У организацији су током 1923. уведене неке промене које су ојачале јединство Истраживача Библије. У Стражарској кули су почела да излазе објашњења стихова који су се осматрали на Састанку молитве и хвале Јехови. Осим тога, Истраживачи Библије су направили и календар на ком је за сваку седмицу био наведен стих који ће се разматрати на састанку, а за сваки дан песма коју су браћа и сестре могли да певају током личног или породичног проучавања.

Истраживачи Библије су на својим састанцима износили „сведочанства“. О чему је реч? Онај ко би износио „сведочанство“ испричао би догађај из службе, рекао би за шта је захвалан Јехови, отпевао би неку песму или би се чак помолио. Ева Барни, која се крстила 1923. с 15 година, касније је испричала: „Ако је неко желео да ’сведочи‘, могао је да устане и да каже нешто попут: ’Желим да захвалим Господу за све добро које је учинио за мене.‘ “ Нека браћа су много волела такве прилике. Сестра Барни је још рекла: „Драги брат Годвин, који је већ био у годинама, желео је да захвали Господу за много тога. Али када би његова жена приметила да се брат који председава састанком унервозио, дискретно би га повукла за сако и он би сео.“

Једном месечно, свака скупштина је одржавала посебан Састанак молитве и хвале Јехови. У Стражарској кули од 1. априла 1923. објашњено је како би тај састанак требало да изгледа: „Половина састанка треба да буде посвећена коментарима и искуствима из службе проповедања и храбрењу сарадника [. . .] Верујемо да ће такви охрабрујући састанци још више зближити браћу.“

Чарлсу Мартину, 19-годишњем објавитељу из Ванкувера у Канади, ови састанци су много значили. Он је касније рекао: „На њима сам научио како да проповедам од куће до куће. Браћа су често причала о разговорима које су водила на вратима. То ми је давало идеје шта ја могу да кажем и како да одговорим на разне приговоре.“

„Дани за службу“ су такође допринели јединству унутар организације. У Стражарској  кули од 1. априла 1923. писало је: „Да би нас служба ујединила [. . .] одлучено је да ће уторак, 1. мај 1923, бити дан када ћемо сви ићи у службу. Након тога, сваки први уторак у месецу биће дан за заједничку службу [. . .] Сваки објавитељ у свакој скупштини треба у некој мери да учествује у проповедању.“

Чак су и млади Истраживачи Библије учествовали у служби. Хејзел Берфорд, која је у то време имала само 16 година, испричала је: „У Билтену a су излазили предлози за разговор, које смо учили напамет. Ја сам волела да идем у службу с дедом и сведочим људима.“ Међутим, сестра Берфорд се суочила с противљењем из неочекиваног извора. Она је рекла: „Један драги, стари брат је отворено негодовао због тога што ја разговарам с људима. У то време, неки нису разумели да сви Истраживачи Библије, па и ’младићи и девојке‘, треба да хвале нашег Величанственог Створитеља“ (Пс. 148:12, 13). Али сестра Берфорд се није поколебала. Касније је похађала други разред школе Галад и служила је као мисионар у Панами. Браћа која су сматрала да млади не треба да проповедају с временом су променила гледиште.

Јединству браће и сестара допринели су и конгреси. На многима од њих, одређени дани су били издвојени за службу проповедања. Тако је било и на конгресу који је одржан у Винипегу у Канади. Сви који су дошли на тај конгрес били су позвани да 31. марта учествују у проповедању у том граду. Током тих посебних дана за службу, било је лепих резултата и многи људи су чули за истину. Касније је у Винипегу одржан још један конгрес. Према неким проценама, 5. августа је дошло 7 000 људи, што је био највећи број присутних у Канади до тада.

Најважнији конгрес Јеховиног народа 1923. одржан је у Лос Анђелесу од 18. до 26. августа. Тај конгрес је недељама раније  најављиван у новинама, а Истраживачи Библије су поделили више од 500 000 позивница. Осим тога, рекламе за тај конгрес биле су постављене на возила јавног превоза и приватне аутомобиле.

У суботу, 25. августа, брат Ратерфорд је одржао говор „Овце и јарци“, у ком је објаснио да су „овце“ добри и праведни људи који ће живети у рају на земљи. Такође је у једном говору прочитао резолуцију „Упозорење“. Њоме су осуђене хришћанске цркве и људи су позвани да се одвоје од „Вавилона Великог“ (Откр. 18:2, 4). Касније су ревни Истраживачи Библије широм света поделили на милионе трактата с том резолуцијом.

Задњег дана конгреса су сви присутни, којих је било преко 30 000, чули говор брата Ратерфорда „Сви народи иду ка Армагедону, али милиони који сада живе неће никада умрети“. Истраживачи Библије су очекивали велики број присутних па су зато изнајмили новоизграђен стадион у Лос Анђелесу. Да би сви присутни добро чули говоре, браћа су користила озвучење стадиона, које је представљало нову технологију у то време. Многи други су конгресни програм слушали преко радија.

Година 1923. је запамћена и по све већој проповедничкој активности у Африци, Европи, Индији и Јужној Америци. У Индији је литература излазила на језицима тамил, телунгу, урду и хинди. То је организовао брат Адавиманату Џозеф, који је уједно бринуо о жени и шесторо деце.

Истраживачи Библије Алфред Џозеф и Леонард Блекман писали су из Сијера Леонеа седишту Истраживача Библије у Бруклину, тражећи помоћ у проповедању. Одговор су добили 14. априла 1923. Алфред је испричао: „У суботу увече ми је зазвонио телефон.“ Зачуо се дубок, снажан глас, који је питао: „Да ли сте ви писали и тражили проповеднике?“ „Да, јесам“, одговорио је Алфред. „Па, послали су мене.“ Био је то глас Вилијама Брауна. Он је тог дана допутовао с Кариба са супругом Антонијом и ћеркама Луизом и Луси. Браћа су убрзо упознала њега и његову породицу.

Алфред је још рекао: „Већ следећег јутра, док смо Леонард и ја проучавали Библију, на врата нам је покуцао човек чија је импозантна појава уливала поштовање.  Био је то брат Браун. Горео је од жеље да што пре почне да проповеда и хтео је да већ сутрадан одржи јавно предавање.“ За мање од месец дана, брат Браун је поделио сву литературу коју је понео са собом. Убрзо је добио још 5 000 књига, а недуго након тога било му је потребно још. Али он није био познат као продавац књига. Током своје ревне, дугогодишње службе Јехови, у својим говорима је стално указивао на Библију и зато је добио надимак Библија Браун.

У међувремену је подружница у Немачкој постала премала, па је одлучено да се пресели из Бармена на друго место. Осим тога, браћа су чула и да се Француска спрема да окупира тај град. У Магдебургу су пронашли зграде које су биле идеалне да се у њих пресели штампарија. До 19. јуна завршили су с паковањем штампарске опреме и других ствари и преселили се у нови Бетел у Магдебургу. Истог дана када су обавестили главно седиште да је пресељење готово, у новинама је објављено да је Француска окупирала Бармен. Браћа су на то пресељење гледала као на доказ Јеховиног благослова и заштите.

Џорџ Јанг, који је проповедао добру вест у многим земљама, у Бразилу је основао подружницу и почео да издаје Стражарску кулу на португалском. За само неколико месеци, уручио је више од 7 000 часописа и брошурица. Међу онима које је посетио била је и Сара Фергусон, која се много обрадовала његовом доласку. Она је читала Стражарску кулу од 1899, али није имала прилику да се крсти иако је већ предала свој живот Јехови. Неколико месеци након доласка брата Јанга, сестра Фергусон и њено четворо деце су коначно успели да предузму тај важан корак.

На крају године, у Стражарској кули од 15. децембра писало је како су промене у вези са састанцима, службом проповедања и конгресима утицале на Истраживаче Библије: „Очигледно је да су скупштине [. . .] јаке у вери [. . .] Припремимо се за још више посла док ревно и радосно служимо Богу током године која је пред нама.“

Наредна, 1924. година, била је веома значајна за Истраживаче Библије. Браћа из Бетела у Бруклину месецима су радила на изградњи објеката на Статен Ајланду, недалеко од главног седишта. Радови су завршени почетком 1924. Ти објекти су у великој мери допринели јединству браће и ширењу добре вести као никада раније.