ДВЕ године пре тога, моја сарадница у мисионарској служби, Евелин Трејберт, и ја завршиле смо четврти разред Библијске школе Галад, која се у то време одржавала близу Итаке, у Њујорку. Одговорна браћа су нам рекла да ће наше подручје за проповедање бити Санта Ана. Пре него што испричам како је изгледало скоро 29 година које сам провела у мисионарској служби, желим да кажем зашто сам одлучила да постанем мисионар.

Родила сам се 1923. године. Моји родитељи су тада живели у Спокену, у држави Вашингтон. Били су лутерани али нису прихватали црквено учење о паклу, јер им је таква идеја била неспојива с Богом за кога се каже да је оличење љубави (1. Јов. 4:8). Мој отац је радио у пекари и једне ноћи му је колега објаснио да Библија не научава да је пакао место где се људи муче. Убрзо су моји родитељи почели да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима и тако су сазнали шта она заиста каже о животу након смрти.

Иако сам тада имала само девет година, сећам се како су моји родитељи одушевљено причали о ономе што су сазнали из Библије. Посебно су се одушевили када су чули да се Бог зове Јехова и да није део Тројства. Почела сам да попут сунђера упијам та предивна  библијска учења. Тако сам прихватила ’истину која ослобађа‘ (Јов. 8:32). За мене проучавање Библије никада није било нешто досадно. Напротив, уживала сам у томе да истражујем Божју Реч. Премда сам била стидљива, ишла сам с родитељима у службу проповедања. Они су се крстили 1934. године, а ја 1939, када сам имала 16 година.

У лето 1940, родитељи су продали нашу кућу и тако смо нас троје почели с пионирском службом у Кер д’ Алану, у Ајдаху. Живели смо у изнајмљеном стану изнад једног ауто-сервиса. Ту смо одржавали и наше састанке. У то време је врло мало скупштина имало своју Дворану Краљевства, тако да су се објавитељи углавном састајали у нечијем дому или некој изнајмљеној просторији.

Моји родитељи и ја смо 1941. присуствовали покрајинском састанку у Сент Луису, у Мисурију. Недеља је била дан посвећен деци, када су сви који су имали између пет и осамнаест година седели на местима одмах испред бине. Брат Џозеф Ратерфорд се у том говору обратио младима следећим речима: ’Молим вас, децо, да устанете сви ви који желите да слушате Бога и његовог Краља.‘ Сви млади су устали. Тада је брат Ратерфорд узвикнуо: „Гледајте, преко 15 000 нових сведока за Краљевство!“ Тај тренутак је учврстио моју одлуку да посветим живот пионирској служби.

Неколико месеци након тог покрајинског састанка преселили смо се у јужни део Калифорније. Требало је да у граду Окснарду оснујемо скупштину. Живели смо у једној малој камп-приколици са само једним креветом тако да је кухињски сто свако вече постајао мој „кревет“. Била је то велика промена у односу на време када сам имала своју собу.

Кратко пре него што смо стигли у Калифорнију, Јапан је напао Перл Харбор на Хавајима, 7. децембра 1941. Наредног дана су Сједињене Државе ушле у рат. Власти су увеле замрачивање тако да смо ноћу морали да угасимо сва светла. Јапанске подморнице су пловиле дуж калифорнијске обале и тотални мрак им је онемогућавао да гађају мете на копну.

У септембру 1942, присуствовали смо теократском конгресу Јеховиних сведока „Нови свет“, у Кливланду у Охају. Тамо смо слушали говор брата Натана Нора, „Мир — може ли потрајати?“. Разматрао је 17. поглавље Откривења, у ком се „звер“ описује следећим речима: „Била је и више није, али ће ускоро изаћи из бездана“ (Откр. 17:8, 11). Брат Нор је објаснио да „звер“ представља Друштво народа које је престало да функционише 1939. Библија је прорекла да ће та организација бити замењена и да ће уследити време релативног мира. Тако је и било када се 1945. Други светски рат завршио и када се „звер“ поново појавила у виду Уједињених нација. Јеховини сведоци су тада широм света почели да интензивније проповедају, након чега је уследио велики пораст.

Ово пророчанство ми је помогло да разумем шта нам предстоји. Када сам чула обавештење да ће следеће године почети да се одржава библијска школа Галад, пожелела сам да постанем мисионар. Године 1943, почела сам да служим као пионир у Портланду, у Орегону. У то време смо помоћу фонографа пуштали људима снимљене говоре пред њиховом кућом а затим бисмо им понудили  библијску литературу која је говорила о Божјем Краљевству. Целе те године сам размишљала о мисионарској служби.

Била сам пресрећна када смо 1944. моја драга пријатељица Евелин Трејберт и ја добиле позив за школу Галад. Наши инструктори су нас пет месеци поучавали како да црпимо радост из нашег личног проучавања Библије. Њихова понизност је оставила велики утисак на нас. Та браћа су с времена на време служила као конобари током наших оброка. Завршиле смо ову школу 22. јануара 1945.

Евелин и ја, као и Лео и Естер Махан, послати смо у Салвадор и тамо смо стигли у јуну 1946. Установили смо да је тамошње подручје ’зрело за жетву‘ (Јов. 4:35). Немили догађај који сам споменула на почетку показује колико су свештеници били љути. Само недељу дана пре тога, одржали смо први дводневни покрајински састанак у Санта Ани. Потрудили смо се да позовемо што више људи на јавно предавање и били смо пресрећни што је било скоро 500 присутних. Нисмо се уплашили због реакције свештенства нити смо отишли из града, већ смо били још одлучнији да останемо и помогнемо особама које је занимала наша порука. И поред тога што су свештеници упозоравали људе да не читају Библију, мада је врло мало људи и могло да је приушти себи, многи су желели да сазнају истину из Библије. Они су ценили наш труд да научимо шпански језик како бисмо могли да их поучавамо о истинитом Богу и о његовом предивном обећању да ће земљу претворити у рај.

Једна од првих с којима сам проучавала Библију била је Роса Асенсио. Када је почела да проучава Библију, раздвојила се од човека с којим је дотад живела. Затим је он почео да проучава Библију. Венчали су се, затим крстили и постали ревни Јеховини сведоци. Роса је била први локални пионир у Санта Ани. *

Она је држала малу продавницу мешовите робе. Када би одлазила у службу проповедања, затварала би радњу и поуздала се у то да ће се Јехова побринути за њене потребе. Када би након неколико сати поново отворила радњу, муштерије би нагрнуле унутра да пазаре. Она је лично искусила колико су истините речи из Матеја 6:33 и верно је служила Јехови све до смрти.

Једном је тамошњи свештеник посетио човека који нам је издао кућу и запретио му да ће он и његова жена бити искључени из цркве ако нас не избаци. Овом човеку, који је био угледан трговац у свом месту, већ је било доста свега што је чуо и видео код свештенства тако да није хтео да попусти њиховом притиску. Чак је рекао том свештенику да га није брига за то шта ће црква урадити. Нама је рекао да слободно можемо остати у његовој кући колико год желимо.

У главном граду Салвадора, једна мисионарка је проучавала Библију са супругом инжењера који се звао Балтасар Перла. Тај човек доброг срца изгубио је веру у Бога након што је видео колико су верске вође лицемерне. Када је дошло време да се гради подружница, Балтасар се понудио да бесплатно пројектује објекат и помогне у градњи, иако још није био крштен.

Након сарадње са Сведоцима на том грађевинском пројекту, Балтасар се уверио да је пронашао праву религију. Крстио се 22. јула 1955, а његова жена Паулина убрзо након њега. Њихово двоје деце верно служе Јехови. Његов син који се такође зове Балтасар већ 49 година служи у Бетелу у Бруклину, где помаже око организовања дела проповедања широм света и такође је члан Одбора подружнице Сједињених Држава. *

Кад смо почели да одржавамо конгресе у Салвадору, брат Перла нам је помагао да добијемо дозволу за коришћење велике спортске сале. У почетку смо користили само један део трибина, али уз Јеховин благослов наш број је са сваком годином све више растао па смо је убрзо могли напунити, а затим нам је постала мала. На тим скуповима сам могла да видим оне с којима сам раније проучавала Библију. Замислите како сам се осећала када су ме неки од њих упознали с мојом „унучади“, да се тако изразим, то јест са новокрштеним особама са којима су они проучавали.

На једном покрајинском састанку ми је пришао један брат и рекао да жели да ми се извини. Пошто га нисам познавала, живо ме је занимало шта је разлог. Он је рекао: „Ја сам био међу оним дечацима који су бацали камење на вас у Санта Ани.“ Сада је заједно са мном служио Јехови. Срце ми је било препуно радости. Тај разговор је за мене био доказ да је пуновремена служба нешто најбоље што човек може изабрати у животу.

Била сам мисионар у Салвадору скоро 29 година, прво у Сонсонатеу, затим у Санта  Текли и на крају у Сан Салвадору. Године 1975, након што сам доста размишљала уз молитву, одлучила сам да се вратим у Спокен. Моји родитељи, који су верно служили Јехови, залазили су у године и била им је потребна моја помоћ.

Након што ми је отац умро 1979, бринула сам се о мајци која је бивала све слабија и све више зависила од туђе помоћи. Старала сам се о њој наредних осам година, све до њене смрти у 94. години. Тај тежак период ме је физички и емотивно исцрпео. Од стреса сам добила херпес. Међутим, уз молитву и Јеховину помоћ, успела сам да истрајем под тим тешким околностима. Било је управо онако како је Јехова рекао: „И кад вам коса оседи [...] ја ћу вас носити, ја ћу вас подупирати и избављати“ (Ис. 46:4).

Године 1990, преселила сам се у Омак, у Вашингтону. Тамо ми је користило знање шпанског језика и неколико особа с којима сам проучавала постали су Сведоци. С временом више нисам могла да се бринем о својој кући у Омаку па сам се у новембру 2007. преселила у један стан у оближњем граду Челану. Овде служим у скупштини на шпанском језику и браћа и сестре се све ово време добро брину о мени, на чему сам им веома захвална. Будући да сам у целој скупштини ја једина старија сестра, браћа и сестре су ме „усвојили“ као своју „баку“.

Иако сам одлучила да се не удам и не оснујем породицу да бих се потпуно посветила пуновременој служби, могу рећи да имам много духовне деце (1. Кор. 7:34, 35). Одувек сам сматрала да у овом поретку не могу имати све што пожелим. Зато сам на прво место у животу ставила оно што је најважније, наиме службу Јехови свим својим срцем. У новом свету ће бити сасвим довољно времена за све друге активности. Мој омиљени стих је Псалам 145:16, у ком стоји да ће Јехова ’испунити жеље сваком живом бићу‘.

Сада имам 91 годину и још увек сам релативно доброг здравља па могу и даље да служим као пионир. Пионирска служба даје смисао мом животу и помаже ми да се осећам као да сам још увек млада. Када сам стигла у Салвадор, дело проповедања је још увек било у повоју. Упркос Сатанином непопустљивом противљењу, у овој земљи сада има преко 39 000 објавитеља. То заиста јача моју веру. Нема сумње да Јехова својим духом подржава труд свог народа.