Истраживачима Библије је била потребна храброст да би проповедали. Требало је да објављују „добру вест“ кроткима, али и „дан освете“ злима.

Брат Џон Хоскин, који је живео у Канади, одважно је сведочио упркос противљењу. У пролеће 1921, у служби је наишао на једног методистичког свештеника. Брат Хоскин је на почетку разговора рекао: „Требало би да пријатељски разговарамо о Светом писму. Али чак и ако имамо различито мишљење о нечему, ипак се можемо сложити да се око тога не слажемо и растати се као пријатељи.“ Али то се није десило. Брат Хоскин је испричао: „Разговарали смо само неколико минута када је свештеник толико снажно залупио вратима да сам помислио да ће се стакло с њих сручити на под.“

„Што не одеш код неверника и проповедаш њима?“, викао је свештеник. Брат Хоскин ништа није рекао на то, али док је одлазио, помислио је: „Чини ми се да сам управо разговарао с једним таквим.“

Сутрадан, док је држао проповед у цркви, свештеник је наставио да напада нашег брата. „Упозорио је вернике на мене, рекавши им да сам највећи преварант који је икада дошао у тај град и да ме треба убити“, испричао је брат Хоскин. Али њега то није зауставило већ је наставио да проповеда и разговарао је с многим људима. Он је рекао: „Уживао сам у служби више него икад. Неколико људи ми је чак рекло: ’Сам Бог те је послао!‘ и понудили су ми помоћ да не бих ни у чему оскудевао.“

Као помоћ у разумевању Библије, у часопису Златни век * редовно су излазиле рубрике с библијским питањима и одговорима. Примера ради, у рубрици „Библијске поуке за младе“ налазила су се питања која су родитељи могли да разматрају с децом. Родитељи би најпре поставили деци неко питање, а затим би им помогли да у Библији нађу одговор на њега. Питања као што је „Колико књига има у Библији?“ помагала су деци да науче неке основне ствари. Друга, као што је  „Да ли сваки прави хришћанин треба да очекује прогонство?“ припремала су младе да одважно сведоче.

Постојала је још једна рубрика с питањима и одговорима намењена онима који су већ добро познавали Библију. Одговори су се могли пронаћи у књизи Божански план векова, првом тому Студија Писма. Иако су хиљаде читалаца много научиле из ових рубрика, у часопису Златни век од 21. децембра 1921. објављено је да ће обе рубрике престати да излазе. Зашто је дошло до те промене?

Браћа која су у то време организовала проповедање увидела су да је потребно да заинтересоване особе систематски проучавају Библију. Зато је у новембру 1921. објављена књига Харфа Божја. Људи који су узели ту књигу уједно су били уписани на библијски курс на ком су се разматрале различите библијске теме. Тако су могли да сазнају више о Божјој намери да људима подари вечни живот. Како је тај курс изгледао?

Када би неко узео књигу, уз њу би добио и картицу на којој је писало које странице треба да прочита. Следеће недеље поштом би добио другу картицу с питањима на основу тог материјала. На њој је писало и шта треба да прочита за следећу недељу.

Курс је трајао 12 седмица и заинтересоване особе су сваке седмице добијале нову картицу од локалне скупштине. Те картице су обично слали објавитељи који су били у поодмаклим годинама или због лошег здравља нису могли да иду од куће до куће. На пример, Ана Гарднер из Милвејла у Пенсилванији рекла је: „Када је издата књига Харфа Божја, моја сестра Тејл, која не може да хода, могла је више да учествује у служби јер је сваке седмице слала картице с питањима.“ По завршетку курса, неко из скупштине би посетио заинтересовану особу како би јој помогао да још боље упозна Библију.

Пред крај године, брат Џозеф Ратерфорд је послао писмо свим скупштинама. У њему је написао да је „те године дато обимније и боље сведочанство о Краљевству него иједне године откако је период жетве започео“. Затим је додао: „Пред нама је још много посла. Позивајте и друге да нам се придруже у овој дивној служби.“ По свему судећи, Истраживачи Библије су послушали његов савет, јер су се следеће, 1922. године, још више посветили проповедању добре вести о Божјем Краљевству.