Родио сам се 1948. у Холандији. Кад сам имао око годину дана, моја породица се преселила у Сао Пауло, у Бразилу. Моји родитељи су редовно ишли у цркву, и као породица смо често читали Библију после вечере. Око 10 година касније, 1959, поново смо се преселили, овај пут из Бразила у Сједињене Државе. Тамо смо живели у Масачусетсу.

Отац је много радио да би збринуо нашу осмочлану породицу. Током година, радио је као трговачки путник, на изградњи путева и као представник једне међународне авио-компаније. Сви смо били срећни кад се запослио у авио-компанији, јер смо тада могли много да путујемо.

Док сам ишао у средњу школу, често сам размишљао о томе чиме ћу се бавити у животу. Неки моји другови су одлучили да упишу факултет, а неки су хтели да иду у војску. Што се мене тиче, војска није долазила у обзир јер никада нисам волео да се свађам, а камоли да учествујем у некој борби. Да не бих морао да идем у  војску, одлучио сам да упишем факултет. Али више од свега сам желео да помажем људима, јер сам сматрао да ће то дати прави смисао мом животу.

Пошто сам желео да сазнам више о пореклу живота, на факултету ме је посебно занимала антропологија. На предавањима смо слушали о еволуцији и очекивало се да је прихватимо као чињеницу. Али нека објашњења ми нису била логична. Захтевало се да слепо верујемо у њих, иако је то у супротности с научним методама.

На факултету нисмо поучавани моралним вредностима, већ је нагласак често био на успеху по сваку цену. С друштвом сам ишао на журке, где смо пробали дрогу. Било ми је лепо, али тај осећај није трајао дуго. Питао сам се има ли овакав живот икаквог смисла.

После неког времена, преселио сам се у Бостон и тамо сам се уписао на факултет. Да бих платио школарину, током распуста сам нашао сезонски посао на ком сам први пут имао контакт с Јеховиним сведоцима. Један колега ми је причао о пророчанству о „седам времена“, које се налази у четвртом поглављу Данила и објаснио ми је да живимо у време краја (Дан. 4:13-17). Било ми је јасно да ћу, ако и даље будем разговарао с њим и ако прихватим оно што ми прича, морати да променим свој начин живота. Зато сам се трудио да се држим подаље од њега колико год сам то могао.

Неки од предмета које сам изабрао на факултету припремали су ме за хуманитарни рад у Јужној Америци. Мислио сам да ће помагање другима дати сврху мом животу. Али с временом сам и у то почео да сумњам. Разочарао сам се и напустио факултет на крају тог семестра.

У мају 1970, преселио сам се у Амстердам и запослио сам се у авио-компанији за коју је радио и мој отац. Тај посао ми је омогућио да путујем по свету и посетим разне земље у Африци, Северној и Јужној Америци, Европи и на Далеком истоку. Видео сам да се све те земље суочавају са истим проблемима за које изгледа нико није имао решење. Поново ми се јавила жеља да учиним овај свет бољим, па сам одлучио да се вратим у Сједињене Државе и наставим студије на истом факултету у Бостону.

Међутим, убрзо сам схватио да још увек немам одговор ни на једно питање о животу. Нисам знао шта даље па сам питао свог професора антропологије за савет. Изненадио сам се кад ми је рекао: „Зашто губиш време на факултету? Зашто одмах не одеш?“ Није морао двапут да ми каже. Прекинуо сам студије и више се нисам враћао на факултет.

У потрази за сврхом живота, почео сам да се дружим с некима који су припадали покрету „деца цвећа“. Неки пријатељи и ја путовали смо ауто-стопом по целим Сједињеним Државама, све до Акапулка у Мексику. Неко време смо живели у комунама са хипицима, који су наизглед водили безбрижан живот. Али убрзо сам схватио да ни њихов начин живота нема прави смисао нити доноси трајну срећу. И међу њима сам видео много неискрености и непоштења.

У међувремену сам пожелео да остварим један дечачки сан. Желео сам да пловим морима, али не као морнар већ као капетан. Једини начин да то остварим био је да имам свој брод. Нешто слично је желео и мој друг Том, па смо одлучили да заједно пловимо око света. Хтео сам да живим на неком рајском острву, далеко од друштвених норми које намеће систем.

Том и ја смо најпре отпутовали у Шпанију, у Аренис де Мар, недалеко од Барселоне. Тамо смо купили стари једрењак дугачак око девет и по метара, који се звао Лигра. Морали смо да извршимо неке поправке на њему да бисмо могли безбедно да пловимо океаном. Пошто нам није било битно да брзо стигнемо на своје одредиште, извадили смо мотор и тај простор користили да ставимо већу количину воде за пиће. Да бисмо лакше маневрисали бродом у малим лукама, набавили смо два весла дугачка пет метара. Кад је брод био спреман, запловили смо према Сејшелским острвима у Индијском океану. Планирали смо да пловимо дуж западне обале Африке и око Рта добре наде на самом југу Африке. Да бисмо се оријентисали, користили смо секстант, звезде, звездане мапе и астрономске календаре. Био сам одушевљен тачношћу с којом смо на тај начин могли да одредимо свој положај.

Убрзо смо схватили да нашим старим дрвеним бродом нећемо моћи да пловимо океаном. Вода је продирала у њега и сваког сата је улазило двадесетак литара. Као што сам споменуо на почетку, током олује сам се много уплашио па сам се помолио Богу, први пут након доста времена. Обећао сам му да ћу се, ако преживим, потрудити да га упознам. Олуја се стишала и ја сам одржао своје обећање.

Тако сам почео да читам Библију на пучини Средоземног мора. Замислите ме како седим на бродићу, окружен летећим рибама и делфинима, а све докле поглед сеже види се само бескрајна пучина. Ноћу сам са одушевљењем посматрао галаксију Млечни пут и био сам све сигурнији да постоји Бог ком је стало до људи.

После неколико недеља на мору, дошли смо у луку Аликанте у Шпанији. Ту смо покушали да продамо наш брод да бисмо купили бољи. Али као што би се могло и очекивати, није било лако наћи купца за стари брод који није имао мотор и пропуштао је воду. С друге стране, била је то одлична прилика да читам Библију.

Што сам више читао Библију, то сам био уверенији да је она водич за срећан живот. Био сам импресиониран тиме како на јасан и једноставан начин говори о чистом, моралном животу. Питао сам се како је могуће да толико људи, укључујући и мене, сматра себе хришћанима а уопште се не обазире на оно што она каже.

Решио сам да из корена променим свој живот и за почетак сам престао да узимам дрогу. Веровао сам да сигурно постоје људи који се држе библијских моралних мерила и желео сам да их пронађем. Тада сам се поново помолио Богу и тражио сам од њега да ми помогне да их нађем.

Било ми је логично да користим систем елиминације да бих открио која је религија права. Док  сам шетао улицама Аликантеа, пролазио сам поред многих цркава. Пошто су се у већини њих налазиле слике светаца и кипови, брзо сам их отписао.

Једне недеље поподне, био сам на брду изнад луке и читао сам Библију. У Јаковљевој посланици 2:1-5 сам прочитао да не треба повлађивати богатима. Враћајући се до брода, прошао сам поред једне зграде која је изгледала као место за верске скупове. Изнад улаза је стајао натпис: „Дворана Краљевства Јеховиних сведока“.

Помислио сам: „Могао бих да тестирам ове људе да видим како ће ме примити.“ Имао сам браду, носио сам поцепане фармерке и био сам бос. Када сам ушао у Дворану Краљевства, редар ми је нашао место поред једне старије госпође која ми је љубазно помагала да у својој Библији нађем стихове које је спомињао говорник. Био сам изненађен што су ми после састанка многи пришли и срдачно ме поздравили. Један човек ме је позвао код њега кући да бисмо разговарали о Библији. Али пошто је нисам прочитао до краја, рекао сам му: „Јавићу вам се кад будем спреман.“ У међувремену сам почео да идем на све састанке.

После неколико недеља, отишао сам код тог човека и он ми је одговорио на сва моја питања у вези с Библијом. Недељу дана касније, донео ми је торбу пуну квалитетне одеће. Рекао ми је да се брат коме та одећа припада налази у затвору због послушности библијској заповести да волимо своју браћу и да се више не учимо рату (Ис. 2:4; Јов. 13:34, 35). Тада сам био потпуно сигуран да сам нашао оно што сам тражио – људе који се држе јасних библијских мерила о моралу. Више ми није био циљ да нађем рајско острво, већ да темељно проучавам Библију. Зато сам се вратио у Холандију.

Требало ми је четири дана да ауто-стопом дођем до Гронингена у Холандији. Најпре сам морао да се запослим. Пријавио сам се за посао у једној столарској радионици и добио сам упитник у ком је једно од питања било којој религији припадам. Написао сам да сам Јеховин сведок. Када је власник то прочитао, приметио сам да му се израз лица променио. Рекао је да ће ме звати, али то се никада није десило.

Отишао сам у другу радионицу и питао власника да ли му треба радник. Када ми је  затражио диплому и писма препоруке, испричао сам му да сам радио преправке на дрвеном једрењаку. На моје изненађење, рекао ми је: „Можеш да почнеш већ овог поподнева, али под једним условом. Немој да правиш никакве проблеме у мојој радионици, јер сам ја Јеховин сведок и живим по библијским начелима.“ Погледао сам га у чуду и одговорио: „Па и ја сам Јеховин сведок!“ Пошто сам још увек имао дугу косу и браду, он ми је само рекао: „Е па онда ћу да проучавам Библију с тобом!“ Сав срећан, прихватио сам његову понуду. Било ми је јасно зашто ме власник прве радионице није звао. Био је то Јеховин одговор на моју молитву (Пс. 37:4). Радио сам за тог брата годину дана. За то време сам проучавао Библију с њим, након чега сам се крстио. Било је то у јануару 1974.

Месец дана после крштења, почео сам с пионирском службом, која ми је доносила много радости. Следећег месеца сам се преселио у Амстердам да бих помагао тек основаној групи на шпанском језику. Било је право уживање водити курсеве на шпанском и португалском! У мају 1975, почео сам да служим као специјални пионир.

Једног дана је на наш састанак дошла специјална пионирка по имену Инеке. Тада је проучавала Библију с једном женом из Боливије, па ју је довела да упозна браћу и сестре који говоре шпански. Инеке и ја смо хтели да се боље упознамо, па смо почели да се дописујемо. Врло брзо смо схватили да имамо исте циљеве. Венчали смо се 1976. и наставили смо са специјалном пионирском службом до 1982, када смо позвани да похађамо 73. разред школе Галад. Били смо изненађени и одушевљени када смо после школе послати у источну Африку, где смо пет година служили у граду Момбаса, у Кенији. Затим смо 1987. послати у Танзанију, где је управо била укинута забрана и опет се могло слободно проповедати. Тамо смо остали 26 година, а онда смо се вратили у Кенију.

Помагање понизним људима да упознају библијску истину дало је нашем животу прави смисао. Првог човека с којим сам проучавао Библију у Момбаси упознао сам док сам сведочио на улици. Кад сам му понудио два часописа, питао ме је: „Шта да радим кад их прочитам?“ Следеће недеље смо почели да проучавамо Библију помоћу књиге Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи, која је била тек објављена на свахилију. Крстио се после годину дана и постао је стални пионир. Од тада су он и његова жена помогли да скоро 100 људи преда свој живот Јехови и крсти се.

Када сам разумео шта је сврха живота, осећао сам се као путујући трговац који је пронашао посебан бисер и није желео да га изгуби (Мат. 13:45, 46). Желео сам да свој живот посветим помагању другима да и они нађу прави смисао живота. Моја драга Инеке и ја из личног искуства можемо рећи да служење Јехови доноси многе благослове и прави смисао живота.