Rodio sam se 1941. u jednoj sasvim običnoj porodici u Parizu. Kada sam imao 10 godina, dobio sam tuberkulozu i nisam mogao da idem u školu. Bio sam veoma razočaran zato što sam voleo da učim. Pluća su mi bila veoma slaba pa su doktori preporučili da ležim. Tako sam narednih nekoliko meseci proveo u krevetu čitajući jedan rečnik i slušajući obrazovni program Pariskog univerziteta koji je emitovala Radio Sorbona. Kada su doktori najzad procenili da sam zdrav i da bih mogao da se vratim u školu, bio sam presrećan. Pomislio sam kako je fantastično biti lekar. Od tada sam sanjao da lečim ljude. Kad god bi me otac pitao šta bih želeo da budem kad porastem, odgovorio bih mu: „Voleo bih da budem doktor.“ Tako je medicina postala moja prva ljubav.

Potičem iz katoličke porodice. Međutim, nisam baš imao jasnu predstavu o Bogu i imao sam mnogo pitanja na koja nisam znao odgovor. Tek kad sam počeo da studiram medicinu, uverio sam se da je život nastao stvaranjem.

Sećam se kada sam prvi put pod mikroskopom posmatrao ćelije lale. Bio sam zadivljen kako su komponente te ćelije reagovale na toplotu i hladnoću. Posmatrao sam i kako se citoplazma (supstanca koja ispunjava ćeliju) skuplja kada ćelija dođe u dodir sa solju i širi kada je u čistoj vodi. Zahvaljujući ovoj i mnogim drugim reakcijama, živi organizmi se mogu prilagoditi različitim uslovima. Kad sam razumeo koliko je svaka ćelija zapravo  složena, shvatio sam da život nije mogao nastati slučajno.

Na drugoj godini medicine pronašao sam još više dokaza da Bog postoji. Na časovima anatomije izučavali smo kako nam građa podlaktice omogućava da savijamo prste. Način na koji ligamenti i tetive povezuju mišiće s kostima stvarno je čudesan. Na primer, saznao sam da se tetiva koja povezuje jedan od mišića podlaktice i drugi članak prsta deli u dva jezička kod prvog članka. To je slučaj sa svim prstima, izuzev palca. Na taj način se formira luk ispod kog prolaze druge tetive do vrhova prstiju. Ligamenti drže tetive čvrsto pripojene uz kosti. Da nije tako, tetive u našoj šaci bi bile previše zategnute i pokreti naših prstiju ne bi bili toliko precizni. Bilo mi je savršeno jasno da je za građu ljudskog tela zaslužan neko veoma inteligentan.

Dok sam na fakultetu učio kako beba počinje da diše nakon rođenja, sve više sam se divio Stvoritelju. Dok je u materici, beba dobija kiseonik preko pupčane vrpce. Sićušni mehurići u njenim plućima, koji se zovu alveole, još uvek nisu ispunjeni vazduhom. Kako se trenutak rođenja približava, one se polako ispunjavaju tečnošću koja se naziva plućni surfaktant. A kada se beba rodi i prvi put udahne vazduh, dešava se nešto neverovatno. Ovalni otvor u njenom srcu se zatvara i tako se krv usmerava ka plućima. U tom ključnom trenutku plućni surfaktant sprečava da se zidovi alveola slepe i omogućava da vazduh brzo prodre u njih. Tako beba odjednom počinje da samostalno diše.

Želeo sam da bolje upoznam onoga ko je zaslužan za sva ta čuda tako da sam počeo da ozbiljno čitam Bibliju. Bio sam fasciniran zakonima o higijeni koje je Bog dao Izraelcima još pre 3 000 godina. Trebalo je da zakopavaju izmet, da se redovno kupaju i da stavljaju u karantin ljude koji su imali simptome neke zarazne bolesti (Lev. 13:50; 15:11; Pon. zak. 23:13). Biblija je još tada govorila o tome kako sprečiti širenje zaraznih bolesti, što je nauka otkrila tek pre nešto više od jednog veka. I zakoni o seksualnoj higijeni koji se spominju u knjizi Levitska doprinosili su opštem zdravlju izraelskog naroda (Lev. 12:1-6; 15:16-24). Došao sam do zaključka da je Stvoritelj te zakone dao Izraelcima za njihovo dobro i da ih je poslušnost tim zakonima štitila. Sve to me je uverilo da je Biblija nadahnuta od Boga – Boga čije ime tada nisam znao.

Dok sam studirao medicinu, upoznao sam Lidi i zaljubio sam se u nju. Venčali smo se 1965. kada sam bio na polovini studija. Do 1971, već smo imali troje dece, a kasnije smo dobili još troje. Lidi mi je bila velika podrška u svakom pogledu, i na poslu i kod kuće.

 Radio sam u bolnici tri godine, a onda sam otvorio svoju ordinaciju. Nedugo nakon toga, došla su mi dva nova pacijenta, bračni par koji sam pomenuo na početku. Kad sam krenuo da mužu prepišem terapiju, žena je rekla: „Doktore, molim vas, samo bez krvi.“ To me je iznenadilo, pa sam rekao: „Stvarno? A zašto?“ Ona je odgovorila: „Mi smo Jehovini svedoci.“ Nikada do tada nisam čuo ni za Jehovine svedoke ni za njihov stav o krvi. Ta žena mi je iz Biblije pokazala zašto ne žele da prime krv (Dela 15:28, 29). Onda su mi pokazali šta će Bože Kraljevstvo uraditi – ukloniće patnju, bolest i smrt (Otkr. 21:3, 4). Sav oduševljen, rekao sam: „Od detinjstva sanjam o tome! Baš zato sam i postao doktor – želeo sam da pomažem ljudima koji pate.“ Bio sam toliko uzbuđen zbog onoga što sam čuo da smo razgovarali oko sat i po. Tada sam saznao da Stvoritelj kome sam se toliko divio ima ime – Jehova. Do kraja razgovora, ja u svom srcu više nisam bio katolik.

Taj bračni par je bio kod mene u ordinaciji još tri puta i svaki put smo razgovarali više od sat vremena. Zato sam ih pozvao kod mene kući kako bismo imali više vremena da razgovaramo o Bibliji. Iako je moja supruga pristala da prisustvuje proučavanju Biblije, nije se složila s tim da su neke katoličke doktrine kojima smo poučavani bile pogrešne. Zato sam jednog dana pozvao katoličkog sveštenika da dođe kod nas. Debatovali smo o katoličkim učenjima do kasno u noć, a koristili smo samo Bibliju. Taj razgovor je uverio Lidi da su učenja Jehovinih svedoka istinita. Naša ljubav prema Jehovi sve više je rasla i oboje smo se krstili 1974.

Saznanje šta će Bog učiniti za čovečanstvo snažno je uticalo na moje prioritete u životu. Služenje Jehovi postalo je važnije od svega u našem životu. Vaspitavali smo svoju decu u skladu s Božjim merilima. Učili smo ih da vole Boga i ljude i to nas je još više zbližilo kao porodicu (Mat. 22:37-39).

Lidi i ja se često nasmejemo kad se prisetimo kako su naša deca gledala na to što smo nas dvoje složni u postavljanju kućnih pravila. Ona su znala da u našoj kući važi Isusovo pravilo da „da“ znači  „da“, a „ne“ znači „ne“ (Mat. 5:37). Na primer, kada je jedna od naših ćerki imala 17 godina, Lidi joj jednom prilikom nije dozvolila da izađe sa svojim društvom. A onda joj je drugarica rekla: „Pa ako te mama ne pušta, pitaj tatu.“ Ali naša ćerka joj je odgovorila: „Ne prolazi to kod mojih. Oni su uvek u dosluhu.“ Očigledno je da su sva naša deca dobro znala da se dosledno držimo biblijskih merila. Drago nam je što sada mnogi u našoj porodici služe Jehovi.

Nakon što sam upoznao istinu, medicina mi više nije bila najvažnija u životu. Ali i dalje sam želeo da koristim znanje koje sam stekao da pomažem Božjem narodu. Zato sam se prijavio da služim kao doktor dok je Betel bio u Parizu, a i kasnije kad je premešten u Luvije. Već skoro 50 godina služim kao betelski saradnik. U tom periodu, stekao sam puno dragih prijatelja u Betelu, a neki od njih sada imaju preko 90 godina. Jednog dana sam tamo upoznao jednog mladog brata i prijatno sam se iznenadio kad sam saznao da sam pre 20 godina porađao njegovu majku kad je on došao na svet.

Dok sam tokom godina gledao kako Jehova vodi i štiti svoj narod, moja ljubav prema njemu sve više je rasla. Početkom 1980, Vodeće telo je u Sjedinjenim Državama pokrenulo program s ciljem da ostvari bolju saradnju između Jehovinih svedoka i medicinskog osoblja.

Zatim je 1988. Vodeće telo osnovalo novo odeljenje u Betelu – Službu za saradnju s bolnicama. To odeljenje je nadgledalo Odbore za odnose s bolnicama (OOB) na teritoriji Sjedinjenih Država. Oni su pomagali Jehovinim svedocima da dobiju adekvatnu zdravstvenu negu. Kasnije su takvi odbori formirani u mnogim zemljama, uključujući i Francusku. Divno je videti kako se Jehova preko svoje organizacije brine da braća i sestre koji su bolesni dobiju odgovarajuće lečenje.

Medicina je bila moja prva ljubav. Ali kad sam upoznao istinu, shvatio sam da je mnogo važnije pomagati ljudima u duhovnom pogledu – da se pomire s Jehovom, koji je izvor života. Kad sam se penzionisao, Lidi i ja smo postali stalni pioniri i svakog meseca smo provodili dosta vremena u propovedanju dobre vesti o Kraljevstvu. Još uvek propovedamo koliko god možemo jer znamo da se tako mogu spasti životi.

I dalje volim da lečim ljude, ali svestan sam da ni najbolji doktor ne može izlečiti sve bolesne niti sprečiti da neki od njih umru. Zato jedva čekam vreme kada patnji, bolesti i smrti više neće biti. U novom svetu koji se brzo približava, moći ću u svu večnost da učim o svemu što je Jehova stvorio, uključujući i to kako funkcioniše ljudsko telo, čemu sam se oduvek divio. Tada će se u potpunosti ostvariti moj dečački san!