UBRZO nakon što sam rodila Garija 1958. godine, primetila sam da s njim nešto nije u redu. Međutim, tek posle deset meseci lekari su postavili dijagnozu, a tek posle pet godina specijalisti u Londonu su je potvrdili. Bila sam mnogo tužna kada su se i kod moje ćerke Luiz, koju sam rodila devet godina posle Garija, pojavili još teži simptomi nego kod njega.

Lekari su mi saosećajno rekli: „Oba vaša deteta imaju Lorens-Mun-Barde-Biedlov sindrom (LMBB). * Moraćete da živite s tim.“ U to vreme se malo toga znalo o ovom retkom genetskom poremećaju. On obično podrazumeva oštećenje vida koje dovodi do slepila, gojaznost, višak prstiju na rukama i/ili nogama, zastoj u razvoju, probleme sa koordinacijom, dijabetes melitus, osteoartritis i probleme sa bubrezima. To je značilo da ću imati dosta problema u odgajanju svoje dece. Prema jednoj studiji koja je nedavno sprovedena u Velikoj Britaniji, od 125 000 osoba jedna ima ovaj sindrom, iako mnogo više njih ima blaži oblik ovog sindroma.

Već sam bila udata kada sam razgovarala sa jednom ženom koja je Jehovin svedok i odmah sam shvatila da je to što mi je govorila istina. Ali biblijska istina uopšte nije zanimala mog supruga. Stalno smo se selili zbog njegovog posla, tako da nisam mogla da se priključim nekoj skupštini. Ali nastavila sam da čitam Bibliju i da se molim Jehovi. Zaista je bilo utešno pročitati da će ’Jehova potlačenom biti visoko utočište u vreme nevolje‘ i da ’nipošto neće ostaviti one koji ga traže‘! (Ps. 9:9, 10).

Pošto je Gari bio slabovid, kada je imao šest godina smestili smo ga u internat za decu oštećenog vida, na južnoj obali Engleske. Redovno smo pričali preko telefona o svemu što ga je brinulo i tako sam mogla da mu pomognem da razume osnovna biblijska načela. Nekoliko godina nakon što sam rodila Luiz i ja sam obolela od multiple-skleroze i fibromijalgije. Gari se vratio iz internata kada je imao 16 godina. Međutim, vid mu se pogoršao i od 1975. godine je potpuno slep. Moj muž nas je napustio 1977. godine.

Kada se Gari vratio kući, povezali smo se sa jednom divnom skupštinom i ja sam se krstila 1974. godine. Bila sam srećna što je jedan starešina pomagao Gariju da se navikne na fizičke promene kroz koje je u pubertetu prolazio. Drugi Svedoci su mi pomagali oko kućnih poslova, a na kraju je socijalna služba odredila da petoro Svedoka dobija platu za pomoć koju su nam pružali. To je stvarno bio veliki blagoslov.

Gari je lepo napredovao u istini i krstio se 1982. Pošto je žarko želeo da bude pomoćni pionir, ja sam odlučila da mu pomognem i tako smo nekoliko godina zajedno bili pioniri. Moj sin je bio presrećan kada ga je nakon nekog vremena naš pokrajinski nadglednik pitao zašto ne bi  bio opšti pionir. To ohrabrenje je bilo upravo ono što mu je trebalo i 1990. godine je postao opšti pionir.

Gariju su zamenjena oba kuka, jedan 1999, a drugi 2008. godine. Međutim, kod Luiz su zdravstveni problemi mnogo ozbiljniji. Rođena je potpuno slepa, a kada sam videla da na jednoj nozi ima šest prstiju, bilo mi je jasno da i ona ima LMBB sindrom. Ubrzo je pregledima ustanovljeno da i sa mnogim unutrašnjim organima ima ozbiljnih problema. Tokom godina je imala velike operacije, uključujući i pet operacija bubrega. I ona, poput Garija, ima dijabetes.

Budući da je Luiz znala da tokom operacije može doći do nekih problema, pre nego što bi otišla na neku intervenciju razgovarala bi sa hirurzima, anesteziolozima i upravom bolnice o svojoj odluci da ne prima krv. Tako je ostvarila dobre odnose sa svima koji se dosta trude oko nje.

U našoj kući se uvek nešto dešava i svi smo usredsređeni na služenje Jehovi. Pre nego što su se pojavili savremeni elektronski uređaji, dosta vremena sam provodila sa svojom decom čitajući im našu literaturu. Sada zahvaljujući snimcima koje preuzimamo sa sajta www.pr418.com možemo da uživamo u proučavanju Biblije u različito vreme i možemo da dajemo komentare na našim sastancima.

Gari ponekad nauči napamet odgovore koje će dati na sastanku, a kada ima govor u Teokratskoj školi propovedanja, iznosi ga svojim rečima. Naimenovan je za slugu pomoćnika 1995. godine i uvek ima neka zaduženja u Dvorani Kraljevstva. Ponekad dočekuje braću i sestre, a ponekad pomaže oko ozvučenja.

Braća i sestre idu u službu sa Garijem i često guraju njegova invalidska kolica, koja koristi zato što ima artritis. Jedan brat mu pomaže da proučava sa jednom zainteresovanom osobom, koju je uspeo da podstakne da dolazi na sastanke. Gari je podstakao i jednu sestru koja je 25 godina bila neaktivna da se ponovo poveže sa skupštinom.

Kada je Luiz imala devet godina naučila je od svoje bake da plete, a sestra koja nam pomaže i ja naučile smo je da veze. Pošto u tome uživa, plete šarene pokrivače za bebe, kao i za stariju braću i sestre. Naučila je da pravi i čestitke koristeći samolepljive sličice. Oni koji ih dobiju veoma to cene. Luiz je u tinejdžerskim godinama naučila da kuca na pisaćoj mašini. Sada pomoću posebnog kompjutera redovno kontaktira sa prijateljima putem mejla. Krstila se kada je imala 17 godina. Kada imamo posebne akcije što se tiče propovedanja, zajedno smo u pomoćnoj pionirskoj službi. Poput Garija, Luiz zna napamet stihove kojima izražava svoju veru u Božja obećanja o novom svetu u kome će se ’oči slepima otvoriti‘ i u kome „niko od stanovnika neće reći: ’Bolestan sam‘“ (Is. 33:24; 35:5).

Zaista smo zahvalni za dragocenu istinu iz Jehovine Reči! Mnogo nam znači i podrška koju nam pruža skupština, bez koje mnogo toga ne bismo mogli postići. A naš život ima pravi smisao posebno zahvaljujući pomoći koju nam Jehova pruža.