Rođena sam 1956. godine sa spina bifidom. To je rascep kičmenog stuba uzrokovan nepravilnim zatvaranjem neuralne cevi. Zbog tog oštećenja teško hodam, a imam i druge ozbiljne zdravstvene probleme.

Neko vreme pre nego što sam se rodila, jedan bračni par misionara Jehovinih svedoka počeo je da proučava Bibliju s mojim roditeljima. Dok sam bila dete, u mom rodnom gradu Usakosu u Namibiji bilo je samo nekoliko objavitelja. Zato smo u porodičnom krugu razmatrali gradivo za skupštinske sastanke. Kada sam imala sedam godina urađena mi je urostomija, to jest hirurškim putem je napravljen otvor na mom telu kako bih mogla da izbacujem urin. U četrnaestoj godini sam dobila epilepsiju. Pošto je srednja škola koju sam pohađala bila dosta daleko od naše kuće, a ja sam zavisila od pomoći svojih roditelja, nisam mogla da je završim.

Uprkos tome, odlučila sam da ojačam svoj odnos s Jehovom. Mnoge naše publikacije u to vreme još uvek nisu postojale na afrikansu, mom maternjem jeziku. Zato sam naučila engleski da bih mogla da čitam i proučavam naše knjige. Kada sam imala devetnaest godina postala sam objavitelj i krstila sam se. U naredne četiri godine imala sam mnogobrojne zdravstvene i emocionalne probleme. Osim toga, pošto su se u mom rodnom gradu svi međusobno znali, strah od ljudi me je sprečavao da budem revna u službi propovedanja.

Kada sam imala dvadesetak godina preselili smo se u Južnoafričku Republiku i tada sam po prvi put bila povezana s nekom skupštinom. To je zaista bilo predivno! Međutim, ponovo sam morala na operaciju — ovog puta na kolostomiju.

Posle nekog vremena čula sam predavanje u kome je pokrajinski nadglednik govorio o pionirskoj službi. Njegove reči su me dirnule u srce. Znala sam da je moje zdravlje daleko od idealnog, ali već sam videla koliko mi je Jehova pomagao u mnogim teškim situacijama. Zato sam predala molbu za opštu pionirsku službu. Međutim, znajući za moje zdravstvene probleme, starešine su se ustručavale da me preporuče za taj vid službe.

Ali ja sam odlučila da dam sve od sebe u službi propovedanja. Uz pomoć moje majke i druge braće i sestara uspela sam da narednih šest meseci provodim u službi propovedanja onoliko sati koliko je to bilo potrebno za opšte pionire. Time sam dokazala da sam zaista rešila da budem pionir i da mogu da se izborim sa svojim zdravstvenim problemima. Ponovo sam predala molbu i 1. septembra 1988. godine postala sam opšti pionir.

U pionirskoj službi sam stalno imala prilike da osetim koliko mi Jehova pomaže. Dok sam poučavala druge istini nisam mnogo razmišljala o svojoj situaciji. To me je u emocionalnom smislu zaštitilo i pomoglo mi da budem još bliža s Jehovom. Neizmernu radost mi je donelo to što sam nekima pomogla da se predaju Jehovi i krste.

Moje zdravstveno stanje je i dalje prilično promenljivo, ali Jehova ’svaki dan nosi moj teret‘ (Ps. 68:19). Zahvaljujući njemu moj život nije samo podnošljiv, već mi donosi pravo zadovoljstvo!