„КАД сам чуо обавештење да ми је син искључен, срушио ми се читав свет“, присећа се брат по имену Хулијан. „Он нам је најстарији син. Били смо веома блиски и много тога смо радили заједно. Увек је био добар, а онда је одједном почео да се понаша непримерено. Моја жена је стално плакала и нисам знао како да је утешим. Често смо се питали да ли смо као родитељи у нечему погрешили.“

Премда искључење наноси много бола, оно је знак љубави. Зашто се то може рећи? Који су библијски разлози за предузимање тако драстичних мера? И зашто неко бива искључен?

Две ствари се морају поклопити да би Јеховин сведок био искључен. Као прво, крштени Сведок је починио озбиљан грех. Као друго, не каје се за то.

Иако Јехова не тражи савршенство, он од својих слугу очекује да се придржавају мерила која је поставио. Примера ради, Јехова захтева да не чинимо озбиљне грехе као што су полни неморал, идолопоклонство, крађа, изнуђивање, убиство и спиритизам (1. Кор. 6:9, 10; Откр. 21:8).

Зар се не слажеш да Јехова не очекује превише од нас и да његова чиста мерила служе за наше добро? Ко не би желео да живи међу мирољубивим, поштеним људима, којима се може веровати? Наше хришћанско братство управо је такво окружење јер се свако у њему држи обећања које је дао Богу приликом предања, наиме да ће живети у складу са смерницама из његове Речи.

Али шта ако крштени хришћанин учини озбиљан грех због неке слабости? Верне Јеховине слуге из прошлости чиниле су такве грешке, али их Бог није одбацио. Познат пример је краљ Давид који је починио прељубу и убиство. Па ипак, пророк Натан му је пренео: „Јехова је опростио твој грех“ (2. Сам. 12:13).

Бог је Давиду опростио јер се искрено кајао (Пс. 32:1-5). Према томе, Јеховин слуга данас бива искључен само ако се не каје или пак настави да чини оно што је лоше (Дела 3:19; 26:20). Ако старешине које су у дисциплинском одбору не виде да се преступник заиста каје, морају га искључити из скупштине.

Испрва бисмо могли мислити да је одлука да неко буде искључен престрога или окрутна, нарочито ако смо блиски с дотичном особом. Али Јеховина Реч нам пружа јаке разлоге да будемо уверени у то да је таква одлука доказ љубави.

Исус је рекао да „мудрост оправдавају њена дела“ (Мат. 11:19). Дакле, да ли је нека одлука мудра види се по ономе што се њоме постиже. Погледајмо која су три добра исхода искључења.

Јеховино име неће бити укаљано. Пошто смо Јеховини сведоци, наше понашање се неминовно одражава на његово име (Ис. 43:10). Баш као што дете својим понашањем служи на част или на срамоту родитељима, тако ће и оно што људи мисле о Јехови донекле зависити од тога да ли су они који носе његово име примерни или не. У Језекиљево време околни народи су Израелце повезивали с Јеховиним именом (Језек. 36:19-23). Слично томе, данас људи повезују Јеховине сведоке с Божјим именом. Дакле, Јехови доносимо част тиме што смо послушни његовим законима.

Уколико бисмо кршили морална начела, нанели бисмо срамоту Божјем светом имену. Апостол Петар је хришћанима дао следећи савет: „Као послушна деца, немојте дозволити да вас и даље обликују жеље које сте имали док сте били у незнању, него, као што је свет Онај који вас је позвао, будите и ви свети у свему што чините, јер је записано: ’Будите свети, јер сам ја свет!‘“ (1. Петр. 1:14-16). Чисто, свето понашање служи на част Божјем имену.

Ако неки Јеховин сведок ради нешто лоше, вероватно ће његови пријатељи и познаници то приметити. Искључење показује да Јехова има чист народ који се држи библијских смерница да би остао свет. У Швајцарској је један човек дошао у Дворану Краљевства и рекао да жели да постане Јеховин сведок. Његова сестра је била Сведок али је била искључена због полног неморала. Рекао је да жели да буде у организацији која „не толерише лоше понашање“.

Чува се чистоћа хришћанске скупштине. Апостол Павле је упозорио Коринћане да је опасно то што дозвољавају непокајничким грешницима да буду део скупштине. Лош утицај таквих на скупштину упоредио је са квасцем који делује на читаво тесто. „Мало квасца укисели цело тесто“, писао им је, а затим их упутио: „Уклоните злога из своје средине!“ (1. Кор. 5:6, 11-13).

Човек о коме је Павле говорио отворено је чинио блуд, а други чланови скупштине су чак почели да оправдавају његове поступке (1. Кор. 5:1, 2). Да му се прогледало кроз прсте за тако велики грех, можда би се и други у скупштини упустили у неморално понашање, уобичајено у развратном граду у ком су живели. Толерисање намерних греха води до попустљивог става према Божјим мерилима (Проп. 8:11). Поред тога, непокајнички грешници могу бити „подводне стене“ и довести друге у скупштини до бродолома вере (Јуд. 4, 12).

Искључење може отрежњавајуће деловати на преступника. Исус је једном приликом говорио о младићу који је отишао од куће и проћердао наследство раскалашно живећи. Тај бунтовни син је на својој кожи осетио колико је живот ван очевог дома испразан и суров. Када се најзад уразумио, покајао се и вратио породици (Лука 15:11-24). Исусов опис брижног оца који је био пресрећан када се његов син променио помаже нам да разумемо Јеховина осећања. „Мени није драго да онај ко је зао умре, него да се одврати од свог пута и да живи“, уверава нас Јехова (Језек. 33:11).

Слично томе, они који више нису део хришћанске скупштине — своје духовне породице — можда увиде шта су изгубили. Горке последице греха и сећања на лепша времена, када су били блиски с Јеховом и његовим народом, могли би деловати отрежњавајуће.

 Љубав и одлучност дају добре резултате. „Ако ме удари праведник, то је знак љубави“, рекао је Давид, „Ако ме укори, то је уље за главу моју“ (Пс. 141:5). Објаснимо то путем једног примера. Замисли планинара који се једног хладног зимског дана исцрпео до крајњих граница. Температура тела му драстично пада и осећа се поспано. Ако заспи у снегу, смрзнуће се и умреће. Док заједно с њим чека помоћ, његов друг ће га повремено ошамарити да би га разбудио. Шамар боли али ће му спасти живот. Слично томе, Давид је схватио да ће савет који добије од праведне особе можда болети али ће му донети добро.

У многим случајевима, искључење је дисциплинска мера која је неопходна да би се преступник вратио на прави пут. На пример, Хулијанов син споменут на почетку чланка, после отприлике десет година опет је почео да чисто живи, вратио се у скупштину и сада служи као старешина. „Искључење ме је суочило с последицама мог начина живота“, признаје он. „Таква дисциплина ми је била преко потребна“ (Јевр. 12:7-11).

Истина, у духовном погледу искључење јесте трагедија, али не мора да буде и потпуна пропаст. Сви ми имамо улогу у томе да оно испуни своју сврху.

Старешине које имају тежак задатак да саопште преступнику одлуку о искључењу труде се да одражавају љубав какву Јехова показује. Кад разговарају с њим, љубазно и јасно му објасне које кораке треба да предузме како би поново био примљен у скупштину. Да би подсетили искључене како да се врате Јехови, старешине могу с времена на време посетити оне који предузимају кораке да се промене. *

Чланови породице показују љубав према скупштини и грешнику тиме што поштују одлуку о искључењу. „И даље ми је био син“, каже Хулијан, „али његов начин живота је створио јаз између нас.“

Сви у скупштини показују љубав тиме што не разговарају нити контактирају са искљученом особом (1. Кор. 5:11; 2. Јов. 10, 11). Тако омогућавају да се спроведе у дело дисциплина коју Јехова пружа преступнику преко старешина. Надаље, нарочиту љубав и подршку треба да пружимо члановима породице искључене особе, који пролазе кроз тежак период. Не смемо у њима изазвати осећај да су и они искључени из нашег друштва (Римљ. 12:13, 15).

„Искључење постоји јер нам је потребно. Помаже нам да живимо у складу с Јеховиним мерилима“, закључује Хулијан. „На дуге стазе, упркос болу, доноси добре резултате. Да сам толерисао лоше понашање мог сина, он се никада не би променио.“