Многи народи у древно доба су извршавали смртну казну над злочинцима тако што су их прибијали на стуб. Римљани су везивали или прибијали злочинце на стуб, на коме би за неколико дана умрли исцрпљени од бола, глади, жеђи, као и од сунца, ветра или кише. Римљани су сматрали да је прибијање на стуб срамна казна коју заслужују најгори злочинци.

Шта се може рећи за Израелце у библијско доба? Да ли су и они злочинце вешали на стуб? У Мојсијевом закону је писало: „Ако неко учини грех због ког је заслужио смртну казну па буде погубљен и обешен на стуб, нека његово тело не остане на стубу преко ноћи, већ га сахрани истог дана“ (Пон. зак. 21:22, 23). Дакле, у време када је писан хебрејски део Светог писма, особа која је била осуђена на смрт очигледно је најпре била погубљена, а затим обешена на стуб или дрво.

Што се тога тиче, у Левитској 20:2 пише следеће: „Сваки човек од Израелових синова и сваки странац који живи у Израелу који би своје дете дао Молоху, нека се погуби. Нека га народ заспе камењем тако да умре.“ Они „који би призивали духове или би гатали“ такође су морали бити погубљени. Али како? Тако што би их народ ’засуо камењем‘ (Лев. 20:27).

Надаље, у Поновљеним законима 22:23, 24 пише: „Ако човек у граду наиђе на девицу која је верена и легне с њом, обоје их изведите на врата тог града и заспите их камењем да погину — девојку зато што није викала у граду, а човека зато што је осрамотио жену свог ближњег. Тако уклони зло из своје средине.“ Према томе, код Израелаца у древно доба каменовање је био главни метод извршавања смртне казне за велике грехе. *

У Поновљеним законима 21:23 пише да је „проклет пред Богом онај ко је обешен“. То што је тело злочинца било обешено на стуб или на дрво, служило је као упозорење осталим Израелцима.