„KAD sam čuo obaveštenje da mi je sin isključen, srušio mi se čitav svet“, priseća se brat po imenu Hulijan. „On nam je najstariji sin. Bili smo veoma bliski i mnogo toga smo radili zajedno. Uvek je bio dobar, a onda je odjednom počeo da se ponaša neprimereno. Moja žena je stalno plakala i nisam znao kako da je utešim. Često smo se pitali da li smo kao roditelji u nečemu pogrešili.“

Premda isključenje nanosi mnogo bola, ono je znak ljubavi. Zašto se to može reći? Koji su biblijski razlozi za preduzimanje tako drastičnih mera? I zašto neko biva isključen?

Dve stvari se moraju poklopiti da bi Jehovin svedok bio isključen. Kao prvo, kršteni Svedok je počinio ozbiljan greh. Kao drugo, ne kaje se za to.

Iako Jehova ne traži savršenstvo, on od svojih slugu očekuje da se pridržavaju merila koja je postavio. Primera radi, Jehova zahteva da ne činimo ozbiljne grehe kao što su polni nemoral, idolopoklonstvo, krađa, iznuđivanje, ubistvo i spiritizam (1. Kor. 6:9, 10; Otkr. 21:8).

Zar se ne slažeš da Jehova ne očekuje previše od nas i da njegova čista merila služe za naše dobro? Ko ne bi želeo da živi među miroljubivim, poštenim ljudima, kojima se može verovati? Naše hrišćansko bratstvo upravo je takvo okruženje jer se svako u njemu drži obećanja koje je dao Bogu prilikom predanja, naime da će živeti u skladu sa smernicama iz njegove Reči.

Ali šta ako kršteni hrišćanin učini ozbiljan greh zbog neke slabosti? Verne Jehovine sluge iz prošlosti činile su takve greške, ali ih Bog nije odbacio. Poznat primer je kralj David koji je počinio preljubu i ubistvo. Pa ipak, prorok Natan mu je preneo: „Jehova je oprostio tvoj greh“ (2. Sam. 12:13).

Bog je Davidu oprostio jer se iskreno kajao (Ps. 32:1-5). Prema tome, Jehovin sluga danas biva isključen samo ako se ne kaje ili pak nastavi da čini ono što je loše (Dela 3:19; 26:20). Ako starešine koje su u disciplinskom odboru ne vide da se prestupnik zaista kaje, moraju ga isključiti iz skupštine.

Isprva bismo mogli misliti da je odluka da neko bude isključen prestroga ili okrutna, naročito ako smo bliski s dotičnom osobom. Ali Jehovina Reč nam pruža jake razloge da budemo uvereni u to da je takva odluka dokaz ljubavi.

Isus je rekao da „mudrost opravdavaju njena dela“ (Mat. 11:19). Dakle, da li je neka odluka mudra vidi se po onome što se njome postiže. Pogledajmo koja su tri dobra ishoda isključenja.

Jehovino ime neće biti ukaljano. Pošto smo Jehovini svedoci, naše ponašanje se neminovno odražava na njegovo ime (Is. 43:10). Baš kao što dete svojim ponašanjem služi na čast ili na sramotu roditeljima, tako će i ono što ljudi misle o Jehovi donekle zavisiti od toga da li su oni koji nose njegovo ime primerni ili ne. U Jezekiljevo vreme okolni narodi su Izraelce povezivali s Jehovinim imenom (Jezek. 36:19-23). Slično tome, danas ljudi povezuju Jehovine svedoke s Božjim imenom. Dakle, Jehovi donosimo čast time što smo poslušni njegovim zakonima.

Ukoliko bismo kršili moralna načela, naneli bismo sramotu Božjem svetom imenu. Apostol Petar je hrišćanima dao sledeći savet: „Kao poslušna deca, nemojte dozvoliti da vas i dalje oblikuju želje koje ste imali dok ste bili u neznanju, nego, kao što je svet Onaj koji vas je pozvao, budite i vi sveti u svemu što činite, jer je zapisano: ’Budite sveti, jer sam ja svet!‘“ (1. Petr. 1:14-16). Čisto, sveto ponašanje služi na čast Božjem imenu.

Ako neki Jehovin svedok radi nešto loše, verovatno će njegovi prijatelji i poznanici to primetiti. Isključenje pokazuje da Jehova ima čist narod koji se drži biblijskih smernica da bi ostao svet. U Švajcarskoj je jedan čovek došao u Dvoranu Kraljevstva i rekao da želi da postane Jehovin svedok. Njegova sestra je bila Svedok ali je bila isključena zbog polnog nemorala. Rekao je da želi da bude u organizaciji koja „ne toleriše loše ponašanje“.

Čuva se čistoća hrišćanske skupštine. Apostol Pavle je upozorio Korinćane da je opasno to što dozvoljavaju nepokajničkim grešnicima da budu deo skupštine. Loš uticaj takvih na skupštinu uporedio je sa kvascem koji deluje na čitavo testo. „Malo kvasca ukiseli celo testo“, pisao im je, a zatim ih uputio: „Uklonite zloga iz svoje sredine!“ (1. Kor. 5:6, 11-13).

Čovek o kome je Pavle govorio otvoreno je činio blud, a drugi članovi skupštine su čak počeli da opravdavaju njegove postupke (1. Kor. 5:1, 2). Da mu se progledalo kroz prste za tako veliki greh, možda bi se i drugi u skupštini upustili u nemoralno ponašanje, uobičajeno u razvratnom gradu u kom su živeli. Tolerisanje namernih greha vodi do popustljivog stava prema Božjim merilima (Prop. 8:11). Pored toga, nepokajnički grešnici mogu biti „podvodne stene“ i dovesti druge u skupštini do brodoloma vere (Jud. 4, 12).

Isključenje može otrežnjavajuće delovati na prestupnika. Isus je jednom prilikom govorio o mladiću koji je otišao od kuće i proćerdao nasledstvo raskalašno živeći. Taj buntovni sin je na svojoj koži osetio koliko je život van očevog doma isprazan i surov. Kada se najzad urazumio, pokajao se i vratio porodici (Luka 15:11-24). Isusov opis brižnog oca koji je bio presrećan kada se njegov sin promenio pomaže nam da razumemo Jehovina osećanja. „Meni nije drago da onaj ko je zao umre, nego da se odvrati od svog puta i da živi“, uverava nas Jehova (Jezek. 33:11).

Slično tome, oni koji više nisu deo hrišćanske skupštine — svoje duhovne porodice — možda uvide šta su izgubili. Gorke posledice greha i sećanja na lepša vremena, kada su bili bliski s Jehovom i njegovim narodom, mogli bi delovati otrežnjavajuće.

 Ljubav i odlučnost daju dobre rezultate. „Ako me udari pravednik, to je znak ljubavi“, rekao je David, „Ako me ukori, to je ulje za glavu moju“ (Ps. 141:5). Objasnimo to putem jednog primera. Zamisli planinara koji se jednog hladnog zimskog dana iscrpeo do krajnjih granica. Temperatura tela mu drastično pada i oseća se pospano. Ako zaspi u snegu, smrznuće se i umreće. Dok zajedno s njim čeka pomoć, njegov drug će ga povremeno ošamariti da bi ga razbudio. Šamar boli ali će mu spasti život. Slično tome, David je shvatio da će savet koji dobije od pravedne osobe možda boleti ali će mu doneti dobro.

U mnogim slučajevima, isključenje je disciplinska mera koja je neophodna da bi se prestupnik vratio na pravi put. Na primer, Hulijanov sin spomenut na početku članka, posle otprilike deset godina opet je počeo da čisto živi, vratio se u skupštinu i sada služi kao starešina. „Isključenje me je suočilo s posledicama mog načina života“, priznaje on. „Takva disciplina mi je bila preko potrebna“ (Jevr. 12:7-11).

Istina, u duhovnom pogledu isključenje jeste tragedija, ali ne mora da bude i potpuna propast. Svi mi imamo ulogu u tome da ono ispuni svoju svrhu.

Starešine koje imaju težak zadatak da saopšte prestupniku odluku o isključenju trude se da odražavaju ljubav kakvu Jehova pokazuje. Kad razgovaraju s njim, ljubazno i jasno mu objasne koje korake treba da preduzme kako bi ponovo bio primljen u skupštinu. Da bi podsetili isključene kako da se vrate Jehovi, starešine mogu s vremena na vreme posetiti one koji preduzimaju korake da se promene. *

Članovi porodice pokazuju ljubav prema skupštini i grešniku time što poštuju odluku o isključenju. „I dalje mi je bio sin“, kaže Hulijan, „ali njegov način života je stvorio jaz između nas.“

Svi u skupštini pokazuju ljubav time što ne razgovaraju niti kontaktiraju sa isključenom osobom (1. Kor. 5:11; 2. Jov. 10, 11). Tako omogućavaju da se sprovede u delo disciplina koju Jehova pruža prestupniku preko starešina. Nadalje, naročitu ljubav i podršku treba da pružimo članovima porodice isključene osobe, koji prolaze kroz težak period. Ne smemo u njima izazvati osećaj da su i oni isključeni iz našeg društva (Rimlj. 12:13, 15).

„Isključenje postoji jer nam je potrebno. Pomaže nam da živimo u skladu s Jehovinim merilima“, zaključuje Hulijan. „Na duge staze, uprkos bolu, donosi dobre rezultate. Da sam tolerisao loše ponašanje mog sina, on se nikada ne bi promenio.“