БИО је то наслов чланка у лондонском издању Информатора * од децембра 1937. Поднаслов у том чланку открио је отрежњавајућу чињеницу: „У протеклих десет година нема значајнијег пораста.“ То је било поткрепљено извештајем службе проповедања у периоду од 1928. до 1937.

Шта је довело до таквог слабљења проповедања у Великој Британији? То што су скупштине следиле рутину постављену пре много година па нису напредовале, већ „тапкале у месту“. Осим тога, подружница је сматрала да у земљи може да служи само око 200 пионира, јер није било довољно недодељених подручја. У то време су пионири у Британији служили само на таквим подручјима, а не у својим скупштинама. Зато је подружница све оне који су желели да започну с пионирском службом подстицала да служе у другим европским земљама. Похвално је што су многи пионири одлазили из своје земље и проповедали у другим земљама, попут Француске, иако већина њих није знала језик.

У поменутом чланку из Информатора постављен је циљ да објавитељи током 1938. проведу милион сати у служби. Овај циљ се могао постићи уколико би објавитељи месечно проповедали 15 сати, а пионири 110. Такође је било предложено да се организују групе које би одређеним данима проповедале по пет сати и посебно се усредсредиле на накнадне посете, нарочито радним данима током вечерњих часова.

Овај подстицај је обрадовао многе. „Био је то позив подружнице на акцију, позив који смо дуго ишчекивали и који је довео до изванредних резултата“, изјавила је Хилда Паџет. * Сестра Волис је рекла: „Служба од пет сати дневно је била пун погодак! Зар има веће радости од тога да проведете дане у Господовој служби? [...] Били смо уморни, али свакако пресрећни!“ Млади брат по имену Стивен Милер радо се одазвао овом позиву. Желео је да искористи ту прилику и да учини нешто. Он се сећа како су групе на бициклима по цео дан проповедале, а у летњим вечерима пуштале снимке говора. Ревно су учествовали у поворкама с плакатима и дељењу часописа на улицама.

У Информатору је објављен још један позив: „Потребно нам је 1 000 пионира.“ Према новим смерницама, пионири више нису служили само на удаљеним подручјима, већ у скупштинама. На тај начин су могли да их подржавају и јачају. „Многа браћа  су увидела да треба да буду пионири“, присећа се Џојс Елис. „Иако сам тада имала само 13 година, знала сам да је то оно што желим — да будем пионир.“ Она је свој циљ постигла у јулу 1940. када је имала 15 година. Питер, који се касније оженио са Џојс, такође се одазвао на тај позив и постао пионир. Када је имао 17 година, јуна 1940, прешао је 105 километара бициклом до Скарбороуа, где је требало да служи.

Сирил и Кити Џонсон су били типичан пример самопожртвованих пионира. Они су одлучили да продају кућу и имовину како би могли да започну с пуновременом службом. Сирил је дао отказ и након месец дана били су спремни за пионирску службу. Он се присећа: „Били смо потпуно уверени да је то права одлука и зато смо били срећни.“

Како се број пионира драстично повећавао, одговорна браћа су размишљала како да им на практичан начин помогну. Џим Кар, који је 1938. служио као слуга зоне (како се сада назива покрајински надгледник), учествовао је у отварању пионирских домова у градовима. У њима је требало да групе пионира заједно живе и проповедају чиме би се смањили трошкови. У Шефилду су изнајмили велику кућу коју је надгледао један одговоран брат. Тамошња скупштина је приложила новац и намештај. Џим се присећа: „Сви су дали свој допринос.“ У тој кући је живело десет ревних пионира који су имали добре духовне навике. „Свако јутро су заједно разматрали дневни цитат за доручком, а касније су проповедали у различитим деловима града.“

Објавитељи и пионири су се спремно одазвали и 1938. остварили циљ од милион сати проведених у служби. Пораст је био очигледан у свим видовима службе. За пет година, у Великој Британији се број објавитеља скоро утростручио. Обновљени жар за проповедањем ојачао је Јеховин народ и припремио га за изазове који ће уследити током ратних година.

Како се Божји рат, Армагедон, приближава, број пионира у Великој Британији поново расте, нарочито у протеклих десет година. У октобру 2015, достигли су највећи број од 13 224 пионира. Сви они су потпуно уверени да је пуновремена служба најбољи начин живота.