Родио сам се 1955. и имао сам два старија брата. Живели смо близу јужне обале Финске, у месту Ванта.

Моја мајка је постала Јеховин сведок неколико година пре него што сам се родио. Али мој отац је био против библијске истине и није јој дозвољавао да нас децу поучава о религији нити да нас води на састанке. Зато нам је причала о Библији кад он није био код куће.

Од најранијег детињства сам желео да будем послушан Јехови. Примера ради, кад сам имао седам година, нисам хтео у школи да једем верилатју, финске палачинке у чију смесу се ставља крв. Учитељица се разбеснела због тога. Једном руком ми је стиснула образе како би ми раздвојила усне, а другом руком је покушала да ми виљушком угура у уста парче палачинке. Успео сам некако да јој избацим виљушку из руке.

Кад сам имао 12 година, умро ми је отац. Од тада сам могао да идем на састанке. Браћа у скупштини су ми посвећивала пажњу и то ми је дало воље да напредујем у духовном погледу. Сваког дана сам читао Библију и марљиво сам проучавао библијске публикације. То ми је прешло у навику и помогло ми да брзо напредујем.  Крстио сам се 8. августа 1969, када сам имао 14 година.

Убрзо по завршетку средње школе, почео сам да служим као стални пионир. После неколико седмица, преселио сам се у Пијелавеси, место у средишњем делу Финске, јер је тамо било потребно више објавитеља.

У Пијелавесију сам упознао моју драгу супругу Сирку. Привукла ме је њена скромност и дубина њене духовности. Није тежила за тим да се истиче нити да буде ситуирана. Обома нам је било важно да служимо Јехови најбоље што можемо, без обзира на задужења која су нам поверена. Венчали смо се 23. марта 1974. Нисмо отишли на медени месец, већ у Картулу, где је помоћ у проповедању била још потребнија.

Већ у првим данима нашег брака уверили смо се да ће Јехова бринути о нашим материјалним потребама ако најпре тражимо Краљевство (Мат. 6:33). Примера ради, у Картули нисмо имали ауто. У почетку смо свуда ишли бициклом. Међутим, зими су температуре падале испод нуле. Наша скупштина је имала велико подручје и да бисмо стигли свуда, требао нам је ауто. Али нисмо имали новца да га купимо.

Сасвим неочекивано, један од моје браће је дошао да нас посети. Понудио нам је свој ауто, који је већ био регистрован. Требало је само да сипамо гориво. Након тога нисмо бринули о превозу.

Из тога смо схватили да је Јехова преузео бригу о нашим материјалним потребама, а да је наше било да и даље стављамо Краљевство на прво место.

Кад смо били у Школи за пионире 1978, један од наших инструктора, Рајмо Куоканен a, подстакао нас је да се пријавимо за школу Галад. Зато смо почели да учимо енглески. Али пре него што смо се пријавили за њу, 1980. смо добили позив да служимо у Бетелу у Финској. У то време, они који су служили у Бетелу нису могли  да се пријаве за Галад. Али хтели смо да служимо тамо где Јехова сматра да је најбоље, а не ми. Зато смо прихватили позив. Ипак смо наставили да учимо енглески, за случај да нас некад позову у Галад.

После неколико година, Водеће тело је и члановима бетелске породице омогућило да похађају школу Галад. Одмах смо попунили молбе, али не зато што смо били незадовољни бетелском службом. Баш напротив. Само смо желели да будемо на располагању и служимо где је потребна помоћ уколико испуњавамо услове за то. Позвани смо у 79. разред Галада, који смо завршили у септембру 1985. После школе смо послати у Колумбију.

Кад смо стигли у Колумбију, најпре смо служили у подружници. Трудио сам се да дам све од себе, али сам после годину дана ипак осетио да нам треба промена. Први и једини пут у животу сам затражио други задатак. Тада смо као мисионари послати у град Неиву, у области Уила.

Увек сам волео службу проповедања. Док сам био неожењен, као пионир у Финској сам понекад проповедао од јутра до мрака. Након што смо се венчали, Сирка и ја смо по цео дан били у служби. Кад смо ишли на удаљена подручја, понекад смо спавали у колима. Тако нисмо губили време на путовање и сутрадан смо могли да почнемо рано са службом.

Опет смо осетили онај исти жар који смо некада имали за службу проповедања. Наша скупштина је расла. Осећали смо да нас браћа и сестре цене, воле и да су срећни што смо ту.

Не тако далеко од Неиве било је градова у којима није било ниједног Сведока. Много сам размишљао о томе како ће добра вест доћи до тих места. Међутим, због герилских борби она нису била безбедна за дошљаке. Зато сам се молио да неко из тих градова постане Сведок. Мислио сам да би он морао да живи у Неиви да би упознао истину. Затим сам се молио да након крштења духовно напредује и врати се у свој родни град да проповеда. Али Јехова је имао много боље решење.

Убрзо сам почео да проучавам с младићем по имену Фернандо Гонзалес. Живео је у Алхесирасу, једном од оних градова где није било Сведока. Сваке недеље је због посла долазио у Неиву, која је од његовог града била удаљена више од 50 километара. Увек се добро припремао за курс и одмах је почео да долази на све састанке. Чим је почео да проучава, Фернандо би у свом граду окупио људе да им пренесе оно што је научио на курсу.

Фернандо се крстио у јануару 1990, након шест месеци проучавања. После неког времена, постао је стални пионир. Пошто је сада у Алхесирасу био један Сведок из тог места, било је довољно безбедно да подружница пошаље специјалне  пионире. У фебруару 1992, у том граду је основана скупштина.

Да ли је Фернандо проповедао само у свом родном граду? Није. Кад се оженио, са супругом се преселио у Сан Висенте дел Кагван, још један град где није било Сведока. Проповедали су тамо и с временом је основана скупштина. Фернандо је 2002. постао покрајински надгледник и са својом женом Олгом и данас служи у том својству.

Из свега тога сам научио колико је важно да се конкретно молимо за ствари које се тичу наше службе. Јехова чини оно што ми не можемо. На крају крајева, ово је његова жетва, а не наша (Мат. 9:38).

Године 1990. смо почели с путујућом службом. Наша прва покрајина је била у Боготи, главном граду Колумбије. Уплашили смо се пред величином тог задатка. Моја жена и ја смо обични људи и немамо неке посебне таленте. А нисмо ни навикли да живимо у тако великом и прометном граду. Али Јехова је учинио оно што је записано у Филипљанима 2:13: „Богу је по вољи да буде извор ваше снаге и он вам даје и жељу и снагу да чините оно што је њему угодно.“

Касније смо служили у покрајини која је обухватала и Медељин, град који сам споменуо на почетку. Људи у том граду су већ били огуглали на улично насиље. Примера ради, док сам водио курс у једној кући, напољу је почела пуцњава. Хтео сам да се бацим на под, али човек с којим сам проучавао наставио је да чита одломак као да се ништа не дешава. Кад га је прочитао, извинио се и изашао напоље. После неколико тренутака, вратио се са своја два мала сина и мирно рекао: „Извињавам се, морао сам да изађем по децу.“

Било је још опасних ситуација. Кад смо једном ишли од врата до врата, Сирка је дотрчала до мене сва пребледела и рекла ми да је неко пуцао на њу. Запањио сам се. Али касније смо схватили да нападач није циљао на њу већ на човека који је пролазио поред ње.

Како је време пролазило, и ми смо се навикли на улично насиље и више се нисмо толико плашили. Дивили смо се издржљивости тамошње браће, која су наилазила на овакве и још горе ситуације. Размишљали смо: „Ако Јехова помаже њима, помагаће и нама.“ Увек смо слушали савете старешина, били смо опрезни, а остало смо препустили Јехови.

Наравно, није свака ситуација била тако опасна као што смо мислили. Док сам сведочио у једној кући, напољу се зачуло нешто као да се две жене жестоко свађају. Није ме занимало да гледам свађу, али домаћица ме је наговарала да изађем на трем. Испоставило се да се „свађају“ два папагаја која су опонашала комшинице.

Године 1997, наименован сам за инструктора у Школи за обучавање наименоване браће b. Увек сам ценио школе у оквиру наше организације, али никада нисам ни сањао да ћу имати част да будем инструктор у једној од њих.

Касније сам служио као обласни надгледник. Када је та врста службе укинута, наставио сам да служим као покрајински надгледник. Више од 30 година сам инструктор и путујући надгледник. Обављајући та задужења, доживео сам многе предивне ствари. Међутим, није увек све ишло глатко. Због чега то кажем?

Имам прилично чврст карактер. То ми је помагало у неким тешким ситуацијама, али дешавало се и да пренаглим у жељи да исправим неке ствари у скупштинама. На пример, умео сам да здушно подстичем браћу да буду брижни и разумни према другима, али у тим тренуцима су заправо мени недостајале баш те особине (Римљ. 7:21-23).

Понекад сам био веома обесхрабрен због својих мана (Римљ. 7:24). Сећам се да сам једном рекао Јехови у молитви да би било најбоље да прекинем с мисионарском службом и вратим се у Финску. Те вечери сам био на скупштинском састанку. Оно што сам тада чуо охрабрило ме је и уверило да треба да наставим са својом службом и да се трудим да исправим негативне црте своје личности. И дан-данас сам дирнут Јеховиним јасним одговором на моју молитву. Осим тога, много сам му захвалан што ми помаже да се изборим са својим манама.

Сирка и ја смо захвални Јехови што смо већи део живота провели у пуновременој служби. Такође сам му веома захвалан што сам свих ових година имао дивну животну сапутницу.

Ускоро ћу напунити 70 година и више нећу бити инструктор и путујући надгледник. Али нисам тужан због тога јер сам потпуно уверен да Јехову највише слави наша скромност и хвала из срца испуњеног љубављу и цењењем (Мих. 6:8; Мар. 12:32-34). Да бисмо славили Јехову, није неопходно да имамо посебна задужења.

Кад се осврнем на прошлост, свестан сам тога да ниједно задужење нисам добио зато што сам бољи од других нити што имам посебне способности. Далеко од тога! Сва та задужења су показатељ Јеховине незаслужене доброте. Он ми их је поверио упркос мојим манама. Јасно ми је да своје одговорности испуњавам само захваљујући његовој помоћи. Тако Божја снага долази до изражаја кад сам слаб (2. Кор. 12:9).