1. Какво је било уништење Јерусалима?

ГОДИНЕ 607. пре н. е., моћна вавилонска војска под краљем Навуходоносором II напала је Јерусалим. Библија је о том крвопролићу рекла: „[Навуходоносор је] у њиховом светилишту побио мачем њихове младиће и није се смиловао ни младићу ни девојци, ни старцу ни немоћном [...] Спалио је дом истинитог Бога и срушио јерусалимске зидине. Све утврђене дворе спалио је ватром, а и све драгоцености у њима, и тако је све уништио“ (2. Лет. 36:17, 19).

2. Које је упозорење Јехова дао Јудејцима?

² Уништење Јерусалима није требало да изненади његове становнике. Годинама раније, Божји пророци су упозоравали Јудејце да ће, ако и даље буду кршили Божји Закон, бити предати у руке Вавилонцима. Многи ће погинути, а они који преживе вероватно ће цео живот провести у вавилонском заробљеништву (Јер. 15:2). Какав ће им живот бити у заробљеништву? Да ли ће и хришћани вековима касније доспети у неку врсту заробљеништва?

3. Како се живот у Вавилону разликовао од живота у Египту?

³ Све што су Јеховини пророци пророковали испунило се. Али Јехова је имао још нешто да поручи свом народу. Рекао им је да прихвате чињеницу да су заробљеници и да се навикну на живот у Вавилону. Овако им је поручио преко пророка Јеремије: „Градите куће и станујте у њима, садите баште и једите њихов род. Тражите мир граду у који сам вас изгнао и молите се за њега Јехови, јер у његовом миру почива и ваш мир“ (Јер. 29:5, 7). Они који су послушали Бога водили су релативно нормалан живот у Вавилону, чак су могли да воде неке послове. Такође су могли слободно да се крећу свуда по царству. Вавилон је у то време био важан трговачки центар и археолошке ископине показују да су многи Јудејци постали вешти трговци и занатлије. Неки су се чак и обогатили. Живот у заробљеништву у Вавилону није био нимало налик животу у Египту, где су Израелци вековима раније били робови. (Прочитати Излазак 2:23-25.)

4. (а) Ко је све био међу изгнаницима у Вавилону? (б) Зашто је било тешко у потпуности се држати Божјег Закона?

⁴ Јудејци су у Вавилону имали довољно у материјалном погледу, али није им било лако да служе свом Богу, Јехови. Зашто? Зато што су храм и олтар били уништени и није било организованог свештенства. Међу изгнаницима су били и они који су верно служили Богу. Они ничим нису заслужили да буду кажњени, али су морали да пате заједно с осталима. Па ипак, чинили су све што је било у њиховој моћи да би се држали Божјег Закона. На пример, то су били Данило и његова три друга, Сидрах, Мисах и Авденаго. Они су одбили да једу храну која је била забрањена Јудејцима. Такође знамо да се Данило редовно молио свом Богу (Дан. 1:8; 6:10). Међутим, под паганском влашћу било је немогуће да се побожни Јудејци у потпуности држе онога што је Божји Закон тражио од њих.

5. Које је невероватно обећање Јехова дао свом народу?

⁵ Да ли ће Израелци икада поново моћи у потпуности да обожавају свог Бога онако како он то жели? Тада се чинило да је то немогуће. Зашто? Вавилонци никада нису ослобађали своје заробљенике. Међутим, то није била препрека за Јехову Бога. Он је обећао да ће његов народ бити ослобођен и тако је и било. Његова реч се увек испуни (Ис. 55:11).

6, 7. Зашто је на месту да променимо гледиште о вавилонском заробљеништву у савремено доба?

⁶ Да ли ће и хришћани доживети нешто слично као и Израелци који су били у вавилонском заробљеништву? Многе године смо сматрали да су Божје слуге у савремено доба доспеле у вавилонско заробљеништво 1918, а да су ослобођене 1919. Међутим, у овом и наредном чланку изнећемо неке чињенице које ће показати зашто је било потребно да променимо гледиште.

⁷ На пример, размислимо о следећем. Вавилон Велики је назив за све лажне религије, то јест све религије  које Бог не признаје. Да ли се може рећи да је Божји народ доспео у њихово заробљеништво 1918? Не. Чињенице показују да су и деценијама пре 1914. Божје помазане слуге већ почеле да се ослобађају окова Вавилона Великог, а не да потпадају под његову власт. То што су они били прогоњени током Првог светског рата не значи да су били под његовом влашћу, јер иза тог прогонства су углавном стајале државне, а не верске власти. Дакле, с правом можемо рећи да Јеховин народ није доспео у вавилонско заробљеништво 1918.

8. Како се искварило изворно хришћанство? (Видети слику на почетку чланка.)

⁸ На Педесетницу 33. године, на хиљаде Јудејаца и прозелита су били помазани светим духом. Тако су ти нови хришћани постали „изабрани род, краљевско свештенство, свет народ, народ који је Божје власништво“. (Прочитати 1. Петрову 2:9, 10.) Док су апостоли били живи, будно су пазили на скупштине Божјег народа. Међутим, након њихове смрти, све више су се појављивали они који су износили „искривљена учења да би одвукли ученике за собом“ (Дела 20:30; 2. Сол. 2:6-8). Многи од њих су имали велике одговорности, служећи као надгледници. Они су били присталице Аристотелових и Платонових идеја па су то научавали, а не истину из Божје Речи. Тако је почела да се рађа свештеничка класа. То је било у супротности с оним што је Исус рекао својим следбеницима: „Ви сте сви браћа“ (Мат. 23:8).

9. (а) Како је искварено хришћанство добило подршку римске државе? (б) Како је то утицало на помазанике?

⁹ Године 313, римски цар Константин је том исквареном хришћанству дао статус признате религије у свом царству и тако је настала хришћанска црква. Од тада црква и држава блиско сарађују. На пример, на једном црквеном скупу, познатом као Сабор у Никеји, поред верских вођа присуствовао је и Константин. Поред тога, чак је наредио да се један свештеник, по имену Арије, пошаље у изгнанство јер је одбио да призна да је Исус Бог. Касније је Теодосије I (379–395) постао римски цар. Он је отпало хришћанство, које је постало познато као Католичка црква, прогласио службеном религијом Римског царства. Историчари кажу да је под тим царем, у четвртом веку, Римско царство постало „хришћанско“. Међутим, чињеница је да се хришћанство до тада већ било искварило паганским учењима и да је било део Вавилона Великог. Па ипак, и тада су постојали помазани хришћани који су настојали да служе Богу онако како је он то желео. Њих је Исус упоредио с пшеницом. Међутим, било их је мало и њихов глас се није могао чути. (Прочитати Матеја 13:24, 25, 37-39.) Заиста се може рећи да су се нашли у вавилонском заробљеништву!

10. Како су људи могли проверити да ли су тачна црквена учења?

¹⁰ Првих неколико векова нове ере, многи су читали Божју Реч на грчком и латинском. Због тога су могли да упореде оно што стоји у њој са оним што је црква научавала. Неки су због тога одбацили  небиблијска учења цркве, али нису смели да о томе отворено говоре, јер би тиме довели свој живот у опасност.

11. Како су свештеници спречавали друге да читају Библију?

¹¹ С временом, све мање људи је говорило грчки и латински, а верске вође нису дозвољавале да се Божја Реч преведе на језике обичног народа. Због тога су је могли читати само свештеници и још неки образовани појединци, а ни сви свештеници нису добро знали латински и грчки. Свако ко би одбацио неко црквено учење био би сурово кажњен. Верне Божје помазане слуге су морале да се састају у малим групама, а неки ни то нису могли. Дакле, били су спречени да обожавају Бога на организован начин, баш као што је то био случај с древним Божјим слугама у вавилонском заробљеништву. Вавилон Велики их је држао у шаци.

12, 13. Која су два фактора допринела појављивању духовне светлости?

¹² Да ли ће прави хришћани икада моћи слободно да обожавају Бога и то онако како он жели? Хоће. Светлост је почела да се назире. Шта је довело до тога? Као прво, изум штампарске пресе с покретним словима средином 15. века. Пре тог открића, Библија се морала ручно преписивати. Ти примерци су били ретки и скупи. Преписивање Библије је био мукотрпан посао. На пример, чак и вештом преписивачу било је потребно десет месеци да би направио само један примерак. Поред тога, материјали на које је Библија преписивана, као што је пергамент,  били су скупи. За разлику од тога, вешт штампар је помоћу пресе могао да одштампа 1 300 листова на дан!

¹³ Други важан фактор у ширењу духовне светлости било је превођење Библије на језике обичног народа. Било је то почетком 16. века. Многи преводиоци су због тога ризиковали живот. Црква је била у страху. Библија у рукама искрених богобојазних људи била би опасно оружје, будући да су могли да је читају и тако доведу у питање црквена учења, као што су чистилиште, плаћање мисе и постојање свештеничке класе. Црква је била бесна и желела је да спречи људе да читају Библију. Многи искрени појединци били су осуђени за јерес, будући да су одбацили црквена учења. Многа од тих учења била су заснована на идејама Платона и Аристотела, паганских филозофа који су живели пре Христа. Црква је изрицала смртне казне, а држава их је спроводила. У већини случајева, то савезништво је било погубно. Међутим, неки појединци нису устукнули пред терором Вавилона Великог. Пошто су имали прилику да завире у Божју Реч, желели су још дубље да је упознају. Ослобађање окова Вавилона Великог почело се назирати.

14. (а) Шта су учинили многи који су желели да сазнају библијску истину? (б) Како је брат Расел трагао за истином?

¹⁴ Многи који су желели да сазнају истину из Библије побегли су у земље у којима је владала већа верска слобода. Желели су да читају и проучавају Библију без утицаја цркве и да о томе слободно разговарају. Међу тим земљама биле су и Сједињене Државе. Тамо су крајем 19. века, Чарлс Тејз Расел и још неколико његових сарадника започели систематско проучавање Библије. Циљ брата Расела био је да утврди која религија научава истину. Пажљиво је упоредио учења многих религија, чак и нехришћанских, с оним што стоји у Библији. Убрзо је схватио да се ниједна од њих не држи у потпуности библијске истине. Једном се састао с локалним свештенством, у нади да ће они прихватити истину до које је он са својим сарадницима дошао и да ће је поделити са својим стадом. Међутим, свештенике то није занимало. Тако су Истраживачи Библије убрзо схватили да не могу имати никакве везе с Вавилоном Великим. (Прочитати 2. Коринћанима 6:14.)

15. (а) Када су хришћани доспели у духовно заробљеништво? (б) Која ћемо питања осмотрити у следећем чланку?

¹⁵ Као што смо видели, прави хришћани су доспели у вавилонско заробљеништво убрзо након смрти последњег апостола. Било је то у другом веку. Међутим, јављају се многа питања. На пример, које доказе још можемо навести да су помазаници деценијама пре 1914. већ почели да се ослобађају окова Вавилона Великог? Да ли је тачно да Јехова није био задовољан својим слугама зато што су мање проповедали током Првог светског рата? Да ли су нека наша браћа током тог времена погазила своју неутралност и изгубила Јеховину наклоност? Ако су хришћани доспели у духовно заробљеништво у другом веку, када су били ослобођени? Одговоре на ова дубока питања добићемо у следећем чланку.