BILO je to u avgustu 1936. godine u Svazilendu, na zaštićenom području gde je stanovala kraljevska porodica. Robert i Džordž Nizbet su iz automobila sa zvučnicima najpre pustili muziku, a nakon toga se čuo govor brata Raterforda. Kralj Sobuza II je bio oduševljen. Džordž je rekao: „Kada je kralj izrazio želju da kupi našu opremu bilo nam je nelagodno što smo morali da ga odbijemo.“

Robert je uz izvinjenje rekao da oprema nije na prodaju jer pripada nekom drugom. Kralj je želeo da zna kome.

Robert je rekao da pripada jednom drugom kralju. Zatim je Sobuza pitao ko je taj kralj. „To je Isus Hrist, Kralj Božjeg Kraljevstva“, odgovorio je Robert.

„O, to je veliki Kralj“, rekao je Sobuza sa dubokim poštovanjem. „Ne želim da uzmem nešto što je njegovo.“

Robert je napisao: ’Kralj Sobuza je na mene ostavio izuzetan utisak. Perfektno je govorio engleski i to bez trunke ponosa, bio je potpuno iskren i veoma pristupačan. Razgovarali smo u njegovoj kancelariji nekih 45 minuta, dok je Džordž napolju puštao muziku.‘

Robert je još rekao: ’Kasnije tog dana bili smo u državnoj školi gde smo doživeli nešto još interesantnije. Svedočili smo direktoru koji nas je pažljivo slušao. Kada smo rekli da imamo automobil sa zvučnicima i da bismo rado pustili neke snimke, on je bio oduševljen i okupio je skoro 100 učenika koji su posedali na travnjak i slušali. Saznali smo da je u pitanju srednja škola u kojoj se dečaci uče da budu zemljoradnici, baštovani, stolari, zidari, da znaju engleski i aritmetiku, a devojčice se uče da budu medicinske sestre, domaćice, kao i da se bave drugim korisnim zanimanjima. Kasnije smo saznali da je baka kralja Sobuze osnovala tu školu.‘

Kralj Sobuza je još od 1933. godine rado slušao pionire koji su posećivali područje gde je živela njegova porodica. On je jednom prilikom okupio oko stotinu svojih vojnika da saslušaju neke snimke sa  dobrom vešću o Božjem Kraljevstvu. Pretplatio se na naše časopise i uzeo našu literaturu. Ubrzo je kralj Sobuza imao skoro sve naše publikacije uprkos tome što ih je britanska kolonijalna vlast zabranila tokom Drugog svetskog rata.

Kralj Sobuza II je godinama rado primao Svedoke na svom posedu u Lobambi. Čak je pozivao i sveštenike da dođu i slušaju biblijske govore. Jednom takvom prilikom, kada je naš brat Helvi Mašazi govorio na temelju 23. poglavlja Matejevog jevanđelja, nekoliko sveštenika je ljutito skočilo i pokušalo da ga ućutka. Ali kralj je intervenisao i zamolio brata Mašazija da nastavi. Osim toga, naredio je svima u publici da zabeleže sve biblijske stihove koji se navode u govoru!

Drugom prilikom, nakon govora koji je održao jedan pionir, četvorica sveštenika su rekla: „Više nismo sveštenici već Jehovini svedoci.“ Zatim su zamolili tog pionira da im da knjige kakve ima kralj.

Kralj Sobuza II je od 1930-ih pa sve do svoje smrti 1982. godine uvažavao Jehovine svedoke i nije dozvoljavao da ih drugi proganjaju zato što ne upražnjavaju tamošnje rituale. Svedoci su mu bili zahvalni zbog toga i zaista su bili žalosni kada je umro.

Početkom 2013. godine u Svazilendu je bilo više od 3 000 objavitelja Kraljevstva. Budući da u ovoj zemlji ima nešto više od milion stanovnika, to znači da na svakih 384 stanovnika dolazi jedan Jehovin svedok. U ovoj zemlji ima 90 skupština i 260 pionira, a na Spomen-svečanosti 2012. bilo je više od 7 496 osoba. Očigledno je da postoji veliki potencijal za budući napredak. Bez sumnje se može reći da su oni koji su propovedali u Svazilendu tokom 1930-ih postavili dobar temelj. (Iz naše arhive — Južnoafrička Republika.)