„Добро вам је без Бога? Милионима јесте.“ Ове речи су недавно освануле на билбордима у Америци, а иза њих стоји једна атеистичка организација. Они сматрају да им није потребан Бог.

С друге стране, многи који тврде да верују у Бога живе као да он не постоји. Салваторе Физикела, један католички надбискуп, рекао је за чланове своје цркве: „Кад нас људи гледају, нико не би рекао да смо хришћани, будући да се по начину живота не разликујемо од неверника.“

Неки су превише заузети да би размишљали о Богу. Они сматрају да је Бог дигао руке од нас и да је превише далек да би имао важну улогу у њиховом животу. У најбољем случају, они се обраћају Богу само када су у некој неприлици или када им нешто треба — као да им он увек стоји на услузи.

Други можда не виде практичну вредност верских учења и зато не живе по ономе како њихова црква проповеда. Да наведемо само један пример. У Немачкој, 76 посто католика сматра да је у реду да мушкарац и жена пре брака живе заједно. Такво гледиште је супротно и учењу њихове цркве и учењу Библије (1. Коринћанима 6:18; Јеврејима 13:4). Наравно, католици нису једини код којих постоји јаз између вере и начина живота. Свештеници многих деноминација се жале да су верници у њиховим црквама постали „практични атеисти“, што значи да живе као да Бога нема.

Ови примери нас логично воде до следећег питања: Да ли нам је Бог заиста потребан? Та проблематика никако није новијег датума. Први пут се помиње на самом почетку Библије. Да бисмо нашли одговор на то питање, осмотримо неке догађаје који су забележени у првој библијској књизи.