Džek i Mari Lin su zajedno u punovremenoj službi od 1988. Poznati su po tome što se veoma brzo prilagođavaju novim okolnostima. Služili su na područjima širom Gvadelupa i Francuske Gijane. Obe zemlje sada nadgleda podružnica u Francuskoj. Postavićemo Džeku i Mari Lin nekoliko pitanja.

Zašto ste se odlučili za punovremenu službu?

Mari Lin: Odrasla sam na Gvadelupu. Još kao devojčica često sam išla po ceo dan u službu s mamom, koja je revno propovedala do kraja života. Volim ljude i zato sam započela s pionirskom službom čim sam završila školu 1985.

Džek: Od detinjstva sam provodio mnogo vremena s braćom i sestrama koji su služili punovremeno i voleli da propovedaju. Tokom školskih raspusta bio sam pomoćni pionir. Ponekad smo vikendom išli autobusom na druga područja da bismo tamo propovedali zajedno s pionirima. Ceo dan bismo proveli u službi, a na kraju bismo otišli na plažu. To su bila lepa vremena!

Oženio sam se s Mari Lin 1988. Ubrzo sam pomislio: „Nemamo nikakvih obaveza, pa zašto ne bismo više vremena provodili u službi?“ Rešio sam da se pridružim Mari Lin u pionirskoj službi. Posle godinu dana pohađali smo Školu za pionire i onda smo pozvani da služimo kao specijalni pioniri. Služili smo na nekoliko mesta na Gvadelupu, a zatim smo poslati u Francusku Gijanu.

Tokom svih ovih godina često ste se selili zbog službe. Šta vam je pomoglo da se prilagodite novim okolnostima?

Mari Lin: Braća u Betelu u Francuskoj Gijani znala su da je naš omiljeni stih Isaija 6:8. Kad bi nas pozvali, često bi nam u šali rekli: „Koji beše vaš omiljeni stih?“ Odmah smo znali da je došlo vreme da se selimo. Rekli bismo im: „Evo nas! Nas pošaljite!“

 Kad počnemo da služimo na novom mestu, ne upoređujemo ga s prethodnim jer bi nas to sprečilo da cenimo ono što imamo. Osim toga, trudimo se da upoznamo braću i sestre u novoj skupštini.

Džek: Dešavalo se da nas neka dobronamerna braća nagovaraju da se ne selimo, kako bismo ostali blizu njih. Ali kad smo odlazili s Gvadelupa, jedan brat nas je podsetio na Isusove reči iz Mateja 13:38: „Njiva je svet.“ Zato kad dođe vreme da pređemo u drugu skupštinu, uvek imamo u vidu da smo i dalje na istoj „njivi“, bez obzira na to gde služimo. Na kraju krajeva, najvažniji su ljudi na području.

Kad se negde doselimo, vidimo da ljudi sasvim normalno žive i zadovoljni su. Zato nastojimo da živimo kao i oni. Hrana se možda razlikuje, ali jedemo ono što oni jedu i pijemo ono što oni piju, pazeći pritom na svoje zdravlje. Trudimo se da pozitivno govorimo o mestu u kom služimo.

Mari Lin: Gde god da dođemo, mnogo učimo od braće. Sećam se šta se desilo kad smo tek stigli u Francusku Gijanu. Padala je jaka kiša i mislili smo da ćemo prvo sačekati da prestane, pa tek onda ići u službu. Ali jedna sestra me je pitala: „Hoćemo li da krenemo?“ Iznenađeno sam rekla: „Kako ćemo?“ Ona mi je na to odgovorila: „Uzmi kišobran i idemo biciklom.“ Tako sam naučila da držim kišobran i vozim bicikl u isto vreme. Inače ne bih uopšte išla u službu tokom kišne sezone!

Selili ste se oko 15 puta. Šta biste preporučili drugima?

Mari Lin: Nije lako seliti se. Ali važno je naći mesto gde se možeš opustiti kad se vratiš iz službe.

Džek: Kad dođemo u novu kuću, obično okrečim sobe. Ako bi braća iz podružnice znala da tu nećemo dugo ostati, rekla bi mi: „Džek, nemoj se ovog puta zamarati s krečenjem.“

Mari Lin je stručnjak za pakovanje! Sve spakuje u kutije, na kojima napiše „kupatilo“, „spavaća soba“, „kuhinja“ i tako dalje. Kad dođemo u novu kuću, svaku kutiju stavimo u  odgovarajuću prostoriju. Mari Lin takođe napravi spisak stvari u svakoj kutiji da bismo lako našli ono što nam treba.

Mari Lin: Pošto smo naučili da se dobro organizujemo, možemo odmah da krenemo sa službom.

Kako planirate svoje vreme da biste potpuno izvršili svoju službu? (2. Tim. 4:5)

Mari Lin: Ponedeljkom se odmaramo i pripremamo za sastanke. Od utorka idemo u službu propovedanja.

Džek: Premda treba da ispunimo određenu kvotu u satima, to nam nije najvažnije. Služba nam je na prvom mestu. Čim izađemo iz kuće pa dok se ne vratimo, trudimo se da razgovaramo sa svima koje sretnemo.

Mari Lin: Na primer, nosim traktate sa sobom čak i kad idemo na izlet. Dešava se da nam ljudi priđu i traže literaturu iako im nismo rekli da smo Jehovini svedoci. Uvek pazimo kako se oblačimo i ponašamo jer ljudi obraćaju pažnju na to.

Džek: Svedočimo i tako što se trudimo da budemo dobre komšije. Kad vidim papiriće po ulici, pokupim ih i bacim u smeće. Takođe skupljam lišće s našeg travnjaka. Komšije sve to primećuju. Neki od njih me pitaju: „Da nemate slučajno Bibliju za mene?“

Često propovedate na udaljenim područjima. Da li posebno pamtite neko od tih putovanja?

Džek: Do nekih delova Gijane teško je doći. Često tokom nedelje pređemo 600 kilometara po lošim putevima. Nikad neću zaboraviti posetu mestu Sent Eli, u amazonskoj prašumi. Da bismo stigli tamo, putovali smo nekoliko sati terenskim vozilom i čamcem. Većina ljudi se doselila tamo u potrazi za zlatom. Da bi nam zahvalili za literaturu, neki su nam dali grumenčiće zlata kao prilog! Uveče smo prikazali jedan od naših filmova. Bilo je mnogo prisutnih.

Mari Lin: Džek je nedavno održao govor za Spomen-svečanost u mestu Kamopi. Do tamo smo putovali rekom Ojapok. Trebalo nam je četiri sata čamcem. Bilo je to veoma lepo iskustvo.

Džek: Kad je vodostaj nizak, brzaci mogu da budu prilično opasni. Poseban je osećaj kad se pojave na vidiku. Onaj ko upravlja čamcem mora da bude veoma vešt. Ali bio je to izuzetan doživljaj. Iako tamo ima samo šest Svedoka, na Spomen-svečanost je došlo oko 50 ljudi, među kojima je bilo i Indijanaca.

Mari Lin: Ovakvim iskustvima se mogu nadati mladi koji žele da učine više za Jehovu. U takvim okolnostima je važno da se uzdate u Jehovu i vaša vera će biti ojačana. Često vidimo kako nam on pomaže.

Naučili ste nekoliko jezika. Da li imate dara za učenje jezika?

Džek: Ni najmanje. Naučio sam te jezike da bih mogao da propovedam i pomažem u skupštini. Morao sam da vodim Razmatranje Stražarske kule na sranantongu *, čak i pre nego što sam imao čitanje Biblije na tom jeziku! Pitao sam jednog brata da li su me razumeli. Odgovorio mi je: „Nismo razumeli neke reči, ali bilo je veoma dobro.“ Deca su mi mnogo pomagala. Kad bih napravio neku grešku, odrasli mi ne bi ništa rekli, ali deca bi me ispravila. Mnogo sam naučio od njih.

Mari Lin: Na jednom području sam vodila biblijske kurseve na francuskom, portugalskom i sranantongu. Jedna sestra mi je predložila da najpre vodim kurs na jeziku koji mi je najteži, a da za kraj ostavim onaj na jeziku koji najbolje govorim. U prvi mah, nisam razumela zašto mi je to rekla.

Jednom prilikom, prvo sam vodila kurs na sranantongu, koji dobro znam, a potom na portugalskom, koji sam najslabije znala. Kad sam  počela drugi kurs, sestra koja je bila sa mnom rekla mi je: „Mari Lin, ona te ništa ne razume!“ Shvatila sam da sam se ženi iz Brazila obraćala na sranantongu umesto na portugalskom! Tada sam razumela koliko je dobar savet koji mi je sestra dala.

Svuda gde ste služili braća vas mnogo vole. Šta vam pomaže da se zbližite s drugima?

Džek: U Poslovicama 11:25 piše: „Duša koja velikodušno daje, uživaće blagostanje.“ Uvek smo spremni da budemo s braćom i da učinimo nešto za njih. Na primer, kad je trebalo sređivati Dvoranu Kraljevstva, neki su mi rekli: „Pusti neka to rade objavitelji.“ Ali ja sam odgovorio: „I ja sam objavitelj. Ako nešto treba da se radi, hoću da učestvujem.“ Iako je svima potrebna privatnost, nas dvoje uvek imamo na umu da ona ne treba da nam bude važnija od toga da činimo dobro za braću.

Mari Lin: Trudimo se da što bolje upoznamo braću i sestre. Tako znamo kad im je potrebno da neko pričuva decu ili da ih dovede iz škole. Mi tada drugačije isplaniramo svoje vreme tako da možemo da im pomognemo. Na taj način s vremenom postajemo sve bolji prijatelji.

Koje blagoslove vam je donelo služenje na području gde je potrebna pomoć u propovedanju?

Džek: Punovremena služba nam je obogatila život. Često smo u prirodi i uživamo u raznolikosti onoga što je Jehova stvorio. Premda tu i tamo naiđemo na teškoće, spokojni smo jer znamo da imamo podršku Božjeg naroda gde god da se nalazimo.

U mladosti sam bio u zatvoru u Francuskoj Gijani zbog toga što nisam hteo da služim vojsku. Nisam ni sanjao da ću se jednog dana vratiti kao misionar i imati dozvolu vlasti da posećujem zatvore da bih propovedao. Jehova je velikodušan Bog i mnogo nas je blagoslovio!

Mari Lin: Moja najveća radost je da pomažem drugima. Veoma smo srećni što služimo Jehovi. To nam je pomoglo da imamo još bolji brak. Ponekad me Džek pita da li bismo mogli da pozovemo u goste neki bračni par koji ima probleme. Ja obično kažem: „Baš sam i ja o tome razmišljala!“ Često se desi da razmišljamo isto.

Džek: Nedavno je otkriveno da bolujem od raka prostate. Iako Mari Lin ne voli to da čuje, ja joj kažem: „Draga, ako bih sutra umro, to ne bi bilo ’u dubokoj starosti‘. Ali bih umro zadovoljan, znajući da sam život posvetio onome što zaista vredi – služenju Jehovi“ (Post. 25:8).

Mari Lin: Jehova nam je pružio mogućnosti kojima se nismo ni najmanje nadali. Zaista smo doživeli mnogo lepih stvari. S potpunim pouzdanjem u Boga, ići ćemo gde god nas njegova organizacija pošalje!