ТОКОМ мог школовања није се дешавало ништа посебно. Школу сам завршио са истом децом с којом сам и кренуо у први разред. У нашем месту су се сви познавали.

У околини су се налазиле фарме на којима су људи углавном узгајали кукуруз. Мој отац је радио код једног фармера кад сам се ја родио. У тинејџерским годинама сам научио да возим трактор и да обављам разне послове на фарми.

Пошто је мој отац имао 56 година када сам се родио, а мајка 35, нисам знао шта значи имати младог оца. Али он је био витак, здрав, снажан и веома вредан човек. Научио је и нас да не бежимо од тешког посла. Иако није никад много зарађивао, увек смо имали кров над главом, нисмо били голи и боси, нити смо ишли на спавање празних стомака. Он је увек био ту за нас. Имао је 93 године када је умро, а мајка је умрла када је имала 86. Ниједно од њих двоје није служило Јехови. Међутим, један од моје млађе браће верно служи као скупштински старешина још од 1972.

Моја мајка је била веома побожна и зато нас је сваке недеље водила у баптистичку цркву.  Када сам имао 12 година, први пут сам чуо за учење о Тројству. Пошто сам био радознао, упитао сам мајку: „Како то да Исус у исто време може да буде и Син и Отац?“ Сећам се шта ми је одговорила: „Сине, то је тајна. Нама није дато да је разумемо.“ И заиста, мени ту ништа није било јасно. Па ипак, са 14 година сам се крстио у једној оближњој речици. Уронили су ме у воду три пута — једном у име Оца, једном у име Сина и једном у име светог духа.

У средњој школи ме је један друг који се бавио боксом убедио да и ја почнем да тренирам. Тако сам се убрзо прикључио боксерском савезу под називом „Златне рукавице“. Пошто се нисам баш прославио, након неколико борби сам одустао. Касније сам био регрутован у америчку војску и послат у Немачку. Док сам био на одслужењу војног рока, надређени су ме послали на једну војну академију јер су у мени видели правог вођу. Желели су да останем у војсци. Међутим, ја то нисам желео и зато сам је напустио 1956, након две године службе. Убрзо након тога, прикључио сам се једној сасвим другачијој војсци.

Пре него што сам упознао истину, мало сам се правио важан и понашао као „мачо“. Такав сам постао под утицајем филмова и друштва у ком сам се кретао. У моју слику о правом мушкарцу никако се нису уклапали проповедници. Међутим, убрзо сам сазнао нешто што ми је променило мишљење. Једног дана, док сам се градом возио у свом црвеном кабриолету, две девојке које сам познавао махнуле су ми да им приђем. Биле су то две млађе сестре мог зета. Оне су биле Јеховини сведоци. Раније сам од њих узео Стражарску кулу и Пробудите се!, али искрено, за мене је Стражарска кула била превише компликована. Овог пута су ме позвале на Скупштинско разматрање књиге. То је био мањи састанак на ком се разматрала Библија и који се у то време одржавао у њиховом дому. Рекао сам им да ћу размислити. С осмехом су ме упитале: „Обећаваш да ћеш доћи?“ Одговорио сам им: „Обећавам.“

Касније сам зажалио због тога, али нисам могао да не одржим реч. Највећи утисак на том састанку на мене су оставила деца. Било ми је невероватно шта су све знала о Библији! Иако ме је мајка одмалена недељом водила у цркву, слабо сам познавао Библију. Зато сам решио да је боље упознам и почео сам да је проучавам. Већ на почетку сам сазнао да се Свемоћни Бог зове Јехова. Када сам једном давно упитао мајку да ми каже нешто о Јеховиним сведоцима, рекла ми је: „Они следе неког старца по имену Јехова.“ Међутим, убрзо сам сазнао да то није тачно.

Пошто сам био уверен да сам пронашао истину, брзо сам духовно напредовао. Крстио сам се након само девет месеци, марта 1957. Мој поглед на живот се потпуно променио. Драго ми је што сам сазнао шта Библија каже о томе какав треба да буде прави мушкарац. Исус је био савршен човек. Имао је такву снагу и моћ да би поред њега сваки „мачо“ пао у засенак. Међутим, он се није упуштао у борбе, већ је мирно подносио невољу, као што је било проречено (Ис. 53:2, 7). Научио сам да онај ко жели да следи Исуса „треба да буде благ према свима“ (2. Тим. 2:24).

С пионирском службом сам започео 1958, само годину дана након крштења. Међутим, убрзо сам  морао да направим кратку паузу. Зашто? Зато што ми је срце украла Глорија, једна од оне две девојке које су ме оног дана позвале на разматрање књиге. Њоме сам се и оженио и никада нисам зажалио због тога. Она је за мене била и остала прави драгуљ, попут најдрагоценијег дијаманта Хоуп. Тако ми је драго што је моја. А сада нека вам она нешто каже о себи.

„У нашој породици је било 17 деце. Моја мајка је верно служила Јехови, а отац је почео да проучава Библију кад је она умрла. Ја сам тада имала 14 година, а моја старија сестра је завршавала средњу школу. Пошто смо остали без мајке, она и ја смо морале да бринемо о осталој деци и да сваки дан спремимо вечеру док се отац не врати с посла. Зато се отац договорио с директором наше школе да нас две идемо у школу различитим данима како би једна од нас увек била код куће и бринула о породици. То је трајало све док моја сестра није завршила школу. С нама су проучавале две породице Јеховиних сведока и на крају је нас 11 прихватило истину. Уживала сам у служби проповедања иако сам била доста стидљива. Сем ми је годинама помагао да се изборим с тим.“

Глорија и ја смо се венчали у фебруару 1959. Били смо пионири и уживали смо да заједно идемо у службу. У јулу те исте године, предали смо молбу за бетелску службу јер смо имали велику жељу да служимо у главном седишту наше организације. Зато смо разговарали с нашим драгим братом Сајмоном Крејкером и он нам је рекао да засад Бетел не прима брачне парове. Ипак, никада нисмо изгубили жељу за тим видом службе, а она нам се остварила много година касније.

Пошто смо желели да служимо тамо где је потребна помоћ у проповедању, обратили смо се нашем главном седишту. Добили смо писмо у ком је стајало да је помоћ потребна у Пајн Блафу, у држави Арканзас. Тамо су постојале две скупштине — у једној су служили белци, а у другој црнци. Ми смо послати да служимо у скупштини где су били црнци, у којој је било само 14 објавитеља.

Можда се питате зашто су Јеховини сведоци имали скупштине за белце и скупштине за црнце. Једноставно речено, није било избора. Закон је забрањивао да се две расе састају заједно и постојала је реална опасност од напада. У многим местима, браћа су се плашила да ће њихова Дворана Краљевства бити демолирана уколико би се у њој састајале две расе. Њихов страх је био оправдан јер су се такве ствари и дешавале. Поред тога, уколико би неки Сведок који је црнац проповедао у крају где живе белци, био би ухапшен, а врло могуће и претучен. Да бисмо уопште могли да проповедамо, морали смо да се повинујемо закону, надајући се да ће једног дана ствари кренути набоље.

Није нам увек било лако у служби. На пример, понекад нам се дешавало да на подручју где живе црнци случајно покуцамо на врата неком белцу. Морали смо брзо да одлучимо да ли да укратко кажемо зашто смо дошли или да се извинимо и удаљимо. Тако је било у то време.

Наравно, иако смо били пионири морали смо напорно да радимо како бисмо имали новца за живот. Али за већину послова смо добијали само три долара дневно. Глорија је чистила на неколико места. У једној кући где је радила, газде су дозволиле да јој помажем како би брже завршила посао. Добијали смо чак и нешто за јело. То је био конзервирани оброк који бисмо Глорија и ја поделили пре него што бисмо отишли. Сваке седмице, Глорија је пеглала веш код једне породице, а ја сам радио у башти, прао прозоре и обављао још неке послове око куће. Код једне породице белаца Глорија и ја смо заједно прали прозоре, она с унутрашње стране, а ја са спољашње. Цео дан смо радили, али смо на крају добили ручак. Глорија је јела у кући, али није смела да руча заједно с том породицом, док сам ја морао да ручам у гаражи. Међутим, мени то није сметало јер је ручак био баш укусан. Та породица је била фина, али нису могли да се одупру утицају средине. Сећам се како смо Глорија и ја једном приликом стали на једну бензинску пумпу како бисмо напунили резервоар. Упитао сам  момка који је точио гориво да ли Глорија може да користи тоалет. Он ме је само прострелио погледом и рекао: „Закључан је.“

И поред свега, ми смо уживали у служби и у времену које смо проводили с браћом. Када смо се доселили у Пајн Блаф, живели смо заједно с једним братом и његовом супругом која није била Сведок. Он је у то време служио као скупштински слуга. У међувремену, Глорија је почела да проучава с његовом супругом, док сам ја почео да проучавам с њиховом ћерком и зетом. На крају су се мајка и ћерка предале Јехови и крстиле.

Имали смо заиста дивне пријатеље у скупштини где су служили белци. Они би нас позивали на вечеру, али смо морали да будемо опрезни и да идемо кад падне мрак. Морали смо да се кријемо јер је у то време деловала организација позната као „Кју Клукс Клан“. Њени чланови су ширили мржњу према црнцима и били су веома насилни. Сећам се како је један човек за Ноћ вештица обукао белу одећу с капуљачом, какву носе припадници Кју Клукс Клана, и затим поносно седео на трему своје куће. Па ипак, негативна искуства нису спречила браћу да буду добра према свима. На пример, једног лета је требало да путујемо на конгрес, али нисмо имали новца. Зато је један брат белац одлучио да купи наш ауто како би нам помогао да отпутујемо. Неких месец дана касније, Глорија и ја смо били у служби од куће до куће и на неким библијским курсевима. Доста смо пешачили, а дан је био врео и били смо већ исцрпљени. Кад смо стигли кући, чекало нас је изненађење. Испред је био паркиран наш ауто. На шофершајбни је стајала цедуљица на којој је писало: „Ово је поклон за вас. Ваш брат.“

Још нешто је оставило дубок утисак на мене. Године 1962, позван сам да похађам Семинар за наименовану браћу у Саут Лансингу, у држави Њујорк. То је била једномесечна обука за скупштинске, покрајинске и обласне надгледнике. У време кад сам добио позив за овај семинар, био сам незапослен и нисмо баш имали новца. Међутим, једна телефонска компанија из Пајн Блафа ме је позвала на разговор за посао. Уколико би ме запослили, био бих први црнац у тој компанији. Када су ми рекли да желе да радим за њих, нисам знао шта да им кажем. Пошто нисам имао пара да отпутујем у Саут Лансинг, озбиљно сам размишљао о томе да прихватим посао и одбијем позив за семинар. У ствари, већ сам се спремио да у писму обавестим подружницу о својој одлуци, али тада се десило нешто што никада нећу заборавити.

Једног јутра нам је на врата покуцала једна сестра из наше скупштине, чији муж није био Сведок. Дала ми је коверту пуну пара. Пошто су толико желели да одем на тај семинар, она и неколико њене деце су сваког јутра устајали рано и одлазили на поља памука да плеве коров. Сестра ми је рекла: „Иди у школу и научи што више  да би и нас могао да учиш кад се вратиш.“ Касније сам позвао ону телефонску компанију и питао их да ли могу да почнем с послом пет седмица касније. Одговор је био јасан: „Не!“ Али није ме било брига. Већ сам донео одлуку. Толико ми је драго што нисам прихватио тај посао.

Сада ће вам Глорија испричати нешто о времену које смо провели у Пајн Блафу. „Уживала сам у служби на том подручју. Имала сам по 15-20 курсева. Ујутру бисмо ишли од куће до куће, а поподне на библијске курсеве. Понекад је проучавање трајало и до 11 сати увече. Служба је била право уживање! Нисам имала жељу да одемо одатле. Морам признати да се нисам радовала када је требало да започнемо с покрајинском службом, али то је оно што је Јехова желео.“ И ја бих рекао да је Јехова то желео.

У време када смо служили као пионири у Пајн Блафу, предали смо молбу за специјалну пионирску службу. Надали смо се да ће нас позвати јер смо знали да наш обласни надгледник жели да као специјални пионири служимо у једној скупштини у Тексасу. Та идеја нам се баш допала. Зато смо чекали и чекали, надајући се одговору од подружнице, али није га било. Међутим, једног дана нам је коначно стигло писмо — рекли су нам да ћемо ускоро почети с путујућом службом. То је било у јануару 1965. У исто време је за покрајинског надгледника био наименован и брат Леон Вивер, који сада служи као координатор Одбора подружнице у Сједињеним Државама.

Није ми било свеједно кад сам постао покрајински надгледник. Отприлике годину дана пре тога, брат Џејмс Томпсон, који је тада служио као обласни надгледник, разматрао је да ли испуњавам услове за покрајинског надгледника. С пуно љубави ми је указао на чему би било добро да порадим и споменуо је шта одликује једног доброг покрајинског надгледника. Убрзо након што сам започео с том службом, увидео сам колико ми је значио његов савет. Брат Томпсон је био први обласни надгледник с којим сам сарађивао. Заиста сам много научио од овог верног и духовно зрелог брата.

Тих година, покрајински надгледници нису баш имали неку обуку. Тако сам и ја првих недељу дана своје покрајинске службе само посматрао брата док је као покрајински надгледник био у посети једној скупштини. Али већ следеће седмице, када смо посетили другу скупштину, ја сам служио као покрајински надгледник. Он ме је посматрао и дао ми неке предлоге. Након тога, били смо препуштени сами себи. Сећам се да сам тада питао Глорију: „Да ли он сада стварно мора да иде?“ С временом сам увидео једну важну  ствар — увек ћемо имати браћу која ће бити ту да нам помогну, али само ако им то дозволимо. Зато ценим помоћ коју су ми пружила браћа попут Џејмса Брауна, који је тада био у путујућој служби, и Фреда Раска, који је служио у Бетелу.

Нажалост, у то време је расизам био широко распрострањен. Једном приликом, припадници Кју Клукс Клана марширали су градом који смо тада посетили док смо били у Тенесију. Сећам се још једне ситуације када смо након службе направили паузу и свратили с браћом до једног ресторана. У једном тренутку сам кренуо ка тоалету и приметио како ме прати један човек који је на себи имао расистичке тетоваже и који је изгледао прилично љутито. Али један брат белац који је био крупнији и од мене и тог човека, ушао је за нама у тоалет и питао ме: „Брате Херд, да ли је све у реду?“ Онај човек је побегао из тоалета, а да га није ни користио. Те и многе друге ситуације показале су ми да корен предрасуда није у боји нечије коже, већ у греху који смо наследили од Адама и Еве. Такође сам увидео да су браћа увек ту за нас и да ће и живот дати за нас, без обзира на боју коже.

У путујућој служби смо провели укупно 33 године, од тога 21 у обласној служби. Током тих година доживели смо многе благослове. Међутим, уследило је нешто што нисмо могли ни да наслутимо. У августу 1997, наш дугоочекивани сан се остварио. Добили смо позив да служимо у подружници у Сједињеним Државама, 38 година након што смо први пут предали молбу. Месец дана касније, почели смо с бетелском службом. Мислио сам да одговорна браћа у Бетелу желе да им привремено помогнем око нечега, али на крају није било тако.

Најпре сам био у Службеном одељењу, где сам много тога научио. Браћа која су тамо радила бавила су се веома осетљивим и тешким питањима која су слали покрајински надгледници и старешине из целе земље. Заиста сам ценио то колико су браћа била стрпљива са мном и колико су ми помагала. Кад бих опет радио у том одељењу, сигурно бих у многим стварима поново био новајлија.

Глорија и ја волимо живот у Бетелу. Одувек смо имали навику да устајемо рано, што нам је веома користило у бетелској служби. Након отприлике годину дана проведених у Бетелу, почео сам да служим као помоћник у Службеном одбору Водећег тела. Затим сам 1999. постао члан Водећег тела. Ту сам много тога научио. Уверио сам се да поглавар хришћанске скупштине није ниједан човек, већ Исус Христ.

Када се осврнем на свој живот, понекад ми се чини да има доста сличности са животом пророка Амоса. Јехова је запазио тог понизног пастира који је и као сезонски радник засецао плодове дивље смокве, коју су само сиромашни користили за исхрану. Али Јехова му је поверио задатак да служи као пророк и богато га благословио (Ам. 7:14, 15). Јехова је на сличан начин запазио и мене, сина сиромашног фармера из Либертија. У својој служби сам имао толико благослова да не могу ни да их набројим (Посл. 10:22). Нисам рођен у материјалном обиљу, али сам служећи Јехови стекао обиље духовних благослова.