Лајонел Касон, стручњак за древне бродове, објашњава шта су римски бродоградитељи радили након што су спојили даске неког брода или чамца. Обично су „спојеве, па и целу спољашњост, премазивали катранском смолом [битуменом] или катранском смолом и воском, а једним слојем те смоле премазивали су и унутрашњост“. Много пре Римљана, древни Акађани и Вавилонци такође су користили битумен како би своје чамце учинили непромочивим.

У хебрејском делу Светог писма, у Постанку 6:14, помиње се слична техника. Хебрејска реч преведена са „смола“ очигледно се односи на природни битумен.

Природни битумен се јавља у течном и у чврстом стању. Древни бродоградитељи су користили течни битумен и директно су га наносили на чамце. Након наношења, течни битумен би се осушио, стврднуо и стварао непромочив слој.

У библијско доба је битумена било у изобиљу. Долина Сидим, на подручју Мртвог мора, „била је пуна јама са земљаном смолом [„битуменом“, фуснота]“ (Постанак 14:10).

Риба је одавно важан део исхране. Неки апостоли су пре него што су почели да следе Исуса били рибари на Галилејском мору (Матеј 4:18-22). Барем део њиховог улова носио се у оближње „фабрике“.

Техника конзервирања која се вероватно користила у древној Галилеји и данас је заступљена на неким подручјима. Најпре се из рибе изваде изнутрице а затим се она добро опере. Како је даље текао тај процес описује се у књизи Studies in Ancient Technology: „Крупна со се утрљава у шкрге, уста и крљушт. Усољене рибе се слажу једна на другу, а затим се прекривају сувом простирком. Тако се остављају 3-5 дана, а онда се окрећу и стоје отприлике још толико. За то време течност из њих испари, а со продре у месо. Након оваквог сушења, риба се стврдне.“

Не зна се колико дуго је риба конзервирана на овај начин могла да траје. Међутим, чињеница да су древни Египћани извозили сушену рибу у Сирију указује да је то могло бити прилично дуго.