Тај застрашујући догађај је био прекретница у мом животу, јер сам тада одлучио да боље упознам Створитеља. Али пре него што вам испричам шта се десило те ноћи, рећи ћу вам шта је у детињству утицало на моје размишљање, због чега сам касније пожелео да сазнам нешто о Богу.

Родио сам се 1937. у рударском граду Генену, на северу Француске. Мој отац је био запослен у руднику угља. Од њега сам научио колико је важно вредно радити и усвојио сам његов снажан осећај за правду. Он се залагао за права рудара, који су радили у веома лошим условима. Зато се придружио синдикатима и учествовао је у штрајковима. Љутило га је и лицемерство које је видео међу свештенством. Многи свештеници су живели у изобиљу, а ипак су тражили храну и новац од рудара који су једва састављали крај с крајем. Њихово понашање му је било толико одвратно да ме уопште није поучавао о религији. У нашој кући се никада није причало о Богу.

 С годинама сам и ја почео да мрзим неправду. Између осталог, сметало ми је то што су многи имали предрасуде према странцима који су се доселили у Француску. Играо сам фудбал с децом имиграната и било ми је лепо с њима. Осим тога, моја мајка је била Пољакиња. Чезнуо сам за тим да људи различитог порекла живе у миру и да буду једнаки.

Позван сам у војску 1957. и потом сам послат у Алжир. Тако сам се нашао у ситуацији коју сам описао на почетку. Након што сам повикао: „Боже, помози ми!“, преда мном се није појавио непријатељски војник, већ дивљи магарац. Не могу описати колико ми је лакнуло! Али тај догађај, као и сам рат, навели су ме да озбиљније размишљам о смислу живота. Питао сам се: „Зашто смо створени? Да ли је Богу стало до нас? Хоћемо ли икада живети у миру?“

Касније, док сам био на одсуству код родитеља, од једног Јеховиног сведока сам добио Библију. Почео сам да је читам кад сам се вратио у Алжир. Посебно ме је дирнуло оно што сам прочитао у Откривењу 21:3, 4, где пише: „Ево Божјег шатора међу људима [...] Он ће обрисати сваку сузу с њихових очију и више неће бити смрти. Неће више бити ни туге, ни јаука, ни бола.“ Био сам изненађен и питао сам се да ли је то могуће. Тада нисам знао скоро ништа о Богу и Библији.

Када сам се 1959. вратио из војске, упознао сам Сведока по имену Франсоа, који ми је објаснио многа библијска учења. На пример, у Библији ми је показао Божје име, Јехова (Пс. 83:18). Испричао ми је и да ће Јехова уклонити сваку неправду, претворити земљу у рај и испунити пророчанство из Откривења 21:3, 4.

Та учења су била логична и дубоко су ме дирнула. У исто време, био сам бесан на свештенике и желео сам да сви знају да они поучавају људе нечему што не пише у Библији. Као и мом оцу, неправда ми је много сметала. Био сам нестрпљив и желео сам да одмах нешто предузмем!

Франсоа и други Сведоци с којима сам се дружио помогли су ми да будем сталоженији. Објаснили су ми да не треба да судимо другима, него да им преносимо добру вест о Божјем Краљевству и тако им улијемо наду. Исус је то радио и тај задатак је поверио својим следбеницима (Мат. 24:14; Лука 4:43). Такође је требало да научим да љубазно и тактично разговарам чак и са онима с чијим се веровањима не слажем. У Библији пише: „Господов роб не сме да се свађа, него треба да буде благ према свима“ (2. Тим. 2:24).

Постепено сам се променио и крстио сам се 1959. на покрајинском састанку. Тамо сам упознао Анжел, која ми се много свидела, и зато сам почео да идем на састанке у њену скупштину. Венчали смо се 1960. Она  је стварно изузетна жена, дивна супруга и предиван дар од Јехове (Посл. 19:14).

Како су године пролазиле, много сам учио од мудре и искусне браће. Једна од најважнијих поука је ова: Да бисмо успешно обавили било који тежак задатак, морамо бити понизни и примењивати савет из Пословица 15:22, где пише: „Намере [...] успевају кад има много саветника.“

Уверио сам се колико су те речи истините када сам 1964. почео да посећујем скупштине као покрајински надгледник да бих храбрио и јачао браћу. Тада сам имао 27 година и пошто сам био неискусан, правио сам грешке. Али трудио сам се да учим из њих. Изнад свега, много су ми значили савети зреле и искусне браће.

Сећам се нечега што се десило кад сам тек почео с покрајинском службом. Након посете једној скупштини у Паризу, један зрео брат ме је питао да ли може насамо да поразговара са мном, што сам, наравно, прихватио.

Питао ме је: „Луј, коме лекар помаже, здравима или болеснима?“

Одговорио сам: „Болеснима.“

Он ми је рекао: „Тако је. Али приметио сам да си ти највише времена провео са онима који су духовно јаки, као што је надгледник скупштине. У нашој скупштини има много браће и сестара који су обесхрабрени, нови у истини или стидљиви. Њима би много значило ако би им посветио време, можда тако што би отишао код њих на ручак.“

Савет тог драгог брата био је одличан и сасвим на месту. Дирнула ме је његова љубав према Јеховином стаду. Зато сам прогутао свој понос и одмах почео да примењујем његов савет. Захвалан сам Јехови што имамо такву браћу.

На два међународна конгреса која су 1969. и 1973. одржана у Коломбу, предграђу Париза, служио сам као надгледник Одељења за храну. На конгресу 1973, који је трајао пет дана, требало је нахранити око 60 000 људи. Благо речено, помисао  на то ми је била застрашујућа. Али и овог пута кључ за успех су биле Пословице 15:22 – тражи савет од мудрих. Обратио сам се за помоћ браћи која су имала искуства у некој грани прехрамбене индустрије. Неки од њих су били месари и кувари, а неки су се бавили узгајањем поврћа и набавком. Удруженим снагама успели смо да обавимо тај тежак задатак.

Моја супруга и ја смо 1973. позвани у Бетел. Прво задужење које сам добио било је прилично захтевно. Требало је да пронађем начин да доставим литературу браћи у Камеруну, афричкој земљи у којој су наше активности биле забрањене од 1970. до 1993. И овог пута сам се осећао недорасло таквом задатку. Изгледа да је то приметио брат који је тада надгледао наше активности у Француској. Да би ме охрабрио, рекао је: „Нашој браћи у Камеруну је преко потребна духовна храна. Хајде да се побринемо да она дође до њих.“ То смо и урадили.

Да бих се састао са старешинама из Камеруна, неколико пута сам путовао у неку од околних земаља. Та мудра и разборита браћа су ми помогла да учиним све што је потребно како би духовна храна редовно стизала у Камерун. Јехова је благословио наш труд. У наредних 20 година, до његовог народа у тој земљи је стигло свако издање Стражарске куле и Наше службе за Краљевство.

Од самог почетка наше везе, приметио сам да Анжел има пуно лепих особина. Те особине су још више дошле до изражаја у браку. На пример, увече након нашег венчања замолила ме је да Јехови у молитви кажем да као брачни пар желимо да му  служимо у што већој мери. Јехова је услишио нашу молитву.

Анжел ми је помогла и да се још више уздам у Јехову. Ево једног примера: Када смо 1973. позвани у Бетел, оклевао сам да то прихватим, јер сам волео покрајинску службу. Али она ме је подсетила да смо свој живот предали Јехови. Зар онда не треба да прихватимо сваки задатак који нам његова организација повери? (Јевр. 13:17). Нисам могао да се не сложим с њом. Тако смо дошли у Бетел. Анжел је мудра, разборита и свим срцем воли Јехову. Током свих ових година колико смо заједно, те њене особине су ојачале наш брак и помогле нам да доносимо добре одлуке.

Сада када смо у позним годинама, Анжел ми и даље пружа велику подршку. Примера ради, заједно смо се трудили да побољшамо знање енглеског како бисмо могли да похађамо неку од школа које се у оквиру наше организације одржавају на том језику. Зато смо прешли у скупштину на енглеском језику, иако смо тада имали око 75 година. Пошто као члан Одбора подружнице имам пуно обавеза, није било лако наћи време за учење језика. Али Анжел и ја смо помагали једно другом. Иако сада имамо преко 80 година, и даље се припремамо за састанке и на енглеском и на француском. Трудимо се и да што више учествујемо на састанцима и у служби. Јехова је благословио наш труд да научимо енглески.

Много смо се обрадовали када смо 2017. позвани да похађамо Школу за чланове Одбора подружнице и њихове супруге у Образовном центру у Патерсону, у држави Њујорк.

Јехова је стварно Величанствени Учитељ (Ис. 30:20). Зато је сасвим разумљиво што сви ми – и млади и стари – добијамо најбоље могуће образовање (Пон. зак. 4:5-8). Приметио сам да млади који прихватају савете од Јехове и од искусне браће и сестара доносе добре одлуке и верно служе Јехови кад одрасту. У Пословицама 9:9 смо подстакнути: „Поучи мудрога и биће још мудрији. Поучи праведника и знаће још више.“

Понекад се сетим оне мрачне, страшне ноћи у планинама Алжира. Од тада је прошло око 60 година. У то време нисам ни слутио шта ћу све лепо доживети у будућности. Целог живота сам учио од других. Захваљујући Јехови, Анжел и ја имамо леп и испуњен живот. Зато желимо да и даље учимо од нашег небеског Оца и од мудре и искусне браће и сестара који га воле.