ЈЕХОВА БОГ подстиче своје слуге да теже за миром и да буду у миру с другима. Захваљујући томе, у нашим скупштинама влада мир. То привлачи многе људе.

Тако је било и с једним врачем с Мадагаскара. Он је приметио како су Јеховини сведоци мирољубиви и помислио је: „Ако икада будем део неке религије, то ће бити ова.“ С временом, он је престао да се бави спиритизмом, ускладио је свој брак с Библијом и почео да служи Јехови, Богу мира.

Попут овог човека, хиљаде људи сваке године постају део Божјег народа и проналазе мир који им је толико потребан. Међутим, у скупштини може доћи до многих проблема, па чак и распада пријатељстава, ако у срцу гајимо „горку љубомору и свадљивост“ (Јак. 3:14-16). Ипак, Библија нам пружа мудре савете како да избегнемо такве проблеме и градимо мир с браћом и сестрама. Погледајмо сада како је некима значило то што су применили савете из Божје Речи.

„Између мене и брата с којим сам радио појавио се проблем. Једном приликом смо се посвађали и наишла су два човека који су чули како смо викали један на другог“ (КРИС).

„Сестра с којом сам често сарађивала у служби одједном је прекинула да иде са мном у службу. Затим је престала и да разговара са мном. Није ми било јасно зашто“ (ЏЕНЕТ).

„Једном приликом сам телефоном разговарао с две особе. Када се једна од њих поздравила с нама, мислио сам да је прекинула везу. Почео сам да причам лоше о њој, али се испоставило да је она и даље била на вези“ (МАЈКЛ).

„Две пионирке у нашој скупштини су неко време имале размирице међу собом. Напетост између њих две је негативно утицала на друге“ (ГАРИ).

Можда ти ови проблеми и не делују тако страшно. Па ипак, сваки од њих је могао оставити дубок емоционални траг и чак угрозити духовност оних који су били укључени у то. На сву срећу, то се није десило јер су били послушни библијским смерницама и успели су да обнове мир. Која су библијска начела применили?

„Немојте да се путем љутите један на другога“ (Пост. 45:24). Овај мудар савет је Јосиф дао својој браћи када су се враћали свом оцу. Особа која не контролише  своја осећања и брзо се љути може испровоцирати другу особу. Крис, ког смо поменули, увидео је да је проблем настао због његовог поноса и жеље да ради по своме. Међутим, желео је да се промени и извинио се брату с којим се посвађао. Такође се трудио да контролише своју нарав. Када је брат с којим је радио приметио какав труд Крис улаже, и он је променио нешто код себе. Сада се добро слажу и радосно служе Јехови.

„Намере пропадају где нема поверљивог разговора“ (Посл. 15:22). Џенет је разумела да мора да примени овај библијски савет. Одлучила је да поприча са сестром која је престала да разговара с њом. Тактично ју је питала да ли ју је нечим повредила или узнемирила. На почетку су обе биле мало напете. Али како је разговор мирно текао, биле су све опуштеније. Сестра јој је објаснила да је погрешно протумачила неку ситуацију у коју Џенет није ни била укључена. Извинила јој се и сада поново сарађују у служби.

„Ако, дакле, донесеш свој дар на олтар и тамо се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави свој дар тамо пред олтаром, па иди и прво се помири са својим братом“ (Мат. 5:23, 24). Ове речи су део Исусове Проповеди на гори. Раније поменути Мајкл је решио да их примени. Он се осећао лоше када је схватио колико се понео безобзирно и нељубазно према свом брату. Био је одлучан да уложи труд како би обновио мир. Разговарао је с братом лице у лице и извинио му се зато што га је повредио. До чега је то водило? Мајкл каже: „Мој брат ми је искрено опростио.“ Сада су поново пријатељи.

„Подносите једни друге и спремно опраштајте једни другима ако неко има притужбу на некога“ (Кол. 3:12-14). У случају раније поменутих пионирки, један старешина их је љубазно подстакао да се питају да ли је у реду да се други осећају лоше зато што њих две имају проблем. Такође их је навео да размисле о томе да ли заиста имају оправдан разлог да се не помире и сложно служе Јехови. Оне су узеле у обзир то што им је старешина рекао и сада поново уживају док заједно учествују у служби проповедања.

Начело из Колошанима 3:12-14 нам може помоћи ако нас је неко повредио. Многи су увидели да им понизност помаже да опросте и забораве када их други повреде. Међутим, уколико упркос свем труду не  успевамо у томе, може нам помоћи начело из Матеја 18:15. Иако је овде Исус говорио о томе шта учинити ако неко почини озбиљан грех, ово начело се може применити и кад имамо неки неспоразум с братом или сестром. Тада једноставно приђимо брату или сестри и покушајмо да решимо проблем на љубазан и понизан начин.

У Библији можемо наћи још неке практичне предлоге. Већина њих је повезана с испољавањем плодова Божјег светог духа, у који спадају: „Љубав, радост, мир, дуготрпљивост, љубазност, доброта, вера, благост, самосавладавање“ (Гал. 5:22, 23). С тим на уму, размислимо о следећем поређењу: Као што нека машина не може да ради без уља за подмазивање, тако ни ми без светог духа не можемо да градимо мир с другима.

Пошто смо сви различити, свако има неке особине којима може обогатити међуљудске односе. Међутим, то што смо различити такође може да доведе до размирица. Један дугогодишњи старешина каже: „Неком ко је по природи стидљив може бити тешко да се уклопи с неким ко је отворен и причљив. Иако та разлика не делује битно, она може водити до озбиљних проблема.“ Да ли то значи да две особе које су потпуно различите не могу бити пријатељи? Погледајмо то на примеру двојице апостола. Какав је био Петар? Када помислимо на њега, можда имамо на уму особу која је била отворена и импулсивна. Какав је био Јован? Можда у глави имамо слику брата пуног љубави, који увек размишља пре него што нешто каже или уради. Чињеница је да су били различити. Па ипак, они су заједно служили Јехови и лепо сарађивали (Дела 8:14; Гал. 2:9). Слично томе, и данашње Божје слуге могу уједињено служити Богу, упркос разликама у личности.

Можда у нашој скупштини постоји неко чији нас говор или поступци иритирају.  Не заборавимо да је Христ умро и за ту особу и да од нас очекује да је волимо (Јов. 13:34, 35; Римљ. 5:6-8). Зато, уместо да одбацимо могућност да будемо пријатељи, питајмо се: „Да ли она ради нешто супротно библијским начелима? Да ли ме намерно повређује? Да ли је само реч о томе да нам се личности разликују? У чему бих могао да се угледам на њу?“

Ово последње питање је веома важно. Зашто? На пример, уколико је особа причљива, а ми нисмо, размислимо о томе да је позовемо у службу и да видимо шта бисмо од ње могли да научимо. Можда како да лакше започињемо разговоре. Да ли смо можда приметили да је дарежљивија од нас и да се великодушно брине о старијима, болеснима или онима којима је потребна нека помоћ? Да ли смо приметили колико је због тога радосна? Дакле, иако се разликујемо, бићемо ближи с другима ако се усредсредимо на њихове добре стране. То не значи да ћемо обавезно постати најбољи пријатељи, али сигурно ћемо бити ближи, што ће допринети нашем унутрашњем миру и миру у скупштини.

Размислимо о примеру Еводије и Синтихије, две хришћанке из првог века. Изгледа да су њих две по карактеру биле доста различите. Међутим, апостол Павле их је подстакао да буду „сложне у размишљању“ (Фил. 4:2). Ми такође желимо да служимо Јехови раме уз раме с браћом и сестрама и да унапређујемо мир у скупштини.

Као што се коров појави међу цвећем и прети да га угуши, тако и лоша осећања могу да бујају у нашем срцу уколико их не искоренимо. Када озлојеђеност заокупи срце неке особе, то може лоше да утиче на дух целе скупштине. Међутим, уколико волимо Јехову и своју браћу, трудићемо се да не дозволимо да разлике у личности  ремете мир који влада међу Божјим народом.

Када се трудимо да решавамо размирице на миран начин, изненадићемо се колико добра ће то донети. Осмотримо пример једне наше сестре. Она каже: „Имала сам утисак да се једна сестра опходи према мени као према детету. То ми је заиста сметало. Пошто ме је то све више иритирало, почела сам да будем веома оштра према њој. Помислила сам: ’Она ме уопште не поштује. Нећу ни ја њу.‘“

Сестра је касније размислила о свом ставу. „Увидела сам неке недостатке у својој личности, што ме је веома разочарало. Схватила сам да морам да променим начин размишљања. Након што сам се молила Јехови у вези с овим проблемом, купила сам јој мали поклон и написала на папирићу колико ми је жао због мог лошег става. Касније смо се загрлиле и договориле да ћемо тај проблем оставити иза нас. Након тога, међу нама више није било никаквих размирица.“

Људи данас искрено желе мир. Међутим, када се због нечега осећају угрожено или им неко повреди понос, више не поступају мирољубиво. То је уобичајено за људе који не служе Јехови, али не би било добро да то буде случај и с његовим слугама. Међу њима би требало да владају мир и јединство. Јехова је надахнуо апостола Павла да напише: „Усрдно [вас] молим да живите животом достојним позива којим сте позвани, са свом понизношћу и благошћу, с дуготрпљивошћу, подносећи једни друге с љубављу, истински се трудећи да одржите јединство духа, у миру који вас повезује“ (Еф. 4:1-3). Тај мир који нас повезује је непроцењив. Зато га и даље унапређујемо и будимо одлучни да решимо све размирице које се појаве међу нама.