Рођен сам 1935. у Енглеској, у граду Дарластону. Он се налази у индустријској области која је добила назив Црна земља, због црног дима који се уздизао из димњака ливница и многих других фабрика. Када сам имао око четири године, моји родитељи су почели да проучавају Библију с Јеховиним сведоцима. Као тинејџер сам се уверио да је то истина и крстио сам се 1952, када сам имао 16 година.

У то време сам почео да радим у једној великој фабрици која је производила ручни алат и делове за моторна возила. Обучавао сам се за место секретара и веома сам волео тај посао.

После неког времена, нашао сам се пред важном одлуком. Покрајински надгледник ме је током своје посете питао да ли бих могао да водим Скупштинско разматрање књиге у својој матичној скупштини у Виленхолу. Нисам знао шта да радим. У то време сам ишао на састанке у две скупштине. Радним данима сам присуствовао састанцима који су ми били најближи послу, у Брумсгроуву, који је удаљен око 32 километра од места где су живели моји родитељи. Викенде сам проводио код њих и тада сам присуствовао састанцима у скупштини у Виленхолу.

Желео сам да подупирем Јеховину организацију и прихватио сам задатак који ми је поверио покрајински надгледник, иако је то значило да морам да дам отказ на послу који сам много волео. Никада се нисам покајао што сам донео ту одлуку и тако допустио Јехови да ме води кроз живот. То је отворило врата многим благословима које сам касније доживео.

Док сам ишао на састанке у скупштину у Брумсгроуву, упознао сам Ен, лепу сестру која се пуно залагала у служби за Јехову. Венчали смо се 1957. и заједно смо служили као стални  пионири, специјални пионири, у путујућој служби и у Бетелу. Живот са Ен ми је донео много радости.

Били смо одушевљени када смо 1966. позвани да похађамо 42. разред Библијске школе Галад. Послати смо у Малави, који је познат као „топло срце Африке“ због добрих и срдачних људи који тамо живе. Нисмо ни слутили да нећемо дуго остати тамо.

Стигли смо у Малави 1. фебруара 1967. Првих месец дана смо већи део свог времена провели учећи језик, а након тога сам почео да служим као обласни надгледник. Возили смо џип за који су неки мислили да може да прође свуда, чак и преко реке, али упркос тим очекивањима, могли смо да прођемо само кроз плитку воду. Понекад смо морали да преноћимо у колибама од блата покривеним сламом, којима је током кишне сезоне била потребна церада под кровом. Тај почетак мисионарске службе није био лак, али уживали смо у сваком тренутку.

У априлу сам схватио да ће нам власти ускоро правити проблеме. Чуо сам говор који је на радију одржао др Хејстингс Банда, председник Малавија. Он је тврдио да Јеховини сведоци не плаћају порез и да се мешају у политику. Наравно, те оптужбе нису биле тачне. Сви смо знали да је прави проблем била наша неутралност, посебно то што нисмо хтели да купимо партијске књижице.

У септембру смо прочитали у новинама да је председник оптужио нашу браћу да стварају проблеме широм земље. Током једног политичког скупа, рекао је да ће његова влада брзо спровести резолуцију да се активности Јеховиних сведока забране. Забрана је ступила на  снагу 20. октобра 1967. Убрзо након тога, полицајци и имиграциони службеници дошли су у подружницу како би је затворили и протерали све мисионаре из земље.

Провели смо три дана у затвору, а затим смо били депортовани на острво Маурицијус, које је било под британском управом. Међутим, тамошње власти нам нису дозволиле да останемо као мисионари. Зато смо били послати у Родезију (сада Зимбабве). Кад смо стигли тамо, наишли смо на једног грубог и нељубазног имиграционог службеника, који нам није дозволио да уђемо у земљу. Рекао нам је: „Протерани сте из Малавија. Нису вас пустили да останете на Маурицијусу, а сада сте дошли овде јер немате другог избора.“ Ен је почела да плаче. Изгледало је да нигде нисмо добродошли. У том тренутку ми је дошло да дигнем руке од свега и вратим се право у Енглеску. Имиграционе власти су нам на крају дозволиле да преноћимо у подружници под условом да се сутрадан јавимо у њихово седиште. Били смо на крају снаге, али смо одлучили да чекамо да видимо шта ће Јехова учинити. Следећег поподнева, сасвим неочекивано, добили смо дозволу за привремени боравак у Зимбабвеу. Никад нећу заборавити како сам се осећао тог дана. Био сам уверен да је Јехова све водио.

У подружници у Зимбабвеу радио сам у Службеном одељењу. Мој задатак је био да бринем за браћу у Малавију и Мозамбику. Браћа у Малавију су трпела страховито прогонство. Мој посао је, између осталог, био и превођење извештаја које су покрајински надгледници слали из Малавија. Једне вечери, док сам завршавао један извештај, плакао сам због тога што су моја браћа и сестре доживљавали тешко злостављање. * Па ипак, њихова верност, вера и истрајност су ме много охрабриле (2. Кор. 6:4, 5).

Учинили смо све што смо могли како би браћа која су остала у Малавију и браћа која су због насиља побегла у Мозамбик добијала духовну храну. Преводилачки тим за језик чева, којим говори већина становништва у Малавију, пребачен је у Зимбабве, на велику фарму једног брата. Он им је на том имању направио кућице и канцеларију како би могли да наставе с превођењем библијске литературе.

Сваке године смо организовали да покрајински надгледници из Малавија дођу у Зимбабве на обласни конгрес на језику чева. Они би том приликом добили предлошке за конгресне говоре. Након што би се вратили у Малави, користили су те предлошке да држе охрабрујуће говоре браћи и сестрама у скупштинама. Једне године смо успели да током њиховог боравка у Зимбабвеу организујемо Семинар за наименовану браћу, како бисмо ојачали веру тих храбрих покрајинских надгледника.

У фебруару 1975, отишао сам да посетим Сведоке из Малавија који су живели у избегличким камповима у Мозамбику. Та браћа су примењивала све смернице које су долазиле од Јеховине организације, укључујући и то да свака скупштина има старешинство. Нове старешине су организовале многе активности, као што су јавна предавања, разматрање дневног цитата и Стражарске куле, па чак и покрајинске састанке. Кампове су организовали по узору на конгресе, са одељењима за чишћење, дељење хране и обезбеђењем. Уз Јеховин благослов, та верна браћа су постигла много тога и то ме је веома охрабрило.

Крајем 1970-их, надгледање активности у Малавију преузела је подружница у Замбији. Али ја сам и даље често размишљао о браћи у Малавију и молио сам се за њих, а то су чинила и многа друга браћа. Као члан Одбора подружнице у Зимбабвеу, неколико пута сам био на састанку с представницима главног седишта и браћом из Малавија, Јужноафричке Републике и Замбије. Сваки пут смо на тим састанцима разговарали о томе шта бисмо још могли да урадимо за браћу у Малавију.

 Како је време пролазило, прогонство је јењавало. Браћа која су побегла из Малавија постепено су се враћала, а они који су остали у земљи више нису били тако окрутно прогоњени. Оближње земље су законски признавале Јеховине сведоке и укидале забране. У Мозамбику се то десило 1991. Али питали смо се када ће Јеховини сведоци у Малавију бити слободни.

Политичка ситуација у Малавију се с временом променила и влада је 1993. укинула забрану активности Јеховиних сведока. Убрзо након тога сам разговарао с једним мисионаром, који ме је питао: „Да ли ћеш се вратити у Малави?“ Будући да сам имао 59 година, одговорио сам: „Не, престар сам ја за то.“ Па ипак, тог истог дана смо од Водећег тела добили факс у ком смо позвани да се вратимо у Малави.

Нашли смо се пред тешком одлуком јер нам је било лепо у Зимбабвеу. Ту смо се осећали као код куће и стекли смо многе драге, добре пријатеље. Водеће тело је рекло да можемо остати у Зимбабвеу уколико то желимо. Лако смо могли изабрати оно што нам се свиђа и остати ту где смо. Али размишљао сам о томе како су Аврахам и Сара из послушности Јехови у позним годинама оставили свој удобан дом (Пост. 12:1-5).

Одлучили смо да прихватимо позив Јеховине организације и вратили смо се у Малави 1. фебруара 1995, тачно 28 година од нашег доласка у ту земљу. Основан је Одбор подружнице у ком смо служили два брата и ја. Убрзо смо поново почели да организујемо активности Јеховиних сведока.

Било је прелепо гледати како Јехова благосиља проповедање. Број објавитеља у Малавију је од 1993. до 1998. порастао са 30 000 на преко 42 000. * Водеће тело је одобрило изградњу нових објеката подружнице како би се обавио сав посао који је био пред нама. У Лилонгвеу смо купили један плац од 12 хектара, а ја сам добио задужење да радим у Одбору за градњу.

У мају 2001, брат Гај Пирс из Водећег тела одржао је говор за посвећење нових објеката подружнице. Присуствовало је преко две хиљаде Сведока из Малавија, од којих је већина  била крштена више од 40 година. Та верна браћа и сестре су током забране годинама истрајавали под жестоким прогонством. У материјалном смислу нису имали пуно, али су духовно били веома богати. Били су срећни што су могли да обиђу свој нови Бетел. Све се орило од песама Краљевства које су певали у афричком стилу. То је било нешто најдирљивије што сам икада доживео и прави доказ да Јехова богато благосиља оне који му остају верни упркос кушњама.

Након што су објекти подружнице завршени, на моју велику радост, почео сам да добијам позиве да држим говоре за посвећење Дворана Краљевства. Скупштине у Малавију су биле у програму брзе градње Дворана Краљевства у земљама које немају довољно финансијских средстава. Пре тога, неке скупштине су се састајале под надстрешницама направљеним од дрвећа еукалиптуса. Те надстрешнице су биле покривене трском, а присутни на састанцима седели су на клупама. Када се кренуло са изградњом дворана, браћа су радосно прионула на посао. Пекли су цигле у пећима које су сами направили. Изградили су прелепа места за састајање, али и даље су желели да задрже клупе. Водили су се једном афричком изреком која гласи: „На клупи увек има места за још једног.“

Велика радост ми је била да видим и како Јехова помаже свом народу да стекне духовну зрелост. Посебан утисак на мене су оставила млада браћа. Увек су се јављали да помажу где год је то било потребно и брзо су стицали искуство, јер су добијали обуку од Јеховине организације и имали прилику да раде на различитим пословима. Захваљујући томе су могли да прихвате додатне одговорности у Бетелу и у скупштинама. Осим тога, скупштине су јачали и покрајински надгледници који су били тек наименовани. Многи од њих су били ожењени. Иако је средина у којој су живели очекивала од њих да имају децу, они и њихове супруге су то одложили за касније да би могли да се посвете служењу Јехови у већој мери.

Након што смо провели 52 године у Африци, здравље ми је ослабило. Водеће тело је одобрило препоруку Одбора подружнице да своју службу наставимо у Великој Британији. Било нам је жао што морамо да напустимо Малави јер смо га волели, али бетелска породица у Великој Британији се добро брине за нас у нашим позним годинама.

Пустио сам да ме Јехова води кроз живот и уверен сам да је то најбоља одлука коју сам икада донео. Да сам се ослањао на своје размишљање, мој живот би отишао у неком сасвим другом правцу. Јехова је све време знао шта је потребно да бих исправно поступао (Посл. 3:5, 6). Као младић сам био одушевљен тиме како једна велика компанија функционише. Међутим, Јеховина организација ми је омогућила да се бавим нечим што ми је донело много више задовољства. Служење Јехови је за мене било и остало најбољи начин живота!