„Dobro vam je bez Boga? Milionima jeste.“ Ove reči su nedavno osvanule na bilbordima u Americi, a iza njih stoji jedna ateistička organizacija. Oni smatraju da im nije potreban Bog.

S druge strane, mnogi koji tvrde da veruju u Boga žive kao da on ne postoji. Salvatore Fizikela, jedan katolički nadbiskup, rekao je za članove svoje crkve: „Kad nas ljudi gledaju, niko ne bi rekao da smo hrišćani, budući da se po načinu života ne razlikujemo od nevernika.“

Neki su previše zauzeti da bi razmišljali o Bogu. Oni smatraju da je Bog digao ruke od nas i da je previše dalek da bi imao važnu ulogu u njihovom životu. U najboljem slučaju, oni se obraćaju Bogu samo kada su u nekoj neprilici ili kada im nešto treba — kao da im on uvek stoji na usluzi.

Drugi možda ne vide praktičnu vrednost verskih učenja i zato ne žive po onome kako njihova crkva propoveda. Da navedemo samo jedan primer. U Nemačkoj, 76 posto katolika smatra da je u redu da muškarac i žena pre braka žive zajedno. Takvo gledište je suprotno i učenju njihove crkve i učenju Biblije (1. Korinćanima 6:18; Jevrejima 13:4). Naravno, katolici nisu jedini kod kojih postoji jaz između vere i načina života. Sveštenici mnogih denominacija se žale da su vernici u njihovim crkvama postali „praktični ateisti“, što znači da žive kao da Boga nema.

Ovi primeri nas logično vode do sledećeg pitanja: Da li nam je Bog zaista potreban? Ta problematika nikako nije novijeg datuma. Prvi put se pominje na samom početku Biblije. Da bismo našli odgovor na to pitanje, osmotrimo neke događaje koji su zabeleženi u prvoj biblijskoj knjizi.