Taj zastrašujući događaj je bio prekretnica u mom životu, jer sam tada odlučio da bolje upoznam Stvoritelja. Ali pre nego što vam ispričam šta se desilo te noći, reći ću vam šta je u detinjstvu uticalo na moje razmišljanje, zbog čega sam kasnije poželeo da saznam nešto o Bogu.

Rodio sam se 1937. u rudarskom gradu Genenu, na severu Francuske. Moj otac je bio zaposlen u rudniku uglja. Od njega sam naučio koliko je važno vredno raditi i usvojio sam njegov snažan osećaj za pravdu. On se zalagao za prava rudara, koji su radili u veoma lošim uslovima. Zato se pridružio sindikatima i učestvovao je u štrajkovima. Ljutilo ga je i licemerstvo koje je video među sveštenstvom. Mnogi sveštenici su živeli u izobilju, a ipak su tražili hranu i novac od rudara koji su jedva sastavljali kraj s krajem. Njihovo ponašanje mu je bilo toliko odvratno da me uopšte nije poučavao o religiji. U našoj kući se nikada nije pričalo o Bogu.

 S godinama sam i ja počeo da mrzim nepravdu. Između ostalog, smetalo mi je to što su mnogi imali predrasude prema strancima koji su se doselili u Francusku. Igrao sam fudbal s decom imigranata i bilo mi je lepo s njima. Osim toga, moja majka je bila Poljakinja. Čeznuo sam za tim da ljudi različitog porekla žive u miru i da budu jednaki.

Pozvan sam u vojsku 1957. i potom sam poslat u Alžir. Tako sam se našao u situaciji koju sam opisao na početku. Nakon što sam povikao: „Bože, pomozi mi!“, preda mnom se nije pojavio neprijateljski vojnik, već divlji magarac. Ne mogu opisati koliko mi je laknulo! Ali taj događaj, kao i sam rat, naveli su me da ozbiljnije razmišljam o smislu života. Pitao sam se: „Zašto smo stvoreni? Da li je Bogu stalo do nas? Hoćemo li ikada živeti u miru?“

Kasnije, dok sam bio na odsustvu kod roditelja, od jednog Jehovinog svedoka sam dobio Bibliju. Počeo sam da je čitam kad sam se vratio u Alžir. Posebno me je dirnulo ono što sam pročitao u Otkrivenju 21:3, 4, gde piše: „Evo Božjeg šatora među ljudima [...] On će obrisati svaku suzu s njihovih očiju i više neće biti smrti. Neće više biti ni tuge, ni jauka, ni bola.“ Bio sam iznenađen i pitao sam se da li je to moguće. Tada nisam znao skoro ništa o Bogu i Bibliji.

Kada sam se 1959. vratio iz vojske, upoznao sam Svedoka po imenu Fransoa, koji mi je objasnio mnoga biblijska učenja. Na primer, u Bibliji mi je pokazao Božje ime, Jehova (Ps. 83:18). Ispričao mi je i da će Jehova ukloniti svaku nepravdu, pretvoriti zemlju u raj i ispuniti proročanstvo iz Otkrivenja 21:3, 4.

Ta učenja su bila logična i duboko su me dirnula. U isto vreme, bio sam besan na sveštenike i želeo sam da svi znaju da oni poučavaju ljude nečemu što ne piše u Bibliji. Kao i mom ocu, nepravda mi je mnogo smetala. Bio sam nestrpljiv i želeo sam da odmah nešto preduzmem!

Fransoa i drugi Svedoci s kojima sam se družio pomogli su mi da budem staloženiji. Objasnili su mi da ne treba da sudimo drugima, nego da im prenosimo dobru vest o Božjem Kraljevstvu i tako im ulijemo nadu. Isus je to radio i taj zadatak je poverio svojim sledbenicima (Mat. 24:14; Luka 4:43). Takođe je trebalo da naučim da ljubazno i taktično razgovaram čak i sa onima s čijim se verovanjima ne slažem. U Bibliji piše: „Gospodov rob ne sme da se svađa, nego treba da bude blag prema svima“ (2. Tim. 2:24).

Postepeno sam se promenio i krstio sam se 1959. na pokrajinskom sastanku. Tamo sam upoznao Anžel, koja mi se mnogo svidela, i zato sam počeo da idem na sastanke  u njenu skupštinu. Venčali smo se 1960. Ona je stvarno izuzetna žena, divna supruga i predivan dar od Jehove (Posl. 19:14).

Kako su godine prolazile, mnogo sam učio od mudre i iskusne braće. Jedna od najvažnijih pouka je ova: Da bismo uspešno obavili bilo koji težak zadatak, moramo biti ponizni i primenjivati savet iz Poslovica 15:22, gde piše: „Namere [...] uspevaju kad ima mnogo savetnika.“

Uverio sam se koliko su te reči istinite kada sam 1964. počeo da posećujem skupštine kao pokrajinski nadglednik da bih hrabrio i jačao braću. Tada sam imao 27 godina i pošto sam bio neiskusan, pravio sam greške. Ali trudio sam se da učim iz njih. Iznad svega, mnogo su mi značili saveti zrele i iskusne braće.

Sećam se nečega što se desilo kad sam tek počeo s pokrajinskom službom. Nakon posete jednoj skupštini u Parizu, jedan zreo brat me je pitao da li može nasamo da porazgovara sa mnom, što sam, naravno, prihvatio.

Pitao me je: „Luj, kome lekar pomaže, zdravima ili bolesnima?“

Odgovorio sam: „Bolesnima.“

On mi je rekao: „Tako je. Ali primetio sam da si ti najviše vremena proveo sa onima koji su duhovno jaki, kao što je nadglednik skupštine. U našoj skupštini ima mnogo braće i sestara koji su obeshrabreni, novi u istini ili stidljivi. Njima bi mnogo značilo ako bi im posvetio vreme, možda tako što bi otišao kod njih na ručak.“

Savet tog dragog brata bio je odličan i sasvim na mestu. Dirnula me je njegova ljubav prema Jehovinom stadu. Zato sam progutao svoj ponos i odmah počeo da primenjujem njegov savet. Zahvalan sam Jehovi što imamo takvu braću.

Na dva međunarodna kongresa koja su 1969. i 1973. održana u Kolombu, predgrađu Pariza, služio sam kao nadglednik Odeljenja za hranu. Na kongresu 1973, koji je trajao pet dana, trebalo je nahraniti  oko 60 000 ljudi. Blago rečeno, pomisao na to mi je bila zastrašujuća. Ali i ovog puta ključ za uspeh su bile Poslovice 15:22 – traži savet od mudrih. Obratio sam se za pomoć braći koja su imala iskustva u nekoj grani prehrambene industrije. Neki od njih su bili mesari i kuvari, a neki su se bavili uzgajanjem povrća i nabavkom. Udruženim snagama uspeli smo da obavimo taj težak zadatak.

Moja supruga i ja smo 1973. pozvani u Betel. Prvo zaduženje koje sam dobio bilo je prilično zahtevno. Trebalo je da pronađem način da dostavim literaturu braći u Kamerunu, afričkoj zemlji u kojoj su naše aktivnosti bile zabranjene od 1970. do 1993. I ovog puta sam se osećao nedoraslo takvom zadatku. Izgleda da je to primetio brat koji je tada nadgledao naše aktivnosti u Francuskoj. Da bi me ohrabrio, rekao je: „Našoj braći u Kamerunu je preko potrebna duhovna hrana. Hajde da se pobrinemo da ona dođe do njih.“ To smo i uradili.

Da bih se sastao sa starešinama iz Kameruna, nekoliko puta sam putovao u neku od okolnih zemalja. Ta mudra i razborita braća su mi pomogla da učinim sve što je potrebno kako bi duhovna hrana redovno stizala u Kamerun. Jehova je blagoslovio naš trud. U narednih 20 godina, do njegovog naroda u toj zemlji je stiglo svako izdanje Stražarske kule i Naše službe za Kraljevstvo.

Od samog početka naše veze, primetio sam da Anžel ima puno lepih osobina. Te osobine su još više došle do izražaja u braku. Na primer, uveče nakon našeg venčanja  zamolila me je da Jehovi u molitvi kažem da kao bračni par želimo da mu služimo u što većoj meri. Jehova je uslišio našu molitvu.

Anžel mi je pomogla i da se još više uzdam u Jehovu. Evo jednog primera: Kada smo 1973. pozvani u Betel, oklevao sam da to prihvatim, jer sam voleo pokrajinsku službu. Ali ona me je podsetila da smo svoj život predali Jehovi. Zar onda ne treba da prihvatimo svaki zadatak koji nam njegova organizacija poveri? (Jevr. 13:17). Nisam mogao da se ne složim s njom. Tako smo došli u Betel. Anžel je mudra, razborita i svim srcem voli Jehovu. Tokom svih ovih godina koliko smo zajedno, te njene osobine su ojačale naš brak i pomogle nam da donosimo dobre odluke.

Sada kada smo u poznim godinama, Anžel mi i dalje pruža veliku podršku. Primera radi, zajedno smo se trudili da poboljšamo znanje engleskog kako bismo mogli da pohađamo neku od škola koje se u okviru naše organizacije održavaju na tom jeziku. Zato smo prešli u skupštinu na engleskom jeziku, iako smo tada imali oko 75 godina. Pošto kao član Odbora podružnice imam puno obaveza, nije bilo lako naći vreme za učenje jezika. Ali Anžel i ja smo pomagali jedno drugom. Iako sada imamo preko 80 godina, i dalje se pripremamo za sastanke i na engleskom i na francuskom. Trudimo se i da što više učestvujemo na sastancima i u službi. Jehova je blagoslovio naš trud da naučimo engleski.

Mnogo smo se obradovali kada smo 2017. pozvani da pohađamo Školu za članove Odbora podružnice i njihove supruge u Obrazovnom centru u Patersonu, u državi Njujork.

Jehova je stvarno Veličanstveni Učitelj (Is. 30:20). Zato je sasvim razumljivo što svi mi – i mladi i stari – dobijamo najbolje moguće obrazovanje (Pon. zak. 4:5-8). Primetio sam da mladi koji prihvataju savete od Jehove i od iskusne braće i sestara donose dobre odluke i verno služe Jehovi kad odrastu. U Poslovicama 9:9 smo podstaknuti: „Pouči mudroga i biće još mudriji. Pouči pravednika i znaće još više.“

Ponekad se setim one mračne, strašne noći u planinama Alžira. Od tada je prošlo oko 60 godina. U to vreme nisam ni slutio šta ću sve lepo doživeti u budućnosti. Celog života sam učio od drugih. Zahvaljujući Jehovi, Anžel i ja imamo lep i ispunjen život. Zato želimo da i dalje učimo od našeg nebeskog Oca i od mudre i iskusne braće i sestara koji ga vole.