Danijela je, kao i uvek, odmah „snimila“ situaciju i šapnula mi: „Ne moraš da ih zoveš, već su tu.“ Jedan auto se upravo zaustavio ispred hotela. Za samo nekoliko trenutaka bili smo uhapšeni. Ali zahvaljujući tome što je Danijela odmah shvatila šta se dešava, imao sam vremena da predam neke papire jednom bratu.

Na putu do policijske stanice, pomislio sam da sam pravi srećnik što imam tako hrabru i duhovnu ženu. To je bila samo jedna od mnogih situacija u kojima smo nas dvoje bili pravi tim. Ispričaću vam kako smo uopšte dospeli u zemlju u kojoj je propovedanje bilo zabranjeno.

Rođen sam u porodici predanih katolika, 1930. godine, u gradiću Kroa, na severu Francuske. Svake nedelje smo išli na misu, a moj otac se dosta angažovao u našoj parohiji. Ali kada mi je bilo skoro 14 godina, desilo se nešto što mi je otvorilo oči, tako da sam video kakvo licemerje vlada u crkvi.

Počeo je Drugi svetski rat i Nemačka je okupirala Francusku. Naš sveštenik nas je u svojim propovedima podsticao da podržimo pronacističku vlast grada Višija. Bili smo užasnuti njegovim govorima. Kao i mnogi drugi Francuzi, tajno smo slušali BBC radio, koji je izveštavao o napredovanju savezničkih snaga. A onda, kada je u septembru 1944. postalo očigledno da će nacisti biti poraženi, sveštenik je promenio ploču i tokom službe oduševljeno govorio o uspesima savezničkih snaga. Nisam mogao da verujem. Razočarao sam se u sveštenstvo.

Otac mi je preminuo ubrzo po završetku rata. Moja starija sestra je sa svojim mužem živela u Belgiji, pa sam se ja brinuo o majci. Zaposlio sam se u tekstilnoj industriji. Moj gazda i njegovi sinovi bili su revni katolici. Imao sam izgleda da napredujem u njihovoj firmi, ali je ubrzo usledio jedan ispit.

Moja sestra Simon, koja je u međuvremenu postala Jehovin svedok, došla nam je u posetu 1953. Na temelju Biblije vešto je objasnila da učenja katoličke crkve o paklu, Trojstvu i  besmrtnosti duše nisu tačna. Prigovorio sam joj što ne koristi katoličku Bibliju, ali sam se ubrzo uverio da govori istinu. Kasnije mi je donela neka starija izdanja Stražarske kule, koja sam prosto gutao kada bih uveče legao na spavanje. Nije mi trebalo mnogo da se uverim da je to istina, ali sam se bojao da ću dobiti otkaz ako počnem da služim Jehovi.

Nekoliko meseci sam Bibliju i članke iz Stražarske kule proučavao sâm. S vremenom sam krenuo u Dvoranu Kraljevstva. Video sam da među ljudima tamo vlada ljubav i to me je dirnulo. Nakon što je jedan zreli duhovni brat proučavao Bibliju sa mnom šest meseci, krstio sam se u septembru 1954. Ubrzo su i moja majka i mlađa sestra postale Jehovini svedoci.

Nažalost, majka mi je umrla 1958, i to svega nekoliko sedmica pre međunarodnog kongresa u Njujorku, kom sam imao čast da prisustvujem. Pošto više nisam morao nikoga da izdržavam, po povratku kući sam napustio posao i počeo sa opštom pionirskom službom. U međuvremenu sam se verio sa revnom pionirkom Danijelom Deli, koja mi je postala žena u maju 1959.

Danijela je počela s punovremenom službom u seoskom području Bretanje, daleko od svog doma. Trebalo je hrabrosti da bi se propovedalo na tom katoličkom području i išlo biciklom po selima. I ona je, kao i ja, bila duboko svesna koliko je važno propovedati, budući da je kraj blizu (Mat. 25:13). Njena samopožrtvovanost nam je pomogla da istrajemo u punovremenoj službi.

Nekoliko dana posle našeg venčanja poslati smo u pokrajinsku službu. Navikli smo se na skroman život. U prvoj skupštini koju smo posetili bilo je 14 objavitelja i niko nije imao uslova da nam ponudi smeštaj. Zato smo spavali na dušecima na bini, u Dvorani Kraljevstva. Nije nam baš bilo udobno, ali je bilo dobro za kičmu!

Danijela se dobro prilagodila životu u putujućoj službi, koja je sa sobom nosila mnogo obaveza. Često me je čekala u našim malim kolima zbog nepredviđenih sastanaka sa starešinama, ali se nikada nije žalila zbog toga. U pokrajinskoj službi smo proveli samo dve godine i tada smo naučili koliko je važno da budemo iskreni jedno prema drugom i da dobro sarađujemo (Prop. 4:9).

Godine 1962. smo pozvani u 37. razred Biblijske škole Galad, koja je tada trajala deset meseci. Od sto polaznika, bilo je samo 13 bračnih parova, tako da smo bili srećni što smo oboje dobili poziv. Rado se sećam divnog društva duhovno jakih ljudi, kao što su bili Frederik Franc, Julisiz Glas i Aleksandar Makmilan.

U školi su nas podsticali da razvijamo moć zapažanja. Ponekad smo subotom popodne, u  sklopu nastave, išli u obilazak Njujorka. Ponedeljkom bismo imali pismeni zadatak o tome šta smo videli. Često smo bili iscrpljeni posle takvih obilazaka, ali naš vodič, neko iz Betela, postavljao bi nam pitanja da bismo bili spremni za ponedeljak. Jedne subote smo celo popodne šetali po gradu. Bili smo u opservatoriji gde smo slušali o meteorima i meteoritima, a u prirodnjačkom muzeju smo učili koja je razlika između aligatora i krokodila. Po povratku u Betel, vodič nas je pitao: „I onda, koja je razlika između meteora i meteorita?“ Danijela je onako umorna odgovorila: „Pa, meteoriti imaju duže zube!“

Na naše iznenađenje, poslati smo u podružnicu u Francuskoj, gde smo služili više od 53 godine. Godine 1976. naimenovan sam za koordinatora Odbora podružnice i dobio sam zadatak da posećujem zemlje u Africi i na Bliskom istoku u kojima su aktivnosti Jehovinih svedoka bile zabranjene ili ograničene. Tako smo došli i u Gabon, o čemu sam pričao na početku. Da budem iskren, često sam smatrao da nisam dorastao tako velikim odgovornostima. Ali zahvaljujući Danijelinoj podršci mogao sam da prihvatim skoro svako zaduženje.

Od samog početka smo uživali u betelskoj službi. Danijela, koja je počela da uči engleski pet meseci pre nego što smo otišli u Galad, postala je dobar prevodilac naših publikacija. Pored Betela, ogromnu radost nam je pričinjavalo i naše zalaganje u skupštini. Rado se sećam kako smo se Danijela i ja kasno uveče vraćali kući pariskim metroom mrtvi umorni ali presrećni zbog naprednih biblijskih kurseva koje smo vodili. Nažalost, Danijela se iznenada razbolela i više nije mogla da u službi pruži koliko je htela.

Godine 1993. otkriveno je da ima rak dojke. Lečenje je bilo iscrpljujuće jer je obuhvatalo operaciju i hemoterapiju. Petnaest godina kasnije rak joj se vratio, u još gorem obliku. Ali toliko je volela da prevodi, da je nastavila da se bavi time kada joj se stanje poboljšalo.

Uprkos njenoj teškoj bolesti, nikada nam nije palo na pamet da odustanemo od betelske službe. Pa ipak, biti bolestan u Betelu nije lako, naročito ako drugi ne shvataju koliko je stanje ozbiljno (Posl. 14:13). Čak i kad je prešla 75, po njenom ljupkom licu i držanju se nikad ne bi reklo koliko je bolesna. Nije sažaljevala sebe već je razmišljala kako da pomogne drugima. Znala je da onima koji pate mnogo znači kada ih neko pažljivo sluša (Posl. 17:17). Danijela nije volela da deli savete, ali je koristila svoje iskustvo da pomogne mnogim sestrama da se ne boje raka.

Morali smo da se prilagodimo novim okolnostima. Kada Danijela više nije mogla da radi punovremeno, trudila se da meni bude još  veća podrška. Činila je mnogo toga da mi olakša život, zahvaljujući čemu sam mogao da 37 godina služim kao koordinator Odbora podružnice. Na primer, svakog dana u podne bi u našoj sobi postavila sto da zajedno ručamo i malo se opustimo (Posl. 18:22).

Danijela je uvek bila puna optimizma i želje za životom. Ali rak se vratio i treći put. Osećali smo se bespomoćno. Niz hemoterapija i zračenja toliko ju je iscrpljivao da je nekada jedva hodala. Srce me je bolelo dok sam gledao kako moja žena jedva nalazi reči iako se kao prevodilac ranije vešto služila rečima.

Iako smo često bili skrhani, nismo prestajali da se molimo, i bili smo uvereni da Jehova nikada neće dozvoliti da nas snađe nešto što ne možemo podneti (1. Kor. 10:13). Trudili smo se da uvek s cenjenjem gledamo na pomoć koju nam Jehova pruža preko svoje Reči, medicinskog osoblja u Betelu i podrške naše duhovne porodice.

Kad god je trebalo da se odlučimo za neko lečenje, tražili smo Jehovino vođstvo. U jednom periodu smo stali sa lečenjem. Lekar koji je 23 godine lečio Danijelu nije mogao da objasni zašto je padala u nesvest posle svake hemoterapije. Nije znao ni koju bi alternativu predložio. Osećali smo kao da smo sami u svemu tome i pitali smo se kako će se stvari dalje odvijati. A onda je jedan drugi onkolog preuzeo Danijelino lečenje. To smo videli kao izlaz koji je Jehova stvorio da bi nam ublažio brige.

Naučili smo da se ne opterećujemo previše time šta će biti sutra. Kao što je Isus rekao: „Dosta je svakom danu svoga zla“ (Mat. 6:34). Trudili smo se da zadržimo pozitivan stav i smisao za humor. Primera radi, jednom kada je Danijela dva meseca bila bez hemoterapije, rekla mi je uz onaj njen nestašni osmeh: „Znaš, nikad se nisam bolje osećala!“ (Posl. 17:22). Iako joj je bilo teško, volela je da na sav glas peva nove teokratske pesme.

Njen optimizam mi je pomagao da se borim s nekim svojim tegobama. Za 57 godina, koliko smo bili u braku, uvek je vodila računa o meni. Nije mi dala ni jaje da ispržim! Ali kad joj je postalo baš loše, morao sam da naučim da perem suđe i veš i da pripremam jednostavne obroke. Usput sam slomio nekoliko čaša ali mi je radost pričinjavalo to što sam mogao da učinim nešto za nju. *

Kada se osvrnem na naš život, vidim da sam iz teškoća koje sa sobom nosi bolest i starost mnogo toga naučio. Kao prvo, nikada ne smemo zbog obaveza ili odgovornosti zapostaviti svog bračnog druga. Dok smo još u punoj snazi treba da budemo posvećeni onima koje volimo (Prop. 9:9). Kao drugo, ne treba da se opterećujemo sitnicama jer ćemo tako prevideti mnoge lepe stvari koje imamo svakog dana (Posl. 15:15).

Kad razmislim o svemu što smo doživeli u punovremenoj službi, vidim da nas je Jehova blagoslovio više nego što smo mogli da zamislimo. Poput psalmiste, i ja mogu da kažem da je Jehova bio dobar prema meni (Ps. 116:7).