Da li Biblija govori da osoba ne može biti ispunjena i srećna ako nije u braku? Na prvi pogled, možda deluje da se na nekim mestima u Božjoj Reči podupire takvo gledište. Zašto se to može reći?

Prema zapisu iz Postanka, Bog je video da „nije dobro“ da prvi čovek, Adam, bude sam. Zato je načinio Evu „da ga dopunjuje“ (Postanak 2:18). Glagol „dopuniti“ znači upotpuniti nešto tako da predstavlja celinu. Iz ovog zapisa mogli bismo zaključiti da osoba nije potpuna ukoliko nije u braku. Nadalje, na mnogim drugim mestima u Bibliji brak se prikazuje kao izvor radosti i blagoslova. Jedan primer je priča o Ruti.

Međutim, da li na osnovu toga treba da zaključimo da hrišćani danas ne mogu biti srećni i ispunjeni ako nisu u braku i nemaju decu? Nikako. Od svih ljudi koji su ikada živeli na zemlji, Isus Hrist je bio najsrećniji i imao je najispunjeniji život iako se nikada nije ženio. On je bio najmudriji čovek i savršeno je odražavao ličnost „srećnog Boga“, Jehove (1. Timoteju 1:11; Jovan 14:9). Isus je nabrojao šta nam je potrebno da bismo bili srećni u ovom svetu (Matej 5:1-12). Ali u to nije uvrstio brak.

Da li to znači da je Biblija protivrečna kada govori o braku? Ne. Treba da sagledamo brak u svetlu ostvarenja Jehovine namere. On je osmislio brak da ljudi u njemu pronađu radost, bliskost i sigurnost. Međutim, to uređenje je u nekim periodima imalo i važnu ulogu u izvršavanju njegove volje. Na primer, Bog je otkrio svoju nameru kada je Adamu i Evi rekao: „Rađajte se i množite se, napunite zemlju“ (Postanak 1:28). Ni Adam ni Eva ne bi mogli zasebno ispuniti tu Božju zapovest. Bili su potrebni jedno drugom i međusobno su se dopunjavali.

Slično tome, brak i porodični život su imali posebnu ulogu u ispunjenju Božje namere u vezi sa izraelskim narodom. Bog je želeo da njegov narod bude mnogobrojan kako ih neprijatelji ne bi mogli nadvladati. Takođe je odredio da će se u Judinom plemenu roditi Mesija, koji će verne ljude osloboditi posledica greha i smrti (Postanak 49:10). Zato su verne Izraelke stupanje u brak i rađanje dece smatrale čašću. S druge strane, za ženu je bila sramota i izvor žalosti ako nije udata i nema decu.

A kako je danas? Da li Božja drevna zapovest da ljudi „napune zemlju“ obavezuje današnje hrišćane koji žive na našoj prenaseljenoj planeti? Da li oni moraju da stupaju u brak i rađaju decu? Naravno da ne (Matej 19:10-12). Više nije potrebno da Bog štiti lozu u kojoj se pojavio Mesija niti narod u kom se Spasitelj rodio. Kako onda hrišćani treba da gledaju na brak i samaštvo?

U suštini, i jedno i drugo se može nazvati darom od Boga. Znamo da jedan poklon koji savršeno odgovara jednoj osobi drugoj uopšte ne mora odgovarati. Brak je sveto uređenje u kom bračni drugovi neguju ljubav i zajedništvo i predstavlja čvrst temelj porodice. Ali Biblija realno kaže da oni koji se venčaju u ovom nesavršenom svetu mogu očekivati i probleme, to jest „telesnu nevolju“. S druge strane, Jehova na samaštvo ne gleda kao na izvor sramote i žalosti. Naprotiv, u njegovoj Reči se kaže da samaštvo ima očigledne prednosti u odnosu na brak (1. Korinćanima 7:28, 32-35).

Dakle, Biblija iznosi uravnoteženo gledište o braku i samaštvu. Jehova, Osnivač braka i porodice, želi da sve njegove sluge budu srećne i ispunjene, bilo da su u braku ili ne.