1. Šta je Isus rekao o zaklinjanju i zašto?

 GENERALNO gledano, pravi hrišćani nemaju potrebu da se zaklinju jer se drže onoga što je Isus rekao: „Kad kažete: ’Da‘, neka to znači ’da‘.“ Isus je tim rečima kazao da treba da govorimo istinu i da održimo svoju reč. Pre toga je rekao: „Ne kunite se nikako“, i to zato što je znao da se mnogi ljudi u svakodnevnom govoru zaklinju da će uraditi ovo ili ono, a da uopšte nemaju nameru da održe reč. Takvim izjavama oni zapravo otkrivaju da im se ne može verovati i da su zato pod uticajem „Zloga“. (Pročitati Mateja 5:33-37.)

2. Zašto nije uvek neispravno zakleti se?

² Da li te Isusove reči znače da nikada ne treba da se zaklinjemo? Zašto su se onda Jehova Bog i njegov pravedni sluga Avraham zaklinjali u nekim važnim situacijama, kao što smo to videli u prethodnom članku? Osim toga, prema Božjem zakonu bilo je potrebno da se ljudi u nekim situacijama zakunu (Izl. 22:10, 11; Br. 5:21, 22). Ako neki hrišćanin svedoči pred sudom, možda je neophodno da se zakune da će govoriti istinu. Ili možda u nekim retkim situacijama, prilikom rešavanja nekog problema, neko smatra da je neophodno da se zakune da bi time potvrdio istinitost svoje izjave. U stvari, kada ga je prvosveštenik zakleo da kaže da li je Hrist, Isus nije negodovao već je rekao istinu pred Sinedrionom (Mat. 26:63, 64). Međutim, Isus ni pred kim nije morao da se zaklinje. Ali često je govorio: „Zaista, zaista, kažem vam“ da bi time drugima stavio do znanja da se mogu osloniti na ono što govori (Jov. 1:51; 13:16, 20, 21, 38). Pogledajmo šta još možemo  naučiti od Isusa, Pavla i drugih koji su bili ljudi od reči.

3. Šta je Isus obećao Bogu u molitvi i kako je njegov nebeski Otac reagovao na to?

³ „Evo, došao sam [...] da vršim tvoju volju, Bože“ (Jevr. 10:7). Isus je ovim rečima obećao Bogu da će učiniti sve što je bilo prorečeno za obećanog Potomka, uključujući i to da će ga Satana „u petu raniti“ (Post. 3:15). Nijedan čovek se nikada nije ponudio da preuzme tako veliku odgovornost. Jehova je s neba objavio da bezuslovno veruje svom Sinu iako nije tražio od njega da se zakune da će održati reč (Luka 3:21, 22).

4. U kojoj meri je Isus održao svoju reč?

⁴ Isus se uvek držao onoga što je govorio. Nije dozvolio da ga išta ometa u izvršavanju zadatka koji mu je Otac dao — da propoveda dobru vest o Božjem Kraljevstvu i da stvara učenike od svih koje je Bog privukao njemu (Jov. 6:44). Sveto pismo potvrđuje da je Isus održao sva svoja obećanja kad kaže: „Koliko god ima Božjih obećanja, posredstvom njega postala su ’da‘“ (2. Kor. 1:20). Isus je zaista najbolji primer osobe koja je uradila ono što je i obećala svom Ocu. Pogledajmo sada primer čoveka koji je dao sve od sebe da postupa poput Isusa.

5. Koji primer nam je ostavio apostol Pavle?

⁵ „Šta da učinim, Gospode?“ (Dela 22:10). Ovim iskrenim rečima se Pavle, tada poznat kao Savle, obratio proslavljenom Gospodu Isusu, koji mu se pojavio u jednoj viziji kako bi ga sprečio da i dalje progoni njegove učenike. Savle se posle tog susreta pokajao za ono što je ranije radio, krstio se i prihvatio poseban zadatak da drugim narodima svedoči o Isusu. Od tada pa do kraja života, Pavle se obraćao Isusu kao svom ’Gospodu‘ i postupao je u skladu s tim (Dela 22:6-16; 2. Kor. 4:5; 2. Tim. 4:8). Pavle nije bio poput ljudi kojima je Isus rekao: „Zašto me, dakle, zovete: ’Gospode, Gospode‘, a ne radite ono što govorim?“ (Luka 6:46). Isus očekuje od svih koji ga nazivaju Gospodom da održe svoju reč, kao što je to i apostol Pavle činio.

6, 7. (a) Zašto je Pavle odložio posetu Korintu i zašto kritike upućene na njegov račun nisu bile opravdane? (b) Kako treba da gledamo na one koji su naimenovani da nam pružaju vođstvo?

 ⁶ Apostol Pavle je revno propovedao dobru vest o Kraljevstvu širom Male Azije i u Evropi. Više puta je posećivao skupštine u čijem je osnivanju i sam učestvovao. Ponekad je smatrao neophodnim da se zakune da je ono što je napisao stvarno tačno (Gal. 1:20). Kada su neki u Korintu smatrali da mu se ne može verovati, on je u svoju odbranu rekao: „Kao što je Bog pouzdan, tako je pouzdano i to da ono što smo vam govorili nije ’da‘, a istovremeno ’ne‘“ (2. Kor. 1:18). U vreme kada je to napisao, Pavle je otišao iz Efesa i preko Makedonije putovao za Korint. Prvobitno je planirao da najpre ode u Korint, pa tek onda u Makedoniju (2. Kor. 1:15, 16). Ali morao je da promeni plan, kao što su i putujući nadglednici u današnje vreme ponekad prinuđeni da to urade. Takve izmene se ne dešavaju zbog nekih nevažnih i sebičnih razloga već zato što je nešto hitno iskrslo. Pavle je s dobrim razlogom odložio svoju posetu Korintu. Bilo je to na korist te skupštine. Zašto?

⁷ Pavle je čuo da u njoj ima nekih problema. Braća su bila razjedinjena i tolerisala su nemoral (1. Kor. 1:11; 5:1). U prvoj poslanici upućenoj Korinćanima, Pavle ih je opomenuo kako bi im pomogao da reše te probleme. Zatim je odlučio da iz Efesa ne ide direktno za Korint, jer je hteo da braći da vremena da poslušaju savet i da njegova poseta donese više ohrabrenja. Želeći da ih uveri da je to zaista razlog za promenu plana, Pavle je u drugoj poslanici Korinćanima napisao: „Pozivam Boga za svedoka i svojom dušom garantujem da u Korint više nisam dolazio zato što sam hteo da vas poštedim“ (2. Kor. 1:23). Nemojmo nikada biti poput ljudi koji su kritikovali Pavla, već pokažimo duboko poštovanje prema onima koji su naimenovani da nam pružaju vođstvo. Pavle je zaista radio ono što je obećao. Ugledajmo se i mi na njega, kao što se on ugledao na Hrista (1. Kor. 11:1; Jevr. 13:7).

8. Kakav nam je primer ostavila Rebeka?

⁸ „Ona je rekla: ’Hoću‘“ (Post. 24:58). Rebeka je ovim jednostavnim rečima rekla svojoj majci i svom bratu da je spremna da tog istog dana napusti dom i krene sa nepoznatim čovekom na put od preko 800 kilometara da bi postala žena Avrahamovog sina Isaka (Post. 24:50-58). Ona je održala svoju reč. Isaku je bila dobra žena i verno je služila Bogu. Do kraja života je živela pod šatorima kao strankinja u Obećanoj zemlji. Bog ju je nagradio za njenu vernost i ona je postala pretkinja obećanog Potomka, Isusa Hrista (Jevr. 11:9, 13).

9. Kako je Ruta održala svoju reč?

⁹ „Ne, nego ćemo se s tobom vratiti tvom narodu“ (Ruta 1:10). To su Moavke Ruta i Orfa, udovice, rekle svojoj svekrvi Nojemini, koja se isto kao udovica vraćala iz Moava u Vitlejem. Nojemina ih je molila da se vrate u svoju zemlju i Orfa je na kraju to i učinila. Ali Ruta je održala svoju reč. (Pročitati Rutu 1:16, 17.) Ostala je verna Nojemini, napustila je svoju porodicu i religiju svojih predaka. Do kraja života verno je služila Jehovi i on ju je nagradio. Ona je jedna od samo pet žena koje Matej spominje u Hristovom rodoslovlju (Mat. 1:1, 3, 5, 6, 16).

10. Zašto je Isaija dobar primer za nas?

 ¹⁰ „Evo mene, mene pošalji“ (Is. 6:8). Pre nego što je to rekao, Isaija je u viziji video Jehovu kako sedi na svom uzvišenom prestolu. Zatim je čuo Jehovu kako pita: „Koga ću poslati? Ko će za nas ići?“ Jehova je tražio nekoga ko će njegovu poruku preneti njegovom neposlušnom narodu. Isaija je prihvatio taj poziv i održao reč. Više od 46 godina verno je služio kao prorok, prenoseći poruke osude kao i predivna obećanja o obnovi obožavanja istinitog Boga.

11. (a) Zašto je važno da održimo svoju reč? (b) Ko su loši primeri koji služe kao upozorenje?

¹¹ Zašto je Jehova želeo da se ovi primeri zabeleže u njegovoj Reči? Da li je zaista važno održati svoju reč? Božja Reč jasno kaže da će oni koji „ne poštuju dogovore“ biti među onima koji „zaslužuju smrt“ (Rimlj. 1:31, 32). Egipatski faraon, judejski kralj Sedekija, Ananija i Sapfira zabeleženi su u Bibliji kao primeri ljudi koji nisu održali reč. Svi su oni loše prošli i služe nam kao upozorenje (Izl. 9:27, 28, 34, 35; Jezek. 17:13-15, 19, 20; Dela 5:1-10).

12. Šta će nam pomoći da uvek govorimo istinu?

¹² Budući da živimo u „poslednjim danima“, okruženi smo ljudima koji su „neverni“ i koji su ’naizgled pobožni, ali ne žive pobožno‘ (2. Tim. 3:1-5). Takvo loše društvo moramo izbegavati koliko god je to moguće. Treba da se redovno družimo sa onima koji se trude da uvek govore istinu (Jevr. 10:24, 25).

13. Koje je najvažnije obećanje koje daju sledbenici Isusa Hrista?

¹³ Najvažnije obećanje koje neko može dati tiče se njegovog predanja Bogu. Onima koji žele da postanu Isusovi učenici u tri navrata se postavlja pitanje da li zaista žele da čine ono što se od njih očekuje (Mat. 16:24). Kada dvojica starešina razgovaraju sa osobom koja želi da postane nekršteni objavitelj pitaju je da li zaista želi da bude Jehovin svedok. Kasnije, kada ta osoba u još većoj meri duhovno napreduje i želi da se krsti, starešine ponovo razgovaraju s njom i pitaju je da li se u molitvi predala Jehovi. I na kraju, na dan krštenja, osobama koje će se krstiti upućeno je pitanje: „Da li si se na temelju žrtve Isusa Hrista pokajao za svoje grehe i predao Jehovi kako bi vršio njegovu volju?“ Na taj način osobe koje će se krstiti pred svedocima  daju obećanje da će zauvek služiti Bogu.

14. Šta povremeno treba da se pitamo?

¹⁴ Bilo da si se tek nedavno krstio ili služiš Bogu već decenijama, povremeno treba da se preispitaš i da sebi postaviš neka pitanja poput sledećih: ’Da li se trudim da poput Isusa Hrista održim obećanje koje sam dao Jehovi? Da li je, u skladu sa Isusovom zapovešću, delo propovedanja i stvaranja učenika i dalje u središtu mog života?‘ (Pročitati 2. Korinćanima 13:5.)

15. Na kojim je područjima života važno da održimo obećanje?

¹⁵ Da bismo održali obećanje koje smo dali Bogu kad smo mu se predali, moramo biti verni i u drugim važnim stvarima. Na primer, ako si u braku treba da ispuniš zavet koji si dao da ćeš voleti i čuvati svog bračnog druga. Ako si potpisao neki ugovor ili popunio molbu za neku službu u skupštini ili organizaciji, onda treba i da uradiš ono što si obećao. Ako si pozvan na ručak kod nekoga ko je siromašan, treba da održiš obećanje iako si u međuvremenu možda pozvan na neko bolje mesto. Možda si nekome u službi od kuće do kuće obećao da ćeš ponovo doći. Onda se potrudi da održiš obećanje i Jehova će blagosloviti tvoju službu. (Pročitati Luku 16:10.)

16. Šta treba da radimo ako nismo održali reč?

¹⁶ Biblija kaže da kao nesavršeni ljudi „često grešimo“, naročito u onome što kažemo (Jak. 3:2). Šta treba da radimo kada shvatimo da nismo održali reč? Prema Zakonu koji je Bog dao Izraelcima, osobi koja se ’nepromišljeno zaklela svojim usnama‘ bilo je moguće ukazati milosrđe (Lev. 5:4-7, 11). Isto tako je moguće oprostiti hrišćanima koji nisu učinili ono što su obećali. Ako svoj greh priznamo Jehovi, on će nam milosrdno oprostiti preko našeg Prvosveštenika, Isusa Hrista (1. Jov. 2:1, 2). Međutim, da bismo ostali u Božjoj naklonosti moramo delima pokazati da smo se pokajali i da smo rešili da ubuduće održimo svoju reč. Treba da učinimo sve što do nas stoji da bismo popravili štetu koju smo napravili nepromišljenim rečima (Posl. 6:2, 3). Naravno, mnogo je bolje da dobro razmislimo pre nego što obećamo nešto što možda ne možemo da ispunimo. (Pročitati Propovednika 5:2.)

17, 18. Kakva veličanstvena budućnost očekuje sve koji se trude da održe svoju reč?

¹⁷ Jehovine sluge koje se trude da održe reč očekuje zaista divna budućnost. Za 144 000 pomazanika, to će biti besmrtan život na nebu, gde će ’vladati kao kraljevi sa Hristom hiljadu godina‘ (Otkr. 20:6). Za milione drugih ljudi to će biti život na zemlji koja će biti pretvorena u raj. Tokom tog vremena kada Hrist bude vladao kao Kralj Božjeg Kraljevstva ljudi će u psihičkom i fizičkom smislu postići savršenstvo (Otkr. 21:3-5).

¹⁸ Kada na kraju Isusove hiljadugodišnje vladavine budemo prošli i završnu kušnju, nikada više nećemo imati razloga da sumnjamo u nečiju reč (Otkr. 20:7-10). Svako ’Da‘ značiće ’da‘, a svako ’Ne‘ značiće ’ne‘. Svi koji tada budu živeli savršeno će oponašati svog nebeskog Oca, Jehovu, ’Boga istine‘ (Ps. 31:5).