Harvi je bio najstariji od četvorice braće. Njegova porodica je upoznala istinu u gradu Midland Džankšn, u Zapadnoj Australiji, tokom teške ekonomske krize tridesetih godina prošlog veka. Harvi je zavoleo Jehovu i krstio se sa 14 godina. Ubrzo je naučio da ne odbija zaduženja u skupštini. Kao mladić, jednom nije hteo da čita Stražarsku kulu na sastanku jer je mislio da ne čita dovoljno dobro. Ali brat koji je razgovarao s njim rekao mu je: „Kada te neko u Jehovinoj organizaciji zamoli da nešto uradiš, on smatra da ti to možeš“ (2. Kor. 3:5).

Ja sam prihvatila istinu u Engleskoj, u isto vreme kad i moja mama i starija sestra. Otac je prihvatio istinu mnogo kasnije, ali u početku se protivio. Iako je on bio protiv toga, krstila sam se s nepunih deset godina. Želela sam da postanem pionir, a kasnije i misionar. Međutim, otac mi nije dozvoljavao da počnem s pionirskom službom dok ne napunim 21 godinu. Ali nisam mogla toliko da čekam. Zato sam se sa samo 16 godina, uz njegovo odobrenje,  preselila u Australiju kod svoje najstarije sestre koja je već živela tamo. Konačno sam počela s pionirskom službom kad sam imala 18 godina.

U Australiji sam upoznala Harvija. Oboje smo želeli da služimo Jehovi kao misionari. Venčali smo se 1951. Nakon što smo dve godine služili kao pioniri, pozvani smo u pokrajinsku službu. Naša pokrajina obuhvatala je veliki deo Zapadne Australije, tako da smo često putovali kroz ogromna sušna područja.

Ostvarenje sna da postanemo misionari bilo nam je nadohvat ruke kada smo 1954. pozvani da pohađamo 25. razred škole Galad. U Njujork smo doputovali brodom i potom smo počeli s dubokim i temeljnim proučavanjem Biblije. U okviru programa škole imali smo i časove španskog, što je Harviju zadavalo muke jer nije mogao da izgovori špansko „r“.

Tokom škole, instruktori su nam rekli da oni koji bi voleli da služe u Japanu mogu da se prijave za kurs japanskog jezika. Mi smo rešili da sačekamo da Jehovina organizacija odluči gde ćemo služiti. Kratko nakon toga, Albert Šroder, jedan od instruktora u Galadu, saznao je da se nismo prijavili za kurs. Predložio nam je: „Razmislite još jednom.“ Pošto smo i dalje oklevali, rekao nam je: „Ostali instruktori i ja smo vas prijavili. Hajde da vidimo kako ćete da lomite jezik na japanskom.“ Ovog puta, Harviju je učenje išlo mnogo bolje.

U Japan smo stigli 1955, kada je u celoj zemlji bilo oko 500 objavitelja. Harvi je imao 26, a ja 24 godine. Bili smo poslati u lučki grad Kobe, gde smo služili četiri godine. Mnogo smo se obradovali kada smo ponovo pozvani u putujuću službu, u okolini grada Nagoje. Uživali smo u svemu – u druženju s braćom, u hrani i predelima. Međutim, posle nekog vremena, ponovo je trebalo da odlučimo da li ćemo Jehovi reći ne.

Nakon što smo u putujućoj službi proveli tri godine, braća iz japanske podružnice su nas pitala da li bismo mogli da odemo na Tajvan da bismo propovedali ljudima iz plemena Amis. Neka braća iz tog plemena su postala otpadnici. Podružnici na Tajvanu je  bio potreban brat koji tečno govori japanski kako bi pomogao da se stane na put otpadništvu. * To je bila teška odluka jer smo voleli službu u Japanu. Ali Harvi je naučio da nikad ne odbije zaduženje, pa smo odlučili da prihvatimo taj poziv.

Na Tajvan smo stigli u novembru 1962. U to vreme je broj objavitelja bio 2 271, većina iz plemena Amis. Ali prvo smo morali da naučimo kineski. Imali smo samo udžbenik i učitelja koji nije znao engleski, ali ipak smo uspeli.

Ubrzo nakon što smo došli na Tajvan, Harvi je postao sluga podružnice. Pošto je podružnica bila mala, imao je vremena da završi sve kancelarijske poslove i da do tri sedmice mesečno sarađuje s braćom iz naroda Amis. S vremena na vreme je služio i kao oblasni nadglednik, što je podrazumevalo i držanje govora na većim skupovima. Harvi je mogao da govori na japanskom i braća iz naroda Amis bi ga razumela. Međutim, vlada je dozvoljavala da se verski skupovi održavaju isključivo na kineskom. Iako se i dalje mučio da ga savlada, Harvi je držao govore na kineskom, a jedan brat ih je prevodio na amis.

Pošto je na Tajvanu tada bilo vanredno stanje, braća su morala da dobiju dozvolu za veće skupove. To nije bilo lako i policija je često odugovlačila s tim. Ukoliko ne bi izdali dozvolu do sedmice održavanja našeg skupa, Harvi bi otišao u policijsku stanicu i jednostavno sedeo tamo dok je ne dobije. To je bila uspešna taktika jer je službenicima bilo neprijatno da stranac čeka u njihovoj stanici.

Tokom sedmica koje smo provodili u službi s braćom, obično smo satima pešačili, peli se uz planine i prelazili reke. Sećam se svog prvog penjanja na planinu. Ujutru smo pojeli nešto na brzinu i u pola šest smo već bili u autobusu koji je vozio do jednog udaljenog sela. Zatim smo pregazili široko rečno korito i potom smo počeli da se uspinjemo na planinu. Bilo je toliko strmo da su mi stopala brata koji se penjao ispred mene bila u nivou očiju.

Tog jutra, Harvi je išao u službu s tamošnjom braćom, dok sam ja svedočila sama u seocetu u kom se govorio japanski. Oko jedan popodne počela je da me hvata nesvestica jer satima nisam ništa jela. Kad sam se našla s Harvijem, nije bilo braće u blizini. On je dobio tri kokošja jajeta u zamenu za časopise. Pokazao mi je kako da napravim mali otvor na oba kraja jajeta i da ga popijem. Premda mi nije bilo primamljivo, pojela sam jedno. Ali ko će dobiti treće jaje? Harvi ga je dao meni jer nije baš bio siguran da će moći da me nosi niz planinu ako se onesvestim od gladi.

Pred jedan pokrajinski sastanak doživela sam nešto neuobičajeno. Bili smo smešteni  u kući jednog brata, odmah pored Dvorane Kraljevstva. Pošto je za pleme Amis kupanje veoma važno, žena pokrajinskog nadglednika nam je pripremila sve što nam je bilo potrebno da se okupamo. Harvi je bio zauzet, pa mi je rekao da idem prva. Sestra je spremila kofu hladne vode, kofu tople vode i prazno korito. Iznenadila sam se kad sam videla da je sve stavila ispred kuće, gde su mogla da me vide braća koja su pripremala dvoranu za pokrajinski sastanak. Zamolila sam je za zavesu ili nešto slično. Donela mi je veliki prozirni najlon! Htela sam da se sklonim iza kuće, ali tamo su bile guske koje su proturale glave kroz ogradu, spremne da napadnu svakoga ko bi se približio. Pomislila sam: „Braća su previše zauzeta da bi primetila da se ja kupam. A ako se ne okupam, naši domaćini će se uvrediti. Hajde da završim s tim!“ Tako sam i uradila.

Harvi je uvideo da braća iz naroda Amis sporo duhovno napreduju zato što su mnogi bili nepismeni i nisu imali literaturu na svom jeziku. Pošto je amis negde u to vreme dobio pismo, i to latinično, bilo je pravo vreme da braća nauče da čitaju svoj jezik. To je bio ogroman posao, ali s vremenom su mogli sami da proučavaju. Krajem 1960-ih počelo se sa štampanjem literature na amisu, a od 1968. na tom jeziku izlazi i Stražarska kula.

Međutim, vlada je ograničavala publikacije koje nisu bile na kineskom. Da bi se izbegli problemi, Stražarska kula na amisu je izlazila u različitim oblicima. Na primer, jedno vreme je tekst bio i na mandarinskom kineskom i na amisu. Ako bi to privuklo nečiju pažnju, mogao je da zaključi da učimo lokalno stanovništvo kineski. Od tada je Jehovina organizacija obezbedila mnogo literature na amisu kako bi se tim dragim ljudima pomoglo da upoznaju istinu iz Biblije (Dela 10:34, 35).

Tokom 1960-ih i 1970-ih mnoga braća iz naroda Amis nisu se držala Božjih merila. Pošto  nisu dobro razumeli biblijska načela, neki su živeli nemoralno, opijali se, pušili ili žvakali betelove orahe. Harvi je posetio mnoge skupštine pokušavajući da pomogne braći da razumeju Jehovino gledište o tim stvarima. Na jednom od tih putovanja doživeli smo ono što sam spomenula na početku.

Ponizna braća su bila spremna da se menjaju, ali nažalost, mnoga nisu. Tako je u periodu od 20 godina broj objavitelja na Tajvanu pao sa više od 2 450 na oko 900. To nas je mnogo rastužilo, ali znali smo da Jehova nikada ne bi blagoslovio organizaciju koja nije čista (2. Kor. 7:1). S vremenom su loši postupci iskorenjeni i zahvaljujući Jehovinom blagoslovu Tajvan sada ima preko 11 000 objavitelja.

Počev od 1980-ih videlo se da su braća i sestre u skupštinama na jeziku amis sve jača u veri. To je omogućilo Harviju da više propoveda Kinezima. Pomogao je muževima mnogih naših sestara da prihvate istinu, što mu je donelo mnogo radosti. Sećam se da mi je ispričao koliko je bio srećan kad se jedan od njih prvi put molio Jehovi. I ja sam srećna što sam mnogim dobrim ljudima pomogla da se približe Jehovi. Čak sam imala tu radost da u podružnici na Tajvanu služim sa sinom i ćerkom jedne žene s kojom sam nekad proučavala.

Nažalost, ostala sam bez svog životnog saputnika. Nakon skoro 59 godina braka, moj dragi Harvi je 1. januara 2010. izgubio bitku s rakom. Bio je u punovremenoj službi skoro šezdeset godina! Još uvek mi mnogo nedostaje. Ali drago mi je što sam mogla da budem uz njega dok je propovedanje u dve predivne zemlje bilo u povoju. Naučili smo da govorimo dva teška azijska jezika, a Harvi je naučio i da ih piše.

Nekoliko godina posle Harvijeve smrti, Vodeće telo je odlučilo da bi zbog mojih poznih godina bilo najbolje da se vratim u Australiju. Prvo sam pomislila: „Želim da ostanem na Tajvanu!“ Ali od Harvija sam naučila da nikad ne kažem ne Jehovinoj organizaciji, pa to nisam učinila ni tada. Kasnije sam uvidela koliko je ta odluka bila mudra.

Danas radim u Betelu u Australiji tokom sedmice, a vikendom sarađujem sa svojom skupštinom. Drago mi je što u Betelu mogu da koristim svoje znanje japanskog i kineskog da vodim goste u obilazak. Jedva čekam vreme uskrsenja, znajući da će se Jehova setiti Harvija, koji je naučio da mu nikada ne kaže ne (Jov. 5:28, 29).