У ВРЕМЕ апостола Павла, углавном нису постојали бродови намењени само за превоз путника. Да би пронашли одговарајући превоз, путници су обично морали да се распитају да ли неки трговачки брод иде у њиховом правцу и да ли прима путнике (Дела 21:2, 3). Чак и ако тај брод не би ишао баш до места где је путник желео, могао је да у некој од успутних лука потражи други брод који би га одвео ближе његовом одредишту (Дела 27:1-6).

Бродом се путовало само у одређеним периодима у току године и није постојао строго утврђен распоред полазака. Осим због неповољних временских прилика, пловидба је могла бити отказана и због сујеверја морнара. На пример, отказали би пловидбу ако би видели неки злослутан знак, попут крештавог гаврана на јарболу брода или олупину на обали. Морнари су знали како да искористе повољне ветрове и тек тада би дизали једра. Када би пронашао одговарајући брод, путник је са својим пртљагом био у близини луке и чекао да јаве да брод ускоро испловљава.

„Град Рим је на ефикасан начин људима олакшавао да пронађу прави брод“, каже историчар Лајонел Касон. „Његова лука је била на ушћу реке Тибар. У оближњем граду Остији налазио се велики трг на коме су била и представништва разних лука, на пример Нарбона [у данашњој Француској], Картагине [у данашњем Тунису] и многих других. Свако ко је тражио превоз само је требало да провери у којим све градовима брод пристаје.“

Путовање бродом је путницима штедело време, али је са собом носило и неке ризике. Павле је на својим мисионарским путовањима неколико пута доживео бродолом (2. Кор. 11:25).