МОЈИ родитељи су се упознали 1919. године на једном конгресу Међународних истраживача Библије у Сидар Поинту, у Охају. Венчали су се касније те исте године. Ја сам се родио 1922, а мој брат Пол две године касније. Моја жена Грејс рођена је 1930. Њени родитељи, Рој и Рут Хауел, одрасли су у породици Истраживача Библије, а њени баба и деда са мамине стране били су и пријатељи брата Чарлса Расела.

Грејс и ја смо се упознали 1947, а венчали смо се 16. јула 1949. Пре него што смо ступили у брак отворено смо разговарали о нашој будућности. Одлучили смо да нећемо имати децу, већ да ћемо се посветити пуновременој служби. Првог октобра 1950. обоје смо започели са пионирском службом. Затим сам 1952. позван да служим као покрајински надгледник.

Обоје смо сматрали да нам је потребна конкретна помоћ да бисмо добро обављали ту службу. Учио сам од искусне браће, али сам истовремено размишљао о томе како да помогнем Грејс. Зато сам разговарао са Марвином Холином, дугогодишњим породичним пријатељем и искусним путујућим надгледником. Рекао сам му да је Грејс још млада и неискусна и питао сам га да ли би могао да препоручи некога ко би неко време сарађивао с њом. Он је предложио да то буде Една Винкл, дугогодишња пионирка. Грејс је касније рекла: „Една ми је помогла да будем опуштена пред вратима, знала је да добро одговара на приговоре и научила ме је да слушам станаре како бих могла да се усредсредим на то шта би било прикладно да кажем. Била је управо онаква особа каква ми је била потребна.“

Грејс и ја смо служили у две покрајине у Ајови, као и у неким деловима Минесоте и Јужне Дакоте. Затим смо премештени у Њујорк, покрајину 1, која је укључивала Бруклин и Квинс. Никада нећемо заборавити колико смо се осећали недорасло том  задатку. Овој покрајини је припадала и скупштина Бруклин Хајтс, која се састајала у Дворани Краљевства у Бетелу и у којој су били многи искусни чланови бетелске породице. Након што сам у тој скупштини одржао први службени говор, пришао ми је брат Натан Нор и рекао: „Дао си нам неке добре савете које би требало да применимо. Имај на уму да ћеш једино тако бити од користи нашој организацији. Зато само тако настави.“ После састанка сам испричао мојој жени шта ми је рекао. Када смо отишли у своју собу у Бетелу, исцрпљени од свега почели смо да плачемо.

Неколико месеци касније примили смо писмо у ком смо позвани да похађамо 24. разред школе Галад, који је трајао до фебруара 1955. Међутим, објаснили су нам да циљ наше обуке неће обавезно бити да се припремимо за мисионарску службу, већ да будемо још делотворнији у путујућој служби. Ова школа је за нас била незаборавно искуство, али нас је истовремено научила и понизности.

Након обуке сам почео да служим у својству обласног надгледника. Област у којој смо служили обухватала је Индијану, Мичиген и Охајо. У децембру 1955. изненадили смо се када смо од брата Нора добили писмо у ком је стајало: „Молим вас да будете потпуно искрени и отворени. Реците ми да ли бисте желели да будете у Бетелу [...] или бисте можда желели да после неког времена проведеног у Бетелу служите у иностранству. Уколико вам више одговара путујућа служба, слободно ми реците.“ Одговорили смо да ћемо радо служити где год буде било потребно. Готово истог трена смо позвани у Бетел!

Током тих година које смо провели у Бетелу држао сам говоре у скупштинама и на конгресима широм Сједињених Држава. Учествовао сам у обучавању младе браће која су затим добијала веће одговорности у Јеховиној организацији. На крају сам био секретар брату Нору, који је организовао дело проповедања широм света.

Највише сам уживао у годинама када сам радио у Службеном одељењу. Сарађивао сам са Томасом Саливаном. Он је дуги низ година био надгледник овог одељења. Било је још браће од које сам много научио. Један од њих био је Фред Раск, који је био задужен да ме обучава за посао. Радо се сећам  једне прилике када сам га питао: „Зашто толико исправљаш моја писма?“ Он се насмејао, а затим је озбиљно рекао: „Када нешто кажеш, ти одмах можеш додати и објашњење, али када нешто напишеш, посебно када се ради о писмима из Бетела, онда то мора бити јасно и прецизно.“ Затим је љубазно додао: „Не секирај се! Добро ти иде, а с временом ћеш бити све бољи и бољи.“

Грејс је током година обављала различите послове у Бетелу. На пример, чистила је собе. Уживала је у томе. Понекад срећемо браћу која су у то време била млади бетелски радници. Неки од њих јој кажу да су од ње научили како да наместе кревет и да су јој њихове мајке због тога биле веома захвалне. Грејс је уживала и док је радила у одељењима за часописе, кореспонденцију и умножавање аудио-касета. То јој је помогло да схвати да свако задужење у Јеховиној организацији представља част и извор радости. Након свих ових година она још увек има исти став.

Средином 1970-их било је очигледно да је нашим родитељима који су зашли у године све потребнија наша помоћ. Морали смо да донесемо тешку одлуку. Нисмо желели да одемо из Бетела и оставимо сараднике које смо веома заволели. Међутим, сматрао сам да смо одговорни да бринемо о својим родитељима. Тако смо након извесног времена изашли из Бетела, али смо планирали да се вратимо уколико се наша ситуација промени.

Почео сам да радим као агент једне осигуравајуће куће. Сећам се шта ми је рекао менаџер док сам био на обуци: „Посећивање људи у вечерњим сатима је пресудно за успех у овом послу. Тада су код куће. Ништа није важније од тога.“ Ја сам му одговорио: „Знам да говорите из искуства и поштујем то. Међутим, ја имам неке обавезе које се тичу моје духовности. Никад их нисам запостављао, па то не бих желео ни сада. Радићу како сте ми рекли, али уторком и четвртком морам присуствовати састанцима који су за мене веома важни.“ Јехова ме је стварно благосиљао што нисам пропуштао састанке због посла.

Када је моја мајка умрла у јулу 1987. у старачком дому, били смо поред ње. Главна сестра је пришла Грејс и рекла јој: „Госпођо Ален, идите кући и мало се одморите. Сви знају да сте све време били уз своју свекрву. Можете бити спокојни и поносни на оно што сте урадили.“

У децембру 1987. попунили смо молбу да поново служимо у Бетелу, који смо толико волели. Али неколико дана касније, код Грејс је дијагностикован рак дебелог црева. Након операције и успешног опоравка,  рекли су јој да је излечена. У међувремену смо добили писмо из Бетела у ком су нам препоручили да наставимо да служимо са локалном скупштином. Били смо одлучни да дамо све од себе.

После неког времена сам добио понуду за посао у Тексасу. Сматрали смо да би нам пријала топлија клима каква је тамо, и тако је и било. Овде у Тексасу смо око 25 година и окружени смо дивном браћом и сестрама с којима смо се веома зближили.

Грејс се борила са раком дебелог црева, штитасте жлезде и недавно раком дојке. Међутим, она се никада није жалила што ју је све то снашло нити је доводила у питање начела поглаварства и подложности. Људи нам често кажу да просто зрачимо срећом и питају Грејс у чему је тајна нашег успеха. Она им обично наведе четири ствари због којих смо срећни у браку: „Најбољи смо пријатељи. Свакодневно разговарамо. Волимо да заједно проводимо време. И никада не одемо на спавање, а да смо љути једно на друго.“ Наравно, с времена на време се деси да једно другом станемо на жуљ, али опраштамо и заборављамо и то нам стварно помаже.

Док смо се борили са разним проблемима у животу, извукли смо неколико вредних поука:

1.  Увек се ослони на Јехову и прихвати све што он дозвољава да се дешава. Никад се немој поуздати у своје виђење ствари (Посл. 3:5, 6; Јер. 17:7).

2.  Без обзира на то с којим се проблемом суочаваш, тражи савет у Јеховиној Речи. Послушност Јехови и његовим законима је од суштинске важности. Не постоји златна средина — или си послушан или ниси (Римљ. 6:16; Јевр. 4:12).

3.  У животу је најважније да стекнемо добро име код Јехове. На првом месту треба да нам буде његова воља, а не стицање материјалних ствари (Посл. 28:20; Проп. 7:1; Мат. 6:33, 34).

4.  Моли се за то да у служби Јехови будеш активан и делотворан колико год ти то дозвољавају околности. Усредсреди се на оно што можеш да урадиш, а не на оно што не можеш (Мат. 22:37; 2. Тим. 4:2).

5.  Нека ти увек буде у мислима да не постоји ниједна друга организација коју Јехова прихвата и благосиља (Јов. 6:68).

Грејс и ја служимо Јехови већ више од 75 година, а као брачни пар скоро 65 година. Током свих ових деценија заједничке службе уживали смо у многим лепим тренуцима. Жарко желимо да се сва наша браћа и сестре исто тако ослањају на Јехову и да доживе многобројне благослове.