Rodio sam se 1948. u Holandiji. Kad sam imao oko godinu dana, moja porodica se preselila u Sao Paulo, u Brazilu. Moji roditelji su redovno išli u crkvu, i kao porodica smo često čitali Bibliju posle večere. Oko 10 godina kasnije, 1959, ponovo smo se preselili, ovaj put iz Brazila u Sjedinjene Države. Tamo smo živeli u Masačusetsu.

Otac je mnogo radio da bi zbrinuo našu osmočlanu porodicu. Tokom godina, radio je kao trgovački putnik, na izgradnji puteva i kao predstavnik jedne međunarodne avio-kompanije. Svi smo bili srećni kad se zaposlio u avio-kompaniji, jer smo tada mogli mnogo da putujemo.

Dok sam išao u srednju školu, često sam razmišljao o tome čime ću se baviti u životu. Neki moji drugovi su odlučili da upišu fakultet, a neki su hteli da idu u vojsku. Što se mene tiče, vojska nije dolazila u obzir jer nikada nisam voleo da se svađam, a kamoli da učestvujem u nekoj borbi. Da ne bih morao da idem u vojsku, odlučio sam da upišem fakultet. Ali više od svega sam želeo da pomažem ljudima, jer sam smatrao da će to dati pravi smisao mom životu.

Pošto sam želeo da saznam više o poreklu života, na fakultetu me je posebno zanimala antropologija. Na predavanjima smo slušali o evoluciji i očekivalo se da je prihvatimo kao činjenicu. Ali neka objašnjenja mi nisu bila logična. Zahtevalo se da slepo verujemo u njih, iako je to u suprotnosti s naučnim metodama.

Na fakultetu nismo poučavani moralnim vrednostima, već je naglasak često bio na uspehu po svaku cenu. S društvom sam išao na žurke, gde smo probali drogu. Bilo mi je lepo, ali taj osećaj nije trajao dugo. Pitao sam se ima li ovakav život ikakvog smisla.

Posle nekog vremena, preselio sam se u Boston i tamo sam se upisao na fakultet. Da bih platio školarinu, tokom raspusta sam našao sezonski posao na kom sam prvi put imao kontakt s Jehovinim svedocima. Jedan kolega mi je pričao o proročanstvu o „sedam vremena“, koje se nalazi u četvrtom poglavlju Danila i objasnio mi je da živimo u vreme kraja (Dan. 4:13-17). Bilo mi je jasno da ću, ako i dalje budem razgovarao s njim i ako prihvatim ono što mi priča, morati da promenim svoj način života. Zato sam se trudio da se držim podalje od njega koliko god sam to mogao.

Neki od predmeta koje sam izabrao na fakultetu pripremali su me za humanitarni rad u Južnoj Americi. Mislio sam da će pomaganje drugima dati svrhu mom životu. Ali s vremenom sam i u to počeo da sumnjam. Razočarao sam se i napustio fakultet na kraju tog semestra.

U maju 1970, preselio sam se u Amsterdam i zaposlio sam se u avio-kompaniji za koju je radio i moj otac. Taj posao mi je omogućio da putujem po svetu i posetim razne zemlje u Africi, Severnoj i Južnoj Americi, Evropi i na Dalekom istoku. Video sam da se sve te zemlje suočavaju sa istim problemima za koje izgleda niko nije imao rešenje. Ponovo mi se javila želja da učinim ovaj svet boljim, pa sam odlučio da se vratim u Sjedinjene Države i nastavim studije na istom fakultetu u Bostonu.

Međutim, ubrzo sam shvatio da još uvek nemam odgovor ni na jedno pitanje o životu. Nisam znao šta dalje pa sam pitao svog profesora antropologije za savet. Iznenadio sam se kad mi je rekao: „Zašto gubiš vreme na fakultetu? Zašto odmah ne odeš?“ Nije morao dvaput da mi kaže. Prekinuo sam studije i više se nisam vraćao na fakultet.

U potrazi za svrhom života, počeo sam da se družim s nekima koji su pripadali pokretu „deca cveća“. Neki prijatelji i ja putovali smo auto-stopom po celim Sjedinjenim Državama, sve do Akapulka u Meksiku. Neko vreme smo živeli u komunama sa hipicima, koji su naizgled vodili bezbrižan život. Ali ubrzo sam shvatio da ni njihov način života nema pravi smisao niti donosi trajnu sreću. I među njima sam video mnogo neiskrenosti i nepoštenja.

U međuvremenu sam poželeo da ostvarim jedan dečački san. Želeo sam da plovim morima, ali ne kao mornar već kao kapetan. Jedini način da to ostvarim bio je da imam svoj brod. Nešto  slično je želeo i moj drug Tom, pa smo odlučili da zajedno plovimo oko sveta. Hteo sam da živim na nekom rajskom ostrvu, daleko od društvenih normi koje nameće sistem.

Tom i ja smo najpre otputovali u Španiju, u Arenis de Mar, nedaleko od Barselone. Tamo smo kupili stari jedrenjak dugačak oko devet i po metara, koji se zvao Ligra. Morali smo da izvršimo neke popravke na njemu da bismo mogli bezbedno da plovimo okeanom. Pošto nam nije bilo bitno da brzo stignemo na svoje odredište, izvadili smo motor i taj prostor koristili da stavimo veću količinu vode za piće. Da bismo lakše manevrisali brodom u malim lukama, nabavili smo dva vesla dugačka pet metara. Kad je brod bio spreman, zaplovili smo prema Sejšelskim ostrvima u Indijskom okeanu. Planirali smo da plovimo duž zapadne obale Afrike i oko Rta dobre nade na samom jugu Afrike. Da bismo se orijentisali, koristili smo sekstant, zvezde, zvezdane mape i astronomske kalendare. Bio sam oduševljen tačnošću s kojom smo na taj način mogli da odredimo svoj položaj.

Ubrzo smo shvatili da našim starim drvenim brodom nećemo moći da plovimo okeanom. Voda je prodirala u njega i svakog sata je ulazilo dvadesetak litara. Kao što sam spomenuo na početku, tokom oluje sam se mnogo uplašio pa sam se pomolio Bogu, prvi put nakon dosta vremena. Obećao sam mu da ću se, ako preživim, potruditi da ga upoznam. Oluja se stišala i ja sam održao svoje obećanje.

Tako sam počeo da čitam Bibliju na pučini Sredozemnog mora. Zamislite me kako sedim na brodiću, okružen letećim ribama i delfinima, a sve dokle pogled seže vidi se samo beskrajna pučina. Noću sam sa oduševljenjem posmatrao galaksiju Mlečni put i bio sam sve sigurniji da postoji Bog kom je stalo do ljudi.

Posle nekoliko nedelja na moru, došli smo u luku Alikante u Španiji. Tu smo pokušali da prodamo naš brod da bismo kupili bolji. Ali kao što bi se moglo i očekivati, nije bilo lako naći kupca za stari brod koji nije imao motor i propuštao je vodu. S druge strane, bila je to odlična prilika da čitam Bibliju.

Što sam više čitao Bibliju, to sam bio uvereniji da je ona vodič za srećan život. Bio sam impresioniran time kako na jasan i jednostavan način govori o čistom, moralnom životu. Pitao sam se kako je moguće da toliko ljudi, uključujući i mene, smatra sebe hrišćanima a uopšte se ne obazire na ono što ona kaže.

Rešio sam da iz korena promenim svoj život i za početak sam prestao da uzimam drogu. Verovao sam da sigurno postoje ljudi koji se drže biblijskih moralnih merila i želeo sam da ih pronađem. Tada sam se ponovo pomolio Bogu i tražio sam od njega da mi pomogne da ih nađem.

Bilo mi je logično da koristim sistem eliminacije da bih otkrio koja je religija prava. Dok sam šetao ulicama Alikantea, prolazio sam pored mnogih crkava. Pošto su se u većini njih nalazile slike svetaca i kipovi, brzo sam ih otpisao.

Jedne nedelje popodne, bio sam na brdu iznad luke i čitao sam Bibliju. U Jakovljevoj poslanici 2:1-5 sam pročitao da ne treba povlađivati  bogatima. Vraćajući se do broda, prošao sam pored jedne zgrade koja je izgledala kao mesto za verske skupove. Iznad ulaza je stajao natpis: „Dvorana Kraljevstva Jehovinih svedoka“.

Pomislio sam: „Mogao bih da testiram ove ljude da vidim kako će me primiti.“ Imao sam bradu, nosio sam pocepane farmerke i bio sam bos. Kada sam ušao u Dvoranu Kraljevstva, redar mi je našao mesto pored jedne starije gospođe koja mi je ljubazno pomagala da u svojoj Bibliji nađem stihove koje je spominjao govornik. Bio sam iznenađen što su mi posle sastanka mnogi prišli i srdačno me pozdravili. Jedan čovek me je pozvao kod njega kući da bismo razgovarali o Bibliji. Ali pošto je nisam pročitao do kraja, rekao sam mu: „Javiću vam se kad budem spreman.“ U međuvremenu sam počeo da idem na sve sastanke.

Posle nekoliko nedelja, otišao sam kod tog čoveka i on mi je odgovorio na sva moja pitanja u vezi s Biblijom. Nedelju dana kasnije, doneo mi je torbu punu kvalitetne odeće. Rekao mi je da se brat kome ta odeća pripada nalazi u zatvoru zbog poslušnosti biblijskoj zapovesti da volimo svoju braću i da se više ne učimo ratu (Is. 2:4; Jov. 13:34, 35). Tada sam bio potpuno siguran da sam našao ono što sam tražio – ljude koji se drže jasnih biblijskih merila o moralu. Više mi nije bio cilj da nađem rajsko ostrvo, već da temeljno proučavam Bibliju. Zato sam se vratio u Holandiju.

Trebalo mi je četiri dana da auto-stopom dođem do Groningena u Holandiji. Najpre sam morao da se zaposlim. Prijavio sam se za posao u jednoj stolarskoj radionici i dobio sam upitnik u kom je jedno od pitanja bilo kojoj religiji pripadam. Napisao sam da sam Jehovin svedok. Kada je vlasnik to pročitao, primetio sam da mu se izraz lica promenio. Rekao je da će me zvati, ali to se nikada nije desilo.

Otišao sam u drugu radionicu i pitao vlasnika da li mu treba radnik. Kada mi je zatražio diplomu i pisma preporuke, ispričao sam mu da sam radio prepravke na drvenom jedrenjaku. Na moje iznenađenje, rekao mi je: „Možeš da počneš već ovog popodneva, ali pod jednim uslovom. Nemoj da praviš nikakve probleme u mojoj radionici, jer sam ja Jehovin svedok i živim po biblijskim  načelima.“ Pogledao sam ga u čudu i odgovorio: „Pa i ja sam Jehovin svedok!“ Pošto sam još uvek imao dugu kosu i bradu, on mi je samo rekao: „E pa onda ću da proučavam Bibliju s tobom!“ Sav srećan, prihvatio sam njegovu ponudu. Bilo mi je jasno zašto me vlasnik prve radionice nije zvao. Bio je to Jehovin odgovor na moju molitvu (Ps. 37:4). Radio sam za tog brata godinu dana. Za to vreme sam proučavao Bibliju s njim, nakon čega sam se krstio. Bilo je to u januaru 1974.

Mesec dana posle krštenja, počeo sam s pionirskom službom, koja mi je donosila mnogo radosti. Sledećeg meseca sam se preselio u Amsterdam da bih pomagao tek osnovanoj grupi na španskom jeziku. Bilo je pravo uživanje voditi kurseve na španskom i portugalskom! U maju 1975, počeo sam da služim kao specijalni pionir.

Jednog dana je na naš sastanak došla specijalna pionirka po imenu Ineke. Tada je proučavala Bibliju s jednom ženom iz Bolivije, pa ju je dovela da upozna braću i sestre koji govore španski. Ineke i ja smo hteli da se bolje upoznamo, pa smo počeli da se dopisujemo. Vrlo brzo smo shvatili da imamo iste ciljeve. Venčali smo se 1976. i nastavili smo sa specijalnom pionirskom službom do 1982, kada smo pozvani da pohađamo 73. razred škole Galad. Bili smo iznenađeni i oduševljeni kada smo posle škole poslati u istočnu Afriku, gde smo pet godina služili u gradu Mombasa, u Keniji. Zatim smo 1987. poslati u Tanzaniju, gde je upravo bila ukinuta zabrana i opet se moglo slobodno propovedati. Tamo smo ostali 26 godina, a onda smo se vratili u Keniju.

Pomaganje poniznim ljudima da upoznaju biblijsku istinu dalo je našem životu pravi smisao. Prvog čoveka s kojim sam proučavao Bibliju u Mombasi upoznao sam dok sam svedočio na ulici. Kad sam mu ponudio dva časopisa, pitao me je: „Šta da radim kad ih pročitam?“ Sledeće nedelje smo počeli da proučavamo Bibliju pomoću knjige Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, koja je bila tek objavljena na svahiliju. Krstio se posle godinu dana i postao je stalni pionir. Od tada su on i njegova žena pomogli da skoro 100 ljudi preda svoj život Jehovi i krsti se.

Kada sam razumeo šta je svrha života, osećao sam se kao putujući trgovac koji je pronašao poseban biser i nije želeo da ga izgubi (Mat. 13:45, 46). Želeo sam da svoj život posvetim pomaganju drugima da i oni nađu pravi smisao života. Moja draga Ineke i ja iz ličnog iskustva možemo reći da služenje Jehovi donosi mnoge blagoslove i pravi smisao života.