo svoje najbliže, pružajući im pomoć kada im je potrebna. Takva verna ljubav ne prolazi nezapaženo kod Jehove.

Da li su se Nojemina i Ruta zaista mogle nazvati porodicom? U nekim kulturama se smatra da u „pravoj“ porodici moraju postojati svi članovi — muž, žena, sin, ćerka, deda, baka i tako dalje. Međutim, primer Nojemine i Rute nas podseća na to da Jehovine sluge mogu otvoriti srce i učiniti da čak i najmanje porodice odišu toplinom, dobrotom i ljubavlju. Da li cenite članove svoje porodice? Isus je podsetio svoje sledbenike na to da čak i oni koji nemaju porodicu mogu pronaći toplinu u hrišćanskoj skupštini (Marko 10:29, 30).

Od žetve ječma u aprilu do žetve pšenice u junu, Ruta nastavlja da pabirči na Vozovim njivama. Dok sedmice odmiču, Nojemina sigurno sve više razmišlja o tome šta može učiniti za svoju voljenu snahu. Dok su bile u Moavu, Nojemina je bila uverena da nikada neće moći da joj pronađe muža (Ruta 1:11-13). Međutim, sada drugačije razmišlja. Ona kaže Ruti: „Kćeri moja, zar ne bi trebalo da ti potražim miran dom?“ (Ruta 3:1). U to vreme je bilo uobičajeno da roditelji pronađu bračnog druga svom detetu, a Nojemini je Ruta postala kao ćerka. Želela je da joj pronađe „miran dom“ — sigurno utočište koje će imati u domu svog muža. Ali šta Nojemina može učiniti?

Kada je Ruta prvi put pomenula Voza, Nojemina je rekla: „Taj čovek nam je rod. On je jedan od naših otkupitelja“ (Ruta 2:20). Šta to znači? U Zakonu koji je  Bog dao Izraelu postojale su odredbe u korist porodica koje su bile u nepovoljnom položaju zbog siromaštva ili smrti nekog člana. Ako bi žena ostala udovica bez dece, bila bi posebno ugrožena jer bi ime njenog muža ostalo zaboravljeno a njegova loza prekinuta. Međutim, Božji Zakon je dopuštao da se muževljev brat oženi udovicom kako bi ona mogla roditi sina koji će naslediti ime umrloga i porodično imanje c (Ponovljeni zakoni 25:5-7).

Nojemina iznosi svoj plan. Možemo zamisliti kako je mlada žena sluša širom otvorenih očiju. Izraelski Zakon je verovatno za Rutu još uvek nešto novo, a mnogi običaji strani. Pa ipak, budući da veoma poštuje Nojeminu, ona upija svaku njenu reč. Nojeminin predlog joj možda deluje čudno, neprijatno, pa čak i ponižavajuće. Ali ona pristaje i ponizno govori: „Učiniću sve što mi kažeš“ (Ruta 3:5).

Ponekad je mladima teško da poslušaju savet onih koji su stariji i imaju više iskustva. Lako je pretpostaviti da oni ne razumeju njihove izazove i probleme. Rutin primer poniznosti podseća nas da ćemo dobro proći ako slušamo mudre savete starijih koji nas vole i žele nam najbolje. Ali šta je Nojemina savetovala Rutu i da li je Ruta zaista nagrađena zbog svoje poslušnosti?

Ruta te večeri odlazi na gumno — utabanu zaravan gde su mnogi ratari donosili žito da se ovrši i oveje. Gumno se obično nalazilo na nekoj padini ili vrhu brda, gde je povetarac predveče jak. Da bi se zrnevlje odvojilo od pleve i slame, ratari vilama ili vejačom bacaju žito uvis. Vetar odnosi laganu plevu, a zrno, koje je teže, pada na zemlju.

Ruta iz prikrajka posmatra kako se posao privodi kraju u smiraj dana. Voz je nadgledao vejanje žita, od koga je sada postala velika gomila. Nakon što sa apetitom jede, leže na kraj gomile žita. Izgleda da su svi imali taj običaj, možda da bi sačuvali dragocenu letinu od lopova i razbojnika. Ruta vidi kako Voz odlazi na počinak. Došlo je vreme da sprovede Nojeminin plan.

Ona se polako primiče, dok joj srce snažno lupa. Čini joj se da je čovek čvrsto zaspao. Zato, postupajući po Nojemininim rečima, krišom prilazi, otkriva mu stopala i leže kraj njih. Zatim čeka. Vreme prolazi. Njoj to izgleda kao večnost. Konačno, oko ponoći Voz počinje da se pomera. Prenuvši se iz sna zbog hladnoće, naginje se napred, verovatno da bi pokrio noge. Ali onda shvata da je tu neko. U zapisu stoji da je „ugledao ženu kako leži kod njegovih nogu“ (Ruta 3:8).

„Ko si ti?“, pita on. Rutin glas možda podrhtava dok mu odgovara: „Ja sam Ruta, tvoja robinja. Raširi skut svoj na robinju svoju, jer si ti moj otkupitelj“ (Ruta 3:9). U savremenim tumačenjima ponekad se tvrdi da su njeni postupci i reči bili dvosmisleni, s nemoralnim prizvukom. Međutim, time se ignorišu dve činjenice. Kao prvo, Ruta je postupala u skladu s tadašnjim običajima, koji su za nas nepoznanica jer su davno pali u zaborav. Zato bi bilo pogrešno posmatrati njene postupke kroz prizmu današnjeg morala, koji je pao na niske grane. Kao drugo, Vozova reakcija jasno pokazuje da je Rutino ponašanje smatrao čestitim i pohvalnim.

Nema sumnje da Rutu teši što joj se obraća blagim tonom i kaže: „Neka te Jehova blagoslovi, kćeri moja! Ovo tvoje poslednje delo još više govori o tvojoj dobroti nego prvo, jer nisi išla za mladićima, ni siromašnim ni bogatim“ (Ruta 3:10). „Prvo delo“ odnosi se na vernu ljubav koju je Ruta pokazala prema Nojemini time što se vratila s njom u Izrael i sada brine o njoj. „Poslednje delo“ odnosi se na ovo što sada radi. Voz zna da je mlada žena poput Rute lako mogla potražiti muža među mlađim ljudima, kako siromašnim tako i bogatim. Međutim, ona želi da učini dobro ne samo Nojemini već i njenom preminulom mužu, da se ime tog čoveka ne bi izbrisalo iz njegove domovine. Nije teško razumeti zašto Rutina nesebičnost ostavlja snažan utisak na Voza.

Voz dalje kaže: „A sada, kćeri moja, ne boj se! Sve što kažeš učiniću za tebe, jer svako u mom gradu zna da si izuzetna žena“ (Ruta 3:11). Njemu bi bilo drago da se oženi Rutom i možda nije sasvim iznenađen time što je dobio priliku da bude njen otkupitelj. Ali Voz je pravedan i ne bi da postupi samo po svojim željama. Govori Ruti da postoji još jedan otkupitelj, bliži rođak Nojemininog pokojnog muža, kome će najpre pružiti priliku da postane Rutin muž.

Voz govori Ruti da ponovo legne i odmori se do pred zoru, a onda da se iskrade kako je niko ne bi video. On želi da zaštiti i njen i svoj ugled, pošto bi ljudi mogli pogrešno zaključiti da se između njih desilo nešto nedolično. Ruta ponovo leže kraj njegovih nogu, verovatno mnogo spokojnija pošto je tako lepo odgovorio na njenu molbu. A onda,  još pre svanuća, Voz velikodušno puni njen ogrtač ječmom i ona se upućuje ka Vitlejemu.

Ruti je sigurno toplo oko srca dok razmišlja o onome što je Voz rekao — da je svi znaju kao ’izuzetnu ženu‘! Njena žarka želja da bolje upozna Jehovu i da mu služi nesumnjivo je doprinela tome da bude na tako dobrom glasu. Takođe je pokazala veliku dobrotu i ljubav prema Nojemini i njenom narodu time što se spremno prilagodila načinu života i običajima koji su joj sigurno bili strani. Ako se ugledamo na Rutin primer vere, trudićemo se da duboko poštujemo druge i njihovu kulturu i običaje. Tada ćemo sigurno i mi biti na dobrom glasu.

„Jesi li to ti, kćeri moja?“, pita Nojemina kada Ruta stiže kući. Možda to pitanje postavlja jer je mrak, a možda želi da zna da li se vratila kao udovica koja će ostati sama ili kao žena koju očekuje brak. Ruta brzo govori svojoj svekrvi sve što se dogodilo između nje i Voza. Takođe joj predaje njegov velikodušan dar d (Ruta 3:16, 17).

 Nojemina daje Ruti mudar savet da tog dana mirno sedi kod kuće i da ne ide u polje da pabirči. Uverava je: „Taj čovek neće imati mira dok sve to još danas ne završi“ (Ruta 3:18).

Nojemina je u pravu. Voz odlazi na gradska vrata, gde se obično sakupljaju gradske starešine, i čeka da naiđe čovek koji je u bližem srodstvu s Nojemininim mužem. Voz mu pred svedocima nudi priliku da bude otkupitelj i oženi se Rutom. Međutim, on to odbija govoreći da bi tako upropastio svoje nasledstvo. Zatim pred svedocima Voz izjavljuje da će on biti otkupitelj time što će kupiti imanje Nojemininog preminulog muža Elimeleha i oženiti se Rutom, udovicom Elimelehovog sina Malona. Voz izražava nadu da će time ’podići ime umrlome na njegovom nasledstvu‘ (Ruta 4:1-10). Zaista je pravedan i nesebičan.

Voz se ženi Rutom. Zatim čitamo: „Jehova joj je dao da zatrudni i rodila je sina.“ Žene iz Vitlejema blagosiljaju Nojeminu i hvale Rutu, govoreći da je ona bolja Nojemini nego sedam sinova. Saznajemo da je Rutin sin postao predak kralja Davida (Ruta 4:11-22). A David je bio predak Isusa Hrista (Matej 1:1). e

Ruta je zaista blagoslovljena, a tako i Nojemina, koja brine o detetu kao da je njeno. Priča o životu ove dve žene predstavlja upečatljiv podsetnik na to da Jehova Bog zapaža sve one koji naporno i ponizno rade za koru hleba i odano mu služe s njegovim izabranim narodom. On uvek nagrađuje verne ljude koji su poput Rute na dobrom glasu pred njim.