Пређи на садржај

Пређи на садржај

Русија

Русија

Русија

„ОД СУНЧЕВОГ изласка па до његовог заласка моје ће име бити велико међу народима“ (Мал. 1:11). У данашњој Русији види се испуњење тог изванредног пророчанства које је Јехова изрекао пре око 2 450 година. Док сунце залази над Јеховиним верним слугама у Калињинграду, на западу земље, 11 временских зона источно одатле зора управо свиће над објавитељима са Чукотског полуострва, одмах преко пута Беринговог мореуза на Аљасци. Да, када је у питању објављивање добре вести о Краљевству и стварање ученика, у Русији сунце никад не залази. Неуморан рад неустрашиве браће и сестара током совјетске владавине богато је благословљен. Као што ћемо видети, тиме што су одолевали снажном прогонству припремили су пут за више од 150 000 објавитеља који данас служе у Русији.

Русија, чији званичан назив гласи Руска Федерација, није земља једног народа. Као што се види из назива, то је савез нација, мозаик племена, језика и народа, од којих сваки има своју јединствену културу. Наша прича почиње у том огромном етничком, језичком и религиозном мозаику, али не у демократској Русији какву знамо данас, већ у Руском царству пре више од сто година, за време владавине царева.

НЕУСТРАШИВО СВЕДОЧЕЊЕ СВЕШТЕНСТВУ У МОСКВИ

Током периода религиозног процвата, један изузетно религиозан човек по имену Семјон Козлицки, који је завршио богословију Руске православне цркве, упознао се с Чарлсом Раселом, који је предводио дело Истраживача Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Семјонова унука, Нина Лупо, објаснила је: „Деда је отпутовао у Сједињене Државе 1891. године и тамо је упознао брата Расела. Носио је са собом слику на којој су њих двојица и увек је говорио о свом брату Раселу.“ Крајем 19. века, брат Расел је са својим сарадницима настојао да обнови праву религију научавајући снажне истине из Библије. Они су између осталог разоткривали лажне доктрине хришћанских цркава и свештенства. Библијске истине, као и ревност за служење правом Богу која је била очигледна код брата Расела и његових сарадника, подстакле су Семјона да храбро проповеда свештенству у Москви. С каквим резултатима?

„Без икаквог суђења, изненада је са лисицама на рукама прогнан у Сибир јер је наводно увредио московског архиепископа“, писала је Нина, „и тако је библијска порука стигла у Сибир 1891. године.“ На крају је Семјон Козлицки пребачен у део Сибира који сада припада Казахстану. Тамо је наставио да ревно говори о Божјој Речи све до своје смрти 1935.

’НЕ ПОСТОЈЕ УСЛОВИ ЗА ШИРЕЊЕ ИСТИНЕ У РУСИЈИ‘

Исте године кад је Семјон Козлицки прогнан, брат Расел је први пут посетио Русију. У вези с том посетом, често се цитирало оно што је рекао: „Нисмо видели никакве повољне прилике нити постоје услови за ширење истине у Русији.“ Да ли је мислио да тамошњи људи нису желели да слушају? Не. Диктаторски режим је спречавао људе да чују истину.

Говорећи детаљније о тој ситуацији, брат Расел је у Сионској стражарској кули од 1. марта 1892. написао следеће: „Руска влада све становнике држи под контролом, а на сваког странца гледа с подозрењем. Странац мора да покаже свој пасош у свим хотелима и на железничким станицама пре него што уђе у неки град или га напусти. Власник хотела узима ваш пасош и носи га шефу полиције који га задржава док не напустите земљу, тако да је сваки странац под присмотром од момента када уђе у земљу па све док је не напусти. Полицајци и службеници су учтиви али хладни, стављајући вам до знања да је ваше присуство дозвољено али не и пожељно, а било какве књиге или документе које поседујете пажљиво проверавају како би се уверили да ништа у њима није у сукобу с њиховим идејама.“

Можда се чини да би под таквим околностима било мало теже проповедати добру вест. Ипак, то није спречило ширење истине у Русији.

ПОЧИЊЕ „ДАН СКРОМНИХ ПОЧЕТАКА“

Још 1887. године у Сионској стражарској кули било је објављено да ће нека издања тог часописа бити послата у разне делове света, „чак и у Русију“. Мала група Истраживача Библије из Русије писала је 1904. да су примили библијску литературу, али да то није било лако. У писму је објашњено да су владини службеници „пажљиво прегледали литературу и скоро да нису дозволили да се унесе у земљу“. Та мала група је била веома захвална што су примили литературу за коју су рекли да је „на том подручју попут блага, јер ју је тако тешко добити“. Да би показали да разумеју њену сврху, они су написали: „Нека нам Господ сада да свој благослов и прилику да делимо ту литературу.“

Да, проповедање добре вести у Русији заиста је започело и постављен је мали али значајан темељ за исправно обожавање Бога. Били су то дани малих почетака. Међутим, пророк Захарија је записао: „Ко је презрео дан скромних почетака?“ (Зах. 4:10).

Наредних година, ревна браћа из Немачке слала су литературу у Русију. Већи део те литературе био је на немачком и многе особе које су говориле немачки прихватиле су истину. Године 1907, припадници немачке баптистичке цркве у Русији добили су путем поште неколико томова књиге Миленијумска зора. Када је њих 15 почело да служи Јехови, били су екскомуницирани из цркве. Касније се свештеник који им се противио уверио да се у књизи Миленијумска зора налази истина.

Године 1911, пристигла је помоћ на неуобичајен начин — захваљујући једном меденом месецу. Након што су се венчали, млади брачни пар Херкандел из Немачке започео је проповедничко путовање по Русији да би помагао онима који говоре немачки. Били су радосни што су на удаљеном подручју пронашли групе објавитеља којима су могли помагати у духовном погледу.

Раније је један читалац из Русије написао: „Литература која стиже из Немачке за мене је вредна као мана с неба за децу Израела... Колико само жалимо што није на руском језику! Трудим се кад год могу да преведем различите чланке на руски.“ Тако је превођење започело, а велики посао је тек предстојао.

„МНОГО ЈЕ ОНИХ КОЈИ ТРАЖЕ БОГА“

Године 1911, у време када је један део Пољске припадао Руском царству, брат Олешински из Варшаве организовао је да се трактат Где су мртви? штампа на руском. У писму брату Раселу, он је написао: „Шаљем вам један примерак... За 10 000 брошурица они траже 73 рубље... Има много потешкоћа, па ипак, много је оних који траже Бога.“ Ти трактати, као и друга литература, дељени су људима који говоре руски, а они су их касније понели у Русију. То је била значајна прекретница на том новом језичком подручју. Ускоро се почела производити и друга литература као што су трактати, брошуре и брошурице. Како је време пролазило, било је превођено све више литературе.

Године 1912, брат Расел је посетио Финску која је тада била део Руског царства. Карлу Хартеву је била поверена одговорност да представља Истраживаче Библије у Финској. Представник цара, конзул царске Русије у Њујорку, 25. септембра 1913. ставио је на то опуномоћење владин жиг и потпис.

ДВОМЕСЕЧНО ПРОПОВЕДНИЧКО ПУТОВАЊЕ ПРОДУЖЕНО

Кратко пре почетка Првог светског рата, Џозеф Ратерфорд је као представник организације путовао у неколико земаља. За време тог путовања је у пољском граду Лођу упознао Дојчмана, једног Истраживача Библије. Убрзо након те посете, брат Дојчман је са својом породицом кренуо на двомесечно проповедничко путовање по Русији. Међутим, избио је рат и због тога је њихово путовање трајало дуже.

Након много потешкоћа, доселили су се у један мали град на обали реке Волге. Године 1918, одлучили су да се врате у Пољску, али то им није пошло за руком због епидемије великих богиња. Касније су границе биле затворене јер је избио грађански рат. Троје њихове деце умрло је током тих ратних година — једна ћерка од великих богиња, друга од упале плућа, а трећа из других разлога.

Владали су страх и глад. Изгладнели људи умирали су по улицама. У том општем хаосу, многи су, посебно странци, били оптужени да сарађују с „непријатељем“ и били су убијени без истраге. Једног дана, неки човек је упао у кућу брата Дојчмана с наоружаним војником.

„Он је непријатељ, ухапси га!“ викао је човек.

„Зашто?“, питао је војник. „Шта је урадио?“

Тај човек је само желео да направи смицалицу како не би морао да плати брату Дојчману за неки столарски посао који је урадио. Након што је саслушао обе стране, војник је разумео мотиве тог човека и избацио га из куће. Тада је рекао брату Дојчману да се сећа пријатног разговора који су водили на темељу Библије. Тај разговор је вероватно спасао живот брата Дојчмана и његове породице. Комунистичка влада је 1921. угушила војну побуну и тако је грађански рат завршен. Дојчманови су се убрзо вратили кући у Пољску.

ИСТРАЖИВАЧИ БИБЛИЈЕ И БОЉШЕВИЦИ

Док је беснео Први светски рат, слаб контакт између браће у Русији и остале браће био је прекинут. Попут Христове браће широм света, ни браћа у Русији нису у потпуности разумела значење Христовог устоличења. Нису знали да ће у својој земљи ускоро доживети неке од најзначајнијих догађаја 20. века, од којих су многи у ствари били испуњење библијског пророчанства.

У другој половини 1917. године, Октобарском револуцијом окончана је 370-годишња владавина царева. Несвесна тога да је почела Христова присутност, нова бољшевичка власт у Русији имала је амбициозне планове да успостави нови облик владавине, другачији од свих претходних. Тако је за неколико година формиран Савез Совјетских Социјалистичких Република, то јест СССР. Он је обухватао скоро шестину копна на Земљи.

Вредно је пажње да је само неколико година пре револуције Владимир Лењин, први комунистички вођа Совјетског Савеза, изјавио следеће: „Сви треба да буду потпуно слободни не само да изаберу своју религију већ и да је обзнањују или да је промене. Ниједан званичник нема право да поставља питање о нечијој религији — то је ствар савести сваког човека и нико нема право да се меша.“

У неким деловима земље, законске смернице које је донела Социјалдемократска партија омогућиле су некима да разговарају с другима о библијским учењима. Ипак, ново државно уређење у суштини је унапређивало атеизам од самог почетка и осећао се непријатељски став према религији, која је била описана као „опијум за народ“. Једна од првих ствари које су бољшевици урадили била је да издају декрет којим се црква одваја од државе. Религиозна учења сматрана су незаконитим а држава је присвојила црквену имовину.

Како ће нова власт гледати на расејану групу Истраживача Библије која је одана Божјем Краљевству? Кратко након револуције 1917, један од Истраживача Библије је из Сибира писао о следећим неповољним околностима: „Ви вероватно знате каква је ситуација овде у Русији. Совјетска власт се заснива на комунистичким принципима. Иако се може видети напредак ка једнакости, одбацује се све што је повезано с Богом.“

До 1923. порасло је непријатељство према Истраживачима Библије. Браћа су писала: „Пишемо вам да бисмо вас обавестили о томе шта се догађа у Русији... Имамо неопходне ствари попут хране и одеће... али нам је преко потребна духовна храна. Власти су заплениле књиге које су нам биле послате. Зато вас преклињемо да нам поштом пошаљете понешто од све литературе коју имате на руском језику... Многи гладују за истинама из Божје Речи. Недавно је пет особа симболизовало своје предање крштењем у води, а још петнаест баптиста нам се придружило.“

У Стражарској кули од 15. децембра 1923. стајало је следеће: „Организација покушава да пошаље литературу у Русију, а и даље ће то покушавати с Божјом милошћу.“ Од 1925. Стражарска кула је излазила на руском. То је одмах утицало на дело проповедања у Русији. На пример, један члан евангелистичке цркве није могао да споји науку о пакленој ватри с Богом пуним љубави. Када је о томе дискутовао са својим суверницима, они су се молили Богу да га спасе од таквог размишљања. Касније су он и његова супруга добили нека издања Стражарске куле у којима су одмах препознали истину. Он је писао и тражио још литературе следећим речима: „Чекамо да нам мана стигне преко океана.“ И друга браћа из Русије су потврдила да су редовно примала ту „ману“ и захваљивала су браћи из Сједињених Држава на хришћанској љубави коју су показивали тиме што су производили такву литературу која јача веру.

„ПОШАЉИТЕ МИ ПОМАЛО ОД СВЕГА“

У Стражарској кули од септембра 1925, објављено је једно дирљиво писмо из Сибира. Један сеоски учитељ објаснио је да се са својом породицом 1909. преселио с југа Русије у Сибир. Писао је да је с великим задовољством читао публикације и додао: „Жеља мог срца је да дубље разумем свете истине о Богу тако да могу бити способнији и јачи у борби против таме.“ Завршио је писмо замоливши за више литературе речима: „Молим вас, пошаљите ми помало од свега.“

У том истом издању био је објављен и одговор на то писмо. „Неколико пута смо покушавали да пошаљемо литературу у Русију, али сви наши покушаји били су осујећени због противљења руских власти. Ово писмо, као и многа друга слична њему, налик су позиву који се чуо из Македоније: ’Пређи у Македонију и помози нам!‘ (Дела 16:9). Учинићемо то чим се стекну услови и ако је то Господова воља.“

Заиста, како су се само Стражарска кула и остале публикације показале као изврсна средства за проповедање добре вести „за сведочанство“ на руском језику! (Мат. 24:14). До 2006. године, број примерака разних публикација које су Јеховини сведоци издали на руском достигао је 691 243 952, што је више од броја публикација које су издате на осталим језицима осим енглеског, португалског и шпанског. Јехова је богато благословио напоре Сведока да објављују вест о Краљевству.

СВЕДОЧЕЊЕ РУСИМА У ДРУГИМ ЗЕМЉАМА

Након доласка бољшевика на власт и оснивања комунистичке државе, многи Руси су емигрирали у друге земље. Стражарска кула и остале публикације на руском језику штампане су изван Совјетског Савеза. Тако совјетска влада није могла да утиче на доток духовне хране у другим земљама. До краја 1920-их, широм света могле су се наћи публикације на руском језику, и писма пуна захвалности пристизала су од Руса из Аустралије, Летоније, Парагваја, Пољске, Сједињених Држава, Уругваја, Финске и Француске.

У некима од тих земаља, браћа су одржавала састанке и проповедала на руском језику. У Сједињеним Државама су се редовно путем радија емитовала библијска предавања на руском језику. Формиране су скупштине на руском језику попут оне у Браунзвилу у Пенсилванији, и организовани су конгреси. На пример, у мају 1925, браћа су одржала тродневни конгрес на руском језику у Карнегију, у Пенсилванији. Било је присутно 250 особа, а 29 је крштено.

СИТУАЦИЈА СЕ МЕЊА

Након Лењинове смрти, власти су почеле још више да се противе религији. Године 1926. чак је формиран Војни антирелигиозни савез — организација чије име јасно указује на њене циљеве. Атеистичка пропаганда била је обликована тако да из ума и срца људи у потпуности искорени веру у Бога. За кратко време, атеизам се проширио по целом Совјетском Савезу. Један Истраживач Библије из Русије писао је светској централи: „Млади су задојени тим духом, што је сасвим сигурно велика препрека да прихвате истину.“

Војни антирелигиозни савез штампао је атеистичку литературу, укључујући и часопис који се звао Антирелигиозник. У том часопису је 1928. године било објављено: „Област Вороњеж врви од секти.“ Између осталих, било је споменуто 48 „Истраживача Светог писма“ које су предводили „Зинченко и Митрофан Бовин“. Занимљиво је да се у Стражарској кули од септембра 1926. појавило писмо Михаила Зинченка из Русије. Он је написао: „Људи гладују за духовном храном... Имамо веома мало литературе. Брат Трјумпи и друга браћа преводе и умножавају литературу на руском, и тако се духовно хранимо и подупиремо једни друге. Поздрављају вас сва браћа из Русије.“

У септембру 1926, брат Трјумпи је писао да постоји нада да ће власти дозволити браћи да примају литературу на руском језику. Замолио је браћу из Бетела у Бруклину да пошаљу трактате, брошурице и књиге, као и увезе Стражарске куле преко подружнице у Магдебургу, у Немачкој. Брат Ратерфорд је као одговор на ту молбу послао Џорџа Јанга у Москву. Он је стигао 28. августа 1928. У једном од својих писама, Јанг је написао: „Доживео сам нека занимљива искуства али не знам колико ће ми још дозволити да останем.“ Иако је успео да се састане с једним високим званичником у Москви, добио је визу само до 4. октобра 1928.

У међувремену, новоформирани став совјетске државе према религији није био јасан. У неколико владиних докумената била је изражена нада да ће се религиозне групе придружити радној снази Совјета. Наредних година, та нада је постала државни принцип. Важно је истаћи да совјетска влада није имала за циљ да убије припаднике Јеховиног народа већ да придобије њихов ум и срце. Требало је да их увери да се повинују држави и да их присили да буду лојални искључиво њој. Последња ствар коју су Совјети желели јесте да људи буду одани Јехови.

Након одласка брата Јанга, браћа из Русије су наставила да ревно проповедају о Божјем Краљевству. Данил Старухин је био наименован да организује дело проповедања у Русији. Да би се дело ширило и да би охрабрио браћу, брат Старухин је посетио Москву, Курск и Вороњеж, као и друге градове у Русији и у Украјини. С још неком браћом, проповедао је баптистима у њиховом молитвеном дому, откривајући истину о Исусу Христу и о Божјем Краљевству. У јануару 1929, браћа из Русије су изнајмила једну цркву у Курску за 200 тадашњих америчких долара годишње тако да су могла да одржавају састанке за јавност.

Касније те исте године, браћа из бруклинског Бетела тражила су дозволу од Народног комесаријата за трговину СССР-а да увезу малу количину библијске литературе у Совјетски Савез. Та пошиљка је укључивала по 800 примерака књига Харфа Божја и Ослобођење и 2 400 брошурица. За мање од два месеца, пошиљка је враћена са ознаком: „Управа за штампани материјал забранила улаз.“ Међутим, браћа нису изгубила наду. Неки су мислили да је литература враћена јер су публикације штампане на застарелом руском писму. Од тада су се браћа бринула да се сва литература тачно преводи и штампа у складу с последњим променама у језику.

ПОТРЕБА ЗА КВАЛИТЕТНИМ ПРЕВОЂЕЊЕМ

Од 1929, у неколико издања Стражарске куле појавило се обавештење да су потребни преводиоци који знају енглески и руски. На пример, у руском издању Стражарске куле од марта 1930. изашло је следеће обавештење: „Потребан је квалификован, крштен брат који добро зна енглески и руски за превођење са енглеског на руски.“

Јехова је запазио ту потребу и пронађени су преводиоци у различитим земљама. Један од њих био је Александр Форстман, који је већ 1931. почео да шаље светској централи Јеховиних сведока преко немачке подружнице у Копенхагену чланке које је преводио на руски. Брат Форстман је живео у Летонији и био је преводилац пун одушевљења. Био је образован и добро је знао и енглески и руски, тако да је брзо преводио библијску литературу. У почетку је преводио само неколико сати недељно јер је радио и на световном послу да би збринуо потребе своје породице, супруге која није била Јеховин сведок и њиховог детета. У децембру 1932, почео је да преводи пуновремено. Док је служио као преводилац, преводио је трактате, брошурице и књиге. Преминуо је 1942.

Браћа су желела да имају квалитетно преведене публикације јер су веровала да ће дело проповедања ускоро бити законски признато у Русији. Вилијам Деј, надгледник за северну Европу, писао је у писму брату Ратерфорду: „Када се Русија отвори, што ће се сигурно ускоро догодити, било би добро да имамо квалитетан превод наших публикација за 180 милиона људи.“

РАДИО-ЕМИСИЈЕ

Емитовање путем радија био је још један начин да се добра вест шири на огромном подручју Русије. У Стражарској кули од фебруара 1929. објављено је следеће обавештење: „Предавања на руском биће емитована путем радија.“ Програм је емитован из Естоније сваке друге и четврте недеље у месецу.

Брат Валас Бакстер, надгледник естонске подружнице, касније се присећао: „Након дуге расправе, 1929. године потписан је уговор на годину дана. Убрзо након што је емитовање започело у Русији, сазнали смо да становници Лењинграда прате програм. Реакција совјетског режима била је слична реакцији свештенства у Естонији. И једна и друга страна је упозоравала људе да не слушају поруку о Краљевству.“ Године 1931. програм на руском је био емитован у време када је то одговарало слушаоцима, од пола шест до пола седам поподне, на средњој фреквенцији. Након три и по године, емитовање је прекинуто у јуну 1934. године. У писму које је послато из естонске подружнице, браћа су објаснила како је дошло до забране: „Свештенство је говорило [естонској] влади да наша предавања подривају државне интересе јер подстичу на комунизам и анархију.“

ДОЛАЗИ ДО ПРОМЕНЕ

Године 1935, браћа из бруклинског Бетела послала су Антона Кербера у Совјетски Савез надајући се да ће тамо моћи да се отвори подружница. Желели су да тамо пошаљу штампарску пресу из Немачке, где је Хитлер дошао на власт. Иако се тај план није остварио, брат Кербер се састао с неколицином браће у Русији.

Неколико година је дело проповедања у Русији лепо напредовало. Подружница у Летонији је надгледала превођење библијске литературе на руски. Међутим, било је тешко увести литературу у земљу. Зато је велика количина држана у магацину.

До почетка Другог светског рата 1939. било је мало Јеховиних сведока. Због тога, совјетска влада није обраћала посебну пажњу на њих. Ускоро се све то променило. Убрзо након што је нацистичка Немачка извршила инвазију на Пољску 1939, Совјетски Савез је окупирао последње 4 од 15 република — Естонију, Летонију, Литванију и Молдавију. Тако се одједном на хиљаде Сведока нашло у границама Совјетског Савеза — државе која ће ускоро ући у стравичан рат за опстанак. Биће то време патње и невоље за милионе људи. За Јеховине сведоке, биће то време када ће доказати своју оданост Богу под страшним прогонством.

СПРЕМНИ ДА СТОЈЕ ЧВРСТО

У јуну 1941. године, Немачка је извршила снажан напад на Совјетски Савез, што је потпуно изненадило Јосифа Стаљина који је био на челу совјетске државе. До краја године, немачке трупе стигле су близу Москве и изгледало је да је пад Совјетског Савеза неминован.

Очајан, Стаљин је позвао народ у велики рат за отаџбину, како су га Руси звали. Стаљин је увидео да је потребно да начини неке уступке цркви како би добио подршку народа, будући да су милиони и даље били религиозни. У септембру 1943. године, Стаљин је у Кремљу јавно примио три највиша представника Руске православне цркве. Тако је премошћен јаз између државе и цркве и отворен пут стотинама цркава да буду признате.

Попут Јеховиних сведока у Немачкој, браћа у Русији су такође задржала неутралан став током ратних година. Били су спремни да трпе последице, чврсто решени да остану послушни заповести свог Господа (Мат. 22:37-39). Због неутралног става, од 1940. до 1945. више од хиљаду Сведока из Украјине, Молдавије и балтичких земаља било је послато у радне логоре у централној Русији.

Василиј Савчук се сећа: „Крстио сам се у Украјини 1941, када сам имао 14 година. Током рата, скоро сва браћа су била послата у затворе или логоре у централној Русији. Али Јеховино дело се није зауставило. Верне сестре и тинејџери попут мене преузели су скупштинске одговорности и наставили с проповедањем. У нашем селу, један брат који је био инвалид, још увек је био на слободи. Рекао ми је: ’Василиј, потребна нам је твоја помоћ. Пред нама је веома важан посао, али немамо довољно браће.‘ Нисам могао да зауставим сузе када сам видео колико је тај болесни брат био забринут за Јеховино дело. Радо сам прихватио да радим што год је било потребно. Правили смо импровизоване штампарије у подрумима и у њима умножавали нашу вредну духовну храну која је кружила међу браћом, посебно међу онима који су били затворени.“

Иако су сестре и тинејџери били несебични и радили тај посао с пуно љубави, количина произведене духовне хране није била довољна. До једног решења дошло се захваљујући пољској браћи која су емигрирала из Русије и доносила извештаје подружници у Пољској. Украјинска и руска браћа која су путовала у супротном смеру носила су духовну храну, воштане матрице за умножавање, мастило и осталу опрему која се користила у Русији.

„НЕКА СЕ ВРАТЕ, СВАКИ У СВОЈЕ МЕСТО“

Године 1946, нека браћа која су живела у Пољској морала су да се преселе у совјетску Украјину. Иван Пашковски каже: „Та браћа су се распитала у подружници у Лођу шта би требало да ураде у тој ситуацији. У одговору је био цитиран стих из Судија 7:7: ’Нека се врате, сваки у своје место.‘ Много година касније, разумео сам како је Јехова мудро водио дело проповедања у тим опасним подручјима. За нас је то ’место‘ било где год нас Јехова пошаље. Разумели смо да је важно да послушамо упутства наименованих. Тако смо почели да се припремамо за пресељење у атеистичку земљу.

„Прво смо се у кући једног брата упознали са 18 особа које смо припремили за крштење. Такође смо сакупили литературу на руском и украјинском, и покушали да је спакујемо тако да је не пронађу лако приликом претреса. У зору су наше село опколили војници пољске војске који су нам наредили да се спремимо за пут. Дозволили су нам да узмемо храну за месец дана и неопходне ствари. Отпратили су нас до железничке станице. Тако је совјетска Украјина постала наше ’место‘.

„Убрзо након што смо стигли на своје одредиште, окружили су нас мештани и представници тамошње власти. Пошто смо желели да им одмах сведочимо, храбро смо им рекли да смо ми Јеховини сведоци. На наше изненађење, идући дан нас је посетио секретар тамошњег пољопривредног комитета. Рекао је да је његов отац емигрирао у Америку и да му је слао литературу коју су издали Јеховини сведоци. Како смо само били радосни кад смо то чули! Посебно је било дивно када је понудио да нам да̂ ту литературу. Када је почео да посећује састанке са својом породицом, увидели смо да и у тој земљи има много Јеховиног ’драгоценог блага‘ (Аг. 2:7). Ускоро су сви чланови те породице постали Јеховини сведоци и годинама су верно служили.“

ЈОШ МНОГО ПОСЛА

Током Другог светског рата и након њега, дело у Русији напредовало је под веома тешким условима. У једном писму које је стигло из пољске подружнице у централу Јеховиних сведока, с датумом од 10. априла 1947, стајало је следеће: „Религиозне вође су застрашивале вернике говорећи им да ће, уколико узму Стражарску кулу или летак од Јеховиних сведока, бити прогнани у радни логор на десет година. Због тога су људи били забринути и уплашени, и чезнули су за духовним светлом.“

У Годишњаку за 1947. изашао је следећи коментар: „Сведоци немају штампану литературу и Стражарска кула није привлачног изгледа... Углавном се с муком ручно преписује и такве копије се деле осталима. Наши курири су понекад били ухапшени и послати у затвор јер су поседовали Стражарску кулу.“

Регина Кривокуљска каже: „Изгледало је као да је цела земља ограђена бодљикавом жицом, а ми смо били затвореници, иако заправо нисмо били у затвору. Наши мужеви, који су ревно служили Богу, већи део живота су провели у логорима и затворима. Ми жене трпеле смо много тога — свака је доживела бесане ноћи, биле смо под присмотром и психичким притиском совјетског Комитета државне безбедности (КГБ), изгубиле смо посао и доживеле још много других кушњи. Власти су испробавале различите методе да би нас навеле да напустимо пут истине (Иса. 30:21). Нисмо сумњале у то да је Сатана користио ту ситуацију да би зауставио дело проповедања. Али Јехова није напустио свој народ — његова помоћ је била очигледна.

„Библијска литература која је била уз много мука кријумчарена у земљу, давала нам је ’изузетну снагу‘ и мудрост да се изборимо са ситуацијом (2. Кор. 4:7). Јехова је водио свој народ чак и под најгорим противљењем државе, а нови су и даље пристизали у организацију. Било је задивљујуће што су од самог почетка били спремни да истрпе потешкоће уз Јеховин народ. Само је Јеховин дух могао да учини тако нешто.“

ПИСМА БАЧЕНА ПРЕКО ОГРАДЕ

Пјотр, који се касније оженио Регином, био је 1944. затворен због хришћанске неутралности у логор у области Горки. То уопште није умањило његову ревност у проповедању. Пјотр је писао писма од којих је свако садржавало кратко објашњење неког библијског учења. Стављао је писма у коверту, причврстио их конопцем за један камен и бацао их преко високе жичане ограде. Пјотр се надао да ће неко прочитати писма, што се једног дана заиста догодило — прочитала их је девојка по имену Лидија Булатова. Пјотр ју је видео и тихо је позвао. Упитао ју је да ли би желела да научи још више о Библији. Она је желела и договорили су се да се поново нађу. Након тога, она је редовно долазила да покупи још драгоцених писама.

Лидија је постала ревна сестра и јеванђелизатор и ускоро је почела да проучава Библију с Маријом Смирновом и Олгом Севрјугином. Оне су такође почеле да служе Јехови. Да би им помогла да духовно напредују, браћа из логора су им обезбеђивала духовну храну. Пјотр је направио мали кофер с дуплим дном где је могао да стави часописе. Побринуо се да тај кофер уносе и износе из логора људи који нису били затвореници нити Јеховини сведоци. Они су га носили до једне од наших сестара.

Убрзо су те сестре почеле да проповедају на том подручју. Полиција је то запазила и послала једног агента да их шпијунира, што је био обичај у то време. Агент је била једна учитељица, која се претварала да је заинтересована и која је придобила поверење наших сестара. Будући да су сестре биле неискусне у том погледу, радосно су разговарале са својом новом „сестром“ о Библији и касније су јој рекле како литература долази до њих. Када је кофер следећи пут био на свом путу, Пјотр је ухваћен и осуђен на додатних 25 година затвора. Те три сестре су такође добиле свака по 25 година затвора.

’ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ СИТУАЦИЈА РАЗЈАСНИ‘

Током ратних година а и касније, совјетска влада је наставила да се противи делу Јеховиних сведока. У марту 1947. браћа из Пољске известила су да је један високи званичник у једној од области на западу Совјетског Савеза објавио да се до краја пролећа те године ниједан Јеховин сведок неће наћи на том подручју. У писму стоји: „Док смо вам писали ово писмо, сазнали смо да је у једном дану ухапшено 100 браће и сестара.“ У другом писму речено је за браћу која се налазе у логорима: „Они на изврстан начин чувају своју веру. Многи су изгубили живот, и браћа чекају на избављење од Јехове баш попут браће у концентрационим логорима.“

Сведоци су хапшени због проповедања и због тога што су одбијали да гласају. Одговорна браћа су 1947. писала: „Имамо утисак да највиши званичници у Русији веома мало знају о томе шта се дешава с нашом браћом и да им није циљ да их убијају. Потребно је да се [властима] пружи неко објашњење и да се ситуација разјасни.“

ПОКУШАЈИ ДА СЕ ДЕЛО ЗАКОНСКИ РЕГИСТРУЈЕ

Пољска подружница је предложила да два брата из Русије и неки искусни адвокат припреме потребне документе за регистрацију Јеховиних сведока у Совјетском Савезу. У једном писму које је из Пољске упућено браћи у Русији, писало је: „Добра вест о Краљевству треба да се чује свуда, укључујући и Русију (Мар. 13:10).“ Писмо је завршено следећим речима: „Будите стрпљиви. Јехова може претворити ваше сузе у радосне поклике (Пс. 126:2-6).“

У августу 1949, Николај Пјатоха, Михајло Чумак и Иља Бабијчук поднели су молбу за регистрацију. Влада је пристала да региструје Јеховине сведоке, али под одређеним условима. Између осталог, тражили су од браће списак имена свих Јеховиних сведока који живе у Совјетском Савезу. Браћа се с тим нису могла сложити. Иако је дело напредовало и број објавитеља стално растао, многа браћа су и даље била затварана.

„ЈЕХОВА ТЕ НЕЋЕ ОСЛОБОДИТИ ОДАВДЕ“

Пјотр Кривокуљски се присећа лета 1945. и каже: „Након суђења, браћа су послата у разне логоре. У логору где сам био, многи затвореници су били искрено заинтересовани за истину. Један од њих је био свештеник који је убрзо увидео да је оно што је чуо истина и заузео је став за Јехову.

„Међутим, услови су били страшни. Једном сам био затворен у ћелију у којој сам једва могао усправно стајати. Звали су је ’кућа стеница‘, јер је врвела од њих — било их је толико да су вероватно могле исисати сву крв из човека. Стојећи испред те ћелије, инспектор ми је рекао: ’Јехова те неће ослободити одавде.‘ Дневно сам добијао 300 грама хлеба и чашу воде. Није било ваздуха, па бих се наслонио на мала врата и трудио се да удахнем ваздух кроз уску пукотину. Осећао сам како ми стенице сишу крв. Током десет дана у ’кући стеница‘, непрестано сам молио Јехову за снагу да издржим (Јер. 15:15). Када су се врата отворила, онесвестио сам се и пробудио се у другој ћелији.

„Након тога, суд у том радном логору осудио ме је на десет година у тамници с максималним обезбеђењем у казненом логору због ’побуне и пропаганде против совјетске власти‘. У том логору није било могуће примати нити слати писма. Затвореници су углавном били осуђивани због кривичних дела као што је убиство. Речено ми је да ће ми ти људи урадити што год им буду заповедили, ако се не одрекнем своје вере. Имао сам само 36 килограма и једва сам ходао. Али чак и тамо, могао сам да разговарам са искреним особама чије је срце било пријемљиво за истину.

„Кад сам једном лежао у неком грмљу и молио се, пришао ми је један старији човек. Упитао је: ’Шта си ти урадио кад си завршио у овом паклу?‘ Након што је чуо да сам Јеховин сведок, сео је, загрлио ме и пољубио. Затим је рекао: ’Сине, дуго сам желео да научим нешто о Библији! Молим те, хоћеш ли да ме поучаваш?‘ Мојој срећи није било краја. Раније сам пришио неколико старих делова Јеванђеља за моју похабану одећу, и одмах сам их извадио. Његове очи су се напуниле сузама. Дуго смо причали те вечери. Рекао ми је да ради у затворској кантини и да ће ми давати храну. Тако смо постали пријатељи. Он је напредовао у духовном погледу а ја сам обнављао физичку снагу. Био сам сигуран да је то Јеховино дело. Након неколико месеци, он је ослобођен, а ја сам послат у други логор у области Горки.

„Тамо су услови били много бољи. Али највише ме је радовало то што сам могао да проучавам Библију са четворицом затвореника. Чувари су нас 1952. затекли с литературом. Пре званичног саслушања, држали су ме у херметички затвореној кутији, и када бих почео да се гушим, отворили би кутију да удахнем ваздух неколико пута а онда би је опет затворили. Желели су да се одрекнем своје вере. Сви смо били осуђени. Када су нам казне изречене, ниједан од оних с којима сам проучавао није био у паници. Био сам тако срећан због тога! Сва четворица су била осуђена на 25 година у логору. Ја сам био строже кажњен, али је казна преиначена у додатних 25 година у максимално обезбеђеном логору и још 10 година у изгнанству. Када смо изашли из те просторије, застали смо да захвалимо Јехови за подршку. Чувари су били зачуђени, питајући се због чега се радујемо. Били смо раздвојени и послати у различите логоре. Ја сам послат у логор с максималним обезбеђењем у Воркути.“

ХРИШЋАНСКА НЕУТРАЛНОСТ ИМ ЈЕ САЧУВАЛА ЖИВОТ

Живот у логорима био је веома тежак. Многи који нису били Сведоци извршили су самоубиство. Иван Крилов се присећа: „Након што сам пуштен из логора с максималним обезбеђењем, био сам у неколико различитих рудника угља где су наша браћа и сестре били на присилном раду. Тамо смо се сретали и ко год је могао да преписује часописе делио је копије осталима. Сведоци су проповедали у свим логорима и многи људи су били заинтересовани за њихову поруку. Након што су ослобођени, неки од њих су се крстили у реци Воркути.

„Наша вера у Јехову и његово Краљевство увек је била на испиту. Једном приликом, 1948. године, неки логораши су се побунили у једном логору у Воркути. Побуњеници су рекли осталим затвореницима да ће имати више успеха ако се организују у групе по националној или верској основи. У том логору је тада било 15 Сведока. Рекли смо побуњеницима да смо ми хришћани и да нећемо учествовати у томе. Објаснили смо да рани хришћани нису учествовали у побунама против Римљана. Наравно, многи су се изненадили, али ми смо заузели чврст став.“

Та побуна се завршила трагично. Наоружани војници су угушили сваки отпор и одвели побуњенике у друге бараке. Затим су полили те бараке бензином и запалили их. Скоро сви у њима су били убијени. Војници нису наудили ниједном брату.

„У децембру 1948, у једном логору сам упознао осморицу браће који су били осуђени на 25 година затвора“, наставља Иван. „Била је то невероватно хладна зима а посао у руднику је био веома тежак. Ипак, у очима те браће могао сам да видим поуздање и снажну наду. Њихов позитиван став јачао је чак и оне затворенике који нису били Јеховини сведоци.“

ПРОГНАНИ У СИБИР

И поред окрутног противљења, Сведоци су ревно наставили да објављују добру вест о Божјем Краљевству. То је сметало централној влади у Москви. Посебно је сметало КГБ-у. У једном допису који је КГБ послао Стаљину 19. фебруара 1951. стајало је следеће: „Да бисмо угушили даљње илегалне активности Јеховиста против државе, МГБ [Министарство државне безбедности, касније КГБ] Совјетског Савеза сматра да је неопходно да се они за које се зна да су Јеховисти и њихове породице прогнају у Иркутску и Томску област.“ КГБ је имао списак Сведока и тражио је дозволу да се 8 576 особа из шест република Совјетског Савеза протера у Сибир. Дозвола је добијена.

Магдалина Белошицка прича: „У недељу, 8. априла 1951. у два ујутро, пробудило нас је снажно лупање на вратима. Мама је брзо устала и отворила их. Испред врата је стајао официр. ’Прогнани сте у Сибир због вере у Бога‘, рекао нам је званично. ’Имате два сата да се спакујете. Можете понети било шта из собе. Међутим, не можете понети жито, брашно и друге житарице. Не смете понети ни намештај, дрвене ствари и шиваћу машину. Не можете понети ништа из дворишта. Узмите постељину, одећу и торбе, и изађите.‘

„Већ смо раније читали у нашим публикацијама да има доста посла који треба да се уради на истоку. Разумели смо да је дошло време да се обави тај посао.

„Нико није плакао нити се жалио. Официр је био изненађен и рекао је: ’Ниједна мала суза није пала.‘ Рекли смо му да очекујемо прогон још од 1948. Питали смо га да ли можемо да понесемо барем једно живо пиле за пут, али нам није дозволио. Официри су поделили нашу живину међу собом. Пред нашим очима су разделили пилиће — један је узео пет, други шест, а трећи три или четири. Када су остала само два пилета у кокошињцу, официр је наредио да их закољу и дају нама.

„Моја осмомесечна беба лежала је у дрвеној колевци. Питали смо да ли можемо понети колевку, али он је наредио да је растуре. Затим нам је дао део колевке на ком би беба могла лежати.

„Ускоро су наше комшије сазнале да смо прогнани. Неко је донео мали завежљај с комадима препеченог хлеба и убацио га у теретна кола у која смо улазили. Војник који нас је чувао приметио је то и избацио завежљај напоље. Било нас је шесторо — ја, мама, моја два брата, мој муж и наша осмомесечна ћеркица. Изван села, брзо су нас угурали у ауто и одвезли до тамошњег обласног центра где су нам попунили документе. Затим смо камионом одвезени до железничке станице.

„Била је недеља, прелеп сунчан дан. Станица је била пуна људи — оних који су били прогнани и оних који су дошли да посматрају. Наш камион је скренуо десно према вагону где су већ била наша браћа. Када је воз био пун, војници су почели да нас прозивају по презимену. У нашем вагону било је 52 особе. Пре него што смо отишли, они који су дошли да нас испрате почели су да плачу и чак да ридају. То је било заиста дирљиво, будући да неке од њих чак нисмо ни познавали. Али они су знали да смо ми Јеховини сведоци и да смо прогнани у Сибир. Локомотива се бучно огласила. Тада су браћа почела да певају на украјинском: ’Нека Христова љубав буде с вама. Дајте славу Исусу Христу, срешћемо се опет у његовом Краљевству.‘ Већина нас је имала чврсту наду и веру у то да нас Јехова неће напустити. Отпевали смо неколико строфа. То је било тако дирљиво да су неки војници заплакали. Затим је воз кренуо.“

’САСВИМ СУПРОТНО ОД ОЧЕКИВАНОГ‘

Др Гордиенко, професор на Херценовом универзитету у Санкт Петербургу, описао је у својој књизи шта су прогонитељи постигли. Он је писао: „Резултати су били сасвим супротни од очекиваних. Они су желели да ослабе организацију Јеховиних сведока у Совјетском Савезу, али су је у ствари ојачали. У тим новим насељима где нико до тада није чуо за веровања Јеховиних сведока, мештани су били ’заражени‘ њиховом вером и њиховом оданошћу тим веровањима.“

Многи Сведоци су се брзо прилагодили новим околностима. Основане су мале скупштине и подручје је подељено. Николај Калибаба каже: „У то време, у Сибиру смо проповедали од куће до куће, тачније у свакој другој или трећој кући. Али, то је било опасно. Како смо успевали? Након прве посете, покушавали смо да поново навратимо за око месец дана. Почињали смо разговор тако што смо питали: ’Да ли можда продајете пилиће, козе или краве?‘ Затим смо полако усмеравали разговор на вест о Краљевству. КГБ је то убрзо открио и након тога је објављен чланак у новинама у ком су мештани упозорени да не разговарају с Јеховиним сведоцима. У чланку је речено да Сведоци иду од куће до куће распитујући се код људи да ли продају козе, краве и пилиће — али оно што они заправо желе јесу овце!“

Гаврил Ливи прича: „Браћа су се трудила да проповедају чак и кад су била под присмотром КГБ-а. Људи у Совјету би одмах пријавили полицији чим би посумњали да неко покушава да разговара с њима о неким религиозним темама. И поред тога, наставили смо да проповедамо иако у почетку није било никаквих резултата. Међутим, с временом је истина почела да мења живот неких мештана. Један од њих био је један Рус који је много пио. Након што је упознао истину, ускладио је свој живот с библијским мерилима и постао Сведок. Касније га је један официр КГБ-а позвао и рекао: ’С ким се ти дружиш? Ти Сведоци су Украјинци.‘

„Брат је одговорио: ’Када сам био пијаница и ваљао се у блату, нисте ме ни примећивали. Сада када сам постао нормална особа и узоран грађанин, више вам се не свиђам. Многи Украјинци одлазе из Сибира, али иза њих ће остати овдашњи људи које је Бог научио како да живе.‘“

Након неколико година, један званичник из Иркутска писао је Москви: „Неколико овдашњих радника сматра да све њих [Јеховине сведоке] треба послати на неко место на северу где не би били у контакту са осталим људима, и где би могли да буду преваспитани.“ Ни власти у Сибиру а ни у Москви нису знале како да ућуткају Јеховине сведоке.

„СВЕ БИСМО ВАС СТРЕЉАЛИ“

Почетком 1957, покренута је нова акција против Јеховиних сведока. Пратили су браћу и претраживали домове. Виктор Гутшмит се присећа: „Када сам се једном приликом вратио из службе проповедања, затекао сам стан у хаосу. КГБ је тражио литературу. Ухапсили су ме и испитивали два месеца. Наша млађа ћерка, Јулија, имала је 11 месеци а старија је имала 2 године.

„Током испитивања, инспектор ме је питао: ’Зар ви нисте Немац?‘ У то време, реч ’Немац‘ за многе је била синоним за реч ’фашиста‘. Немци су били омражени.

„’Нисам националиста‘, рекао сам, ’али ако говорите о Немцима који су били у нацистичким концентрационим логорима, на њих сам поносан! Они су се раније звали Бибелфоршери, а сада се зову Јеховини сведоци. Поносан сам на то што ниједан Јеховин сведок никада није испалио метак из митраљеза нити гранату из топа. На те Немце сам поносан!‘

„Инспектор је ћутао, тако да сам наставио: ’Уверен сам да ниједан Јеховин сведок није учествовао ни у једној побуни или устанку. Чак и када је њихово дело под забраном, они и даље обожавају Бога. У исто време, Сведоци признају и поштују законе уколико тиме не крше више законе нашег Створитеља.‘

„Сасвим неочекивано, инспектор ме је прекинуо и рекао: ’Никада нисмо тако добро проучили ниједну групу као што смо проучили Сведоке и њихово дело. Да смо нашли било шта против вас, да сте криви за макар једну кап проливене крви, све бисмо вас стрељали.‘

„Тада сам помислио: ’Наша браћа храбро служе Јехови широм света, и њихов пример сачувао је животе свих нас у Совјетском Савезу. Можда наша служба овде може бити од користи браћи у другим подручјима.‘ Та мисао ми је дала снагу да још тесније следим Јеховин пут.“

СВЕДОЦИ У ВИШЕ ОД 50 ЛОГОРА

Неутралност и ревност Јеховиних сведока у Совјетском Савезу и даље су сметале властима (Мар. 13:10; Јов. 17:16). Често су браћа због својих уверења добијала дуге, неосноване затворске казне.

Од јуна 1956. до фебруара 1957, широм света било је одржано 199 конгреса на којима се 462 936 конгресних делегата једногласно сложило да саставе петицију, коју би послали Савету министара Совјетског Савеза у Москви. Између осталог, у петицији је стајало: „Јеховини сведоци се налазе у више од 50 логора на подручју од европске Русије до Сибира па све до Северног леденог океана, па чак и на Новој земљи на Арктику... У Америци и у другим западним земљама, Јеховине сведоке називају комунистима, а у земљама под комунистичком влашћу називају их империјалистима... Комунистичке власти их оптужују и третирају као ’империјалистичке шпијуне‘ и осуђују их и на по 20 година затвора. Али они никада нису учествовали у неким противдржавним активностима.“ Нажалост, петиција није допринела томе да се поправи ситуација Јеховиних сведока у Совјетском Савезу.

У Русији су се с посебно великим потешкоћама суочавали Јеховини сведоци који су имали децу. Владимир Соснин из Москве, који је одгајао три сина у то време, каже: „Било је обавезно да се деца шаљу у совјетску школу. Учитељи и други ђаци терали су нашу децу да им се придруже и постану чланови дечјих организација које су се темељиле на комунистичкој идеологији. Желели смо да образујемо своју децу, и помагали смо им у томе. Није нам било лако да у срце своје деце усадимо љубав према Јехови. Школе су биле прожете идејама о развоју социјализма и комунизма. На нама је било да покажемо изузетно стрпљење и истрајност.“

ОПТУЖЕН ДА ЈЕ ОТКИНУО УХО СВОЈОЈ ЋЕРЦИ

Семјон и Дарија Костиљев су живели у Сибиру и имали су троје деце. Семјон прича: „У то време, Јеховине сведоке су сматрали фанатицима. Наша друга ћерка, Ала, кренула је у први разред 1961. године. Док се једног дана играла с другом децом, једно од њих јој је случајно повредило ухо. Идућег дана, када је учитељица питала шта јој се догодило са ухом, Ала није хтела ништа да каже јер није желела никога да ода. Учитељица је знала да смо Сведоци, и стога је дошла до закључка да смо је ми тукли и присиљавали да прихвати библијска мерила. Школа је тај случај доставила канцеларији јавног тужиоца. У случај је била укључена и фирма за коју сам радио. Истрага је трајала скоро годину дана док коначно нисмо били позвани на судско саслушање у октобру 1962.

„Две недеље пре суђења, на Дому културе је био истакнут плакат на ком је писало: ’Ускоро почиње суђење опасној секти Јеховиста.‘ Моја супруга и ја смо били оптужени што одгајамо своју децу у складу с Библијом. Такође смо оптужени за окрутност. Суд је тврдио да смо присиљавали нашу ћерку да се моли и да смо јој одсекли ухо ивицом кофе! Једини сведок била је Ала коју су послали у сиротиште у град Киренск, који је удаљен око 730 километара северно од Иркутска где смо ми живели.

„Судница је била пуна младих активиста. Када су се судије повукле на већање, настао је метеж. Гурали су нас и проклињали а неко је јаким гласом довикнуо да скинемо своју ’совјетску‘ одећу. Сви су викали да треба да будемо убијени, а неко је чак хтео да се то уради одмах, у судници. Маса је све више беснела, а судије се никако нису појављивале. Већање је трајало један сат. Када нам се та маса почела приближавати, једна сестра и њен муж који није био Јеховин сведок стали су између нас и осталих молећи их да нас не дирају. Док су покушавали да им објасне како су све те оптужбе лажне, буквално су нас истргли из њихових руку.

„Коначно се судија појавио с помоћницима народног суда и прочитао пресуду да нам се одузима старатељство над децом. Уз пратњу страже послат сам у поправни радни логор на две године. Наша најстарија ћерка такође је била послата у сиротиште након што су јој рекли да су њени родитељи у опасној секти и да би веома штетно могли да утичу на њен развој.

„Дозволили су да наш син остане с Даријом, будући да је имао само три године. Након што сам одслужио своју казну, вратио сам се кући. И даље смо могли сведочити искључиво у неформалним приликама.“

„БИЛИ СМО ПОНОСНИ НА СВОЈУ ДЕЦУ“

„Ала је изашла из сиротишта када је напунила 13 година и вратила се да живи с нама. Како смо само били радосни када је живот предала Јехови и своје предање симболизовала крштењем 1969! У то време су у нашем граду у Дому културе одржавана предавања о религији. Одлучили смо да одемо да чујемо о чему ће бити речи. Као и увек, највише се расправљало о Јеховиним сведоцима. Један од предавача извадио је једну Стражарску кулу и рекао: ’Ово је опасан и штетан часопис којим се подрива јединство државе.‘ Затим је дао један пример: ’Чланови те секте терају своју децу да читају ове часописе и да се моле. У једној породици, мала девојчица није желела да чита овај часопис, и зато јој је отац одсекао ухо.‘ Ала је била шокирана, јер је седела тамо и слушала предавање са оба уха на месту. Међутим, није се усудила да нешто каже да не би поново била одвојена од нас.

„Када је наш син Борис напунио 13 година, предао је свој живот Јехови и крстио се. Једном приликом је с неким Сведоцима његових година сведочио на улици, иако је наше дело у то време још увек било под забраном. Нису имали ни Библију ни литературу. Одједном, зауставила су се једна кола и дечаци су одведени до полицијске станице. Након што су их испитали и претресли, један од полицајаца је пронашао само неколико библијских стихова исписаних на папиру. Дозволили су им да иду кући. Када се Борис вратио кући, радосно је испричао како су он и остала браћа доживели прогонство због Јеховиног имена. Били смо поносни на своју децу, јер их је Јехова подржавао током тог времена искушења. Након овог догађаја, КГБ је неколико пута позивао Дарију и мене. Један официр нам је рекао: ’Та деца треба да буду послата у омладинску казнену колонију. Штета само што још немају 14 година.‘ Били смо новчано кажњени због тога што је наш син проповедао.

„Данас живим са сином и унуцима, и сви они су у истини. Моја најстарија ћерка живи у Узбекистану и иако још не служи Јехови поштује и нас и Библију, и често нас посећује. Дарија је преминула 2001. године након што је верно служила Јехови целог живота. Пошто сам још увек довољно снажан, са скупштином проповедам на удаљеним подручјима, где заједно тражимо људе који ’исправно гледају на вечни живот‘ (Дела 13:48). Верујем да ће Јехова ускоро испунити жељу свих нас, како је записано у Исаији 65:23.“

РОДИТЕЉИ ПРУЖАЈУ ИЗВРСТАН ПРИМЕР

Владислав Апањук служи у руском Бетелу. Он се сећа како су његови родитељи од детињства усађивали у њега и његову браћу и сестре љубав према Богу: „Наши родитељи су били прогнани из Украјине у Сибир 1951. године. Поучавали су нас да самостално доносимо одлуке док се трудимо да угодимо Јехови. Заиста ми је много значило то што су наши родитељи увек, без устезања, пред нама говорили и о својим манама. Када би нешто погрешили, никада то нису скривали. Било је јасно колико воле Јехову. Моји родитељи су били ведре особе, посебно када смо као породица проучавали. Могли смо да видимо да су стварно волели да дубоко размишљају и разговарају о Јехови. То нас је подстакло да и ми дубоко размишљамо о истинама о Јехови. Замишљали смо како ће изгледати живот у новом свету када све буде прелепо и када не буде било болести и ратова.

„Када сам био трећи разред, сви смо били позвани да се придружимо пионирима, совјетској омладинској организацији. За већину деце у Совјетском Савезу била је велика част да буду пионири. Моји другари из разреда су једва чекали тај дан. Требало је да сви напишемо заклетву да смо спремни да се придружимо редовима совјетских пионира, будућих градитеља комунизма. Одбио сам да то учиним. Због тога ме је учитељица казнила тако што ме је затворила у учионицу. ’Нећеш ићи кући док не напишеш заклетву‘, рекла је. Неколико сати касније, неки моји другари су куцали на прозор и позвали ме да изађем да се играмо. Остао сам у учионици, одлучан да ништа не напишем. Кад је већ пало вече, дошла је друга учитељица. Видевши ме у учионици, пустила ме је кући. То је била моја прва победа. Био сам поносан што сам могао да учиним нешто што је обрадовало Јеховино срце (Посл. 27:11). Када сам се вратио кући, испричао сам својим родитељима све што се догодило. Они су били радосни, а тата је рекао: ’Добро си поступио, сине!‘“

БИБЛИЈА ПРОГЛАШЕНА АНТИСОВЈЕТСКОМ ЛИТЕРАТУРОМ

Понекад је браћи било суђено само зато што су поседовали Библију. Надежда Вишњак каже: „Мој супруг и ја нисмо били Сведоци, али истина нас је дирнула дубоко у срце. Једном је полиција дошла на моје радно место и одвела ме у радној одећи. Мој супруг, Пјотр, такође је био одведен с посла. Пре него што се то догодило, у нашој кући су полицајци извршили претрес и пронашли Библију и брошурицу Након Армагедона — Божји нови свет. Пјотр је мислио да мене неће ухапсити будући да сам била у седмом месецу трудноће.

„Били смо оптужени да радимо против совјетских власти. Рекли смо им да верујемо у Библију, која је много већи ауторитет од совјетских власти.

„’Библија је Божја Реч и зато желимо да живимо по њеним начелима‘, рекла сам.

„Када је дошло време да нас саслушају, било је то само две недеље пред мој порођај. Између саслушања, судија је дозволио да имамо паузе тако да сам могла изаћи да прошетам у пратњи наоружаног војника. Током једне шетње, војник ме је упитао шта сам учинила. Имала сам одличну прилику да му сведочим.

„Судија је изјавио да су Библија и литература коју су пронашли код нас ’антисовјетског‘ садржаја. Било ми је драго што нисмо само мој супруг и ја били оптужени да смо против Совјета него и наша литература, па чак и Библија! Упитали су нас где смо ступили у контакт с Јеховиним сведоцима. Кад смо одговорили да је то било у радном логору у Воркути, судија је љутито узвикнуо: ’Гледајте шта се догађа у нашим логорима!‘ Били смо осуђени и обоје смо послати на десет година у поправни радни логор.

„Пјотр је био послат у логор у Мордовију, у централној Русији, и смештен је у самицу. У марту 1958, родила сам нашег сина. Током тог тешког периода, Јехова ми је био најбољи пријатељ и помоћник. Моја мајка је узела нашег сина и бринула се о њему. Ја сам послата у Кемерово у Сибиру, где сам била затворена у радном логору.

„Пуштена сам након осам година, пре него што је истекла моја пуна казна. Сећам се да је у баракама надзорница гласно обзнанила да никад нисам рекла ни реч која је ’антисовјетска‘ и да је наша литература искључиво религиозне природе. Крстила сам се 1966, након што сам била ослобођена.“

Библија и библијска литература биле су од непроцењиве вредности у затворима и логорима. У логору у Мордовији, браћа су 1958. редовно одржавала састанке. Да их затворски чувари не би изненадили, неколико браће је чувало стражу стојећи у размацима док је нека група проучавала Стражарску кулу. Уколико би се појавио затворски чувар, најближи брат би рекао „долази“, следећи брат би то пренео другом све док та вест не би дошла до групе која одржава састанак. Тада би се сви разишли, а часопис би сакрили. Али, често би се чувари појавили ниоткуда.

Када су једном браћа била ухваћена док су чувала стражу, Борис Криљцов је одлучио да збуни чуваре и да спасе часопис. Зграбио је једну књигу и истрчао из барака. Чувари су га дуго јурили, и када су га коначно стигли, видели су да се у његовој руци налази једна Лењинова књига. Иако је кажњен са седам дана самице, био је срећан што је часопис сачуван.

СЕМЕ ИСТИНЕ ПОСЕЈАНО У МОСКВИ

Једна мала група почела је да проповеда добру вест о Краљевству у Москви. Борис Криљцов је био један од неколико првих ревних јеванђелизатора у главном граду. Он прича: „Радио сам у грађевинској управи. Заједно с групом браће и сестара, трудио сам се да проповедам неформално. Када је КГБ сазнао шта радим, претресли су мој стан у априлу 1957. и пронашли библијску литературу, након чега сам одмах ухапшен. Током испитивања, инспектор ми је рекао да су Јеховини сведоци најопаснији људи у држави. Рекао је: ’Ако те сада пустимо, многи ће ти се придружити. Зато сматрамо да си велика опасност по државу.‘

„’Библија нас учи да будемо послушни законима државе‘, рекао сам. ’Такође, она каже да треба најпре да тражимо краљевство и Божју праведност. Прави хришћани никада неће покушати да преузму власт у било којој држави.‘

„’Где си добио литературу коју смо пронашли приликом претреса?‘, упитао ме је.

„’Зашто мислите да је то лоша литература?‘, упитао сам. ’У њој се разматрају библијска пророчанства и уопште се не бави политичким питањима.‘

„’Да, али је штампана ван земље‘, одговорио је.

„Послат сам у затвор с максималним обезбеђењем у граду Владимиру. Био сам претресен, али на моје изненађење, дозволили су ми да у логор унесем четири издања Стражарске куле која су била руком преписана на танак папир. Било је јасно да ми је Јехова помогао. У својој ћелији, преписао сам сва четири издања. Знао сам да поред мене има и других Сведока и да су седам година били без духовне хране. Поделио сам ове часописе преко једне сестре која је била задужена да чисти степениште.

„Испоставило се да је међу браћом био и један доушник који је рекао затворским чуварима да је неко дотурио библијску литературу. Одмах су почели да све претресају и одузели су нам сву литературу. Ускоро су дошли код мене и пронашли литературу у мом лежају. Кажњен сам са 85 дана самице. Ипак, Јехова је и даље наставио да се брине за нас, као што је то чинио и раније.“

ПРЕДАВАЊА СУ ПОМОГЛА НЕКИМА ДА УПОЗНАЈУ ИСТИНУ

Предавања су била коришћена у идеолошком рату против Јеховиних сведока у Совјетском Савезу. Виктор Гутшмит каже: „Наш радни логор су редовно посећивали предавачи који су унапређивали атеизам у својим предавањима. Браћа су увек постављала питања. Понекад предавачи нису умели да одговоре на најједноставнија питања. Обично је сала била пуна и сви су врло пажљиво слушали. Људи су радо долазили јер су били знатижељни да чују шта ће Сведоци рећи на крају предавања.

„Једном је у логор дошао предавач који је раније био свештеник Руске православне цркве. Сви су знали да се одрекао своје вере и да је постао атеиста док је био у логору.

„’Јесте ли били атеиста пре него што сте отишли у затвор или сте то постали након што сте изашли?‘, упитао је један брат након предавања.

„’Размисли‘, одговорио му је предавач. ’Човек је отишао у свемир али тамо није видео Бога.‘

„’Док сте били свештеник, да ли сте стварно замишљали да Бог посматра људе с раздаљине мало веће од 200 километара изнад земље?‘, упитао је брат. Предавач ништа није одговорио. Такве дискусије биле су ’храна‘ за многе затворенике, и неки су почели да проучавају Библију с нама.

„Током једног од тих предавања, једна сестра је затражила дозволу да нешто каже. ’Реци слободно, ти си сигурно Јеховин сведок‘, рекао је предавач.

„’Како бисте назвали особу која стоји насред поља и виче: „Убићу те!“, иако нема никога у њеној близини?‘, питала је сестра.

„’Па, тешко да би се рекло за ту особу да је паметна‘, одговорио је предавач.

„’Ако Бог не постоји, зашто се треба борити против њега? Ако он не постоји, онда се нема с ким борити?‘ Сви су праснули у смех.“

ОНИ ЋЕ УВЕК ИЗНОВА ДОЛАЗИТИ

Наравно, предавања о совјетској идеологији нису се одржавала само у логорима. Углавном су била организована у великим градовима. Искусни предавачи долазили су у градове, посебно у оне где је било много Сведока, као што су Воркута, Инта, Ухта и Сиктивкар. Брат Гутшмит каже: „Једном приликом, 1957. године, један предавач је дошао у Рударски дом културе у Инти, где се окупило 300 људи. Објаснио је у шта верују Јеховини сведоци и како они проповедају. Након што је тачно описао на који начин проповедамо, у шта је било укључено презентовање више од 15 посета, наставио је: ’Уколико не покажете да нисте заинтересовани, они ће поново доћи. После друге посете, уколико и даље не приговорите, доћи ће и трећи пут.‘

„За два сата, он је од речи до речи препричао шест таквих посета и из својих бележака цитирао сваки библијски стих. Моја супруга Полина ми је писала о томе док сам био у логору и објаснила како браћа која су била на том предавању нису могла да поверују у оно што чују. Након тог предавања, новине су објавиле негативне коментаре о Сведоцима, али су уз то детаљно објавиле поруку о Божјем Краљевству. То предавање је такође било емитовано и на радију. Захваљујући томе, хиљаде становника чуле су како Јеховини сведоци проповедају и о чему они говоре.

„Један предавач из Москве стигао је 1962. да одржи предавање о Јеховиним сведоцима. Након што је рекао нешто о историјату Сведока у савремено доба, наставио је: ’Сваког месеца милиони долара сливају се у Бруклин путем добровољних прилога за унапређивање њиховог дела у разним земљама. Али ниједан од њихових предводника нема чак ни свој орман за одећу. Они сви једу заједно у трпезарији, како спремачице тако и председник, и нема разлике између њих. Сви се називају браћом и сестрама као што се ми називамо друговима.‘

„У сали је завладала потпуна тишина. Затим је он додао: ’Али ми нећемо прихватити њихову идеологију, иако то можда изгледа прихватљиво, зато што ми желимо да постигнемо све то својим рукама и умом, без Бога.‘

„То нас је веома охрабрило јер смо први пут чули праву истину о нама из уста оних који су на власти. Таква предавања су такође пружала прилику многима да чују од самих власти истину о Јеховиним сведоцима. Међутим, људима је било потребно да из прве руке виде како библијска учења могу да побољшају њихов живот.“

ПРИСЛУШКИВАЊЕ НИЈЕ УВЕК БИЛО УСПЕШНО

Годинама је КГБ прислушкивао телефонске разговоре, цензурисао писма и служио се другим методама прислушкивања. Понекад је КГБ у тајности постављао прислушкиваче у домовима браће која су имала одговорности у скупштини. Григориј Сивуљски, који је током забране 25 година служио као обласни надгледник, присећа се како је 1958. открио један такав уређај у поткровљу: „Живели смо у Тулуну, у Сибиру, на првом спрату једне двоспратне зграде у предграђу. Када сам се једном приликом вратио кући, чуо сам с поткровља буку коју је стварала бушилица. Разумео сам да је КГБ у поткровљу поставио прислушкивач — што је била њихова уобичајена пракса. Већи део наше литературе налазио се у поткровљу и под надстрешницом.

„Увече, када се окупила цела породица, рекао сам им за своје сумње и сложили смо се да неко време не причамо о скупштинским стварима код куће. Укључили смо радио, појачали га и оставили тако до краја недеље. Крајем те недеље, један брат и ја смо се попели на поткровље и пронашли кабл који је био прикачен на уређај за прислушкивање. Тај кабл је ишао између две даске, око стрехе и излазио је на улицу према канцеларијама КГБ-а. Није било сумње да су све снимали, али успели су да сниме само програм с радија.“

КГБ УЛАЗИ У ОРГАНИЗАЦИЈУ

КГБ је увидео да отворено прогонство не може да умањи ревност Сведока. Зато је, користећи лукавство и превару, посејао међу објавитељима семе неповерења према браћи која су предводила и према организацији. Једна од стратегија била је да се искусни агенти увуку у организацију.

Неколико таквих агената успело је да добије наименовања и да учествује у надгледању дела. Та лажна браћа су чинила све што је у њиховој моћи да успоре дело проповедања тако што су стварала атмосферу пуну страха и неповерења у којој су се развијале сумње према браћи која су предводила. Штавише, задржавали су литературу и носили је у КГБ. У једном извештају стоји да су само два агента која су радила од 1957. до 1959. дала КГБ-у више од 500 примерака Стражарске куле и осталих публикација.

Средином 1950-их, нека браћа су почела да губе поверење у Одбор земље. Почело је да се говори да неки чланови Одбора земље у ствари раде за КГБ и да издају верну браћу, укључујући оне који умножавају литературу. Иван Пашковски се присећа: „У априлу 1959. формиран је нови Одбор земље, и ја сам био један од чланова. Били смо одлучни да заступамо истину упркос Ђаволовим напорима да разједини браћу. Тада је започео најтежи период у историји Јеховиних сведока у Совјетском Савезу.“

Сумње су се појачавале и нека одговорна браћа су престала да шаљу скупштинске извештаје Одбору земље. Објавитељи у тим скупштинама су и даље активно учествовали у служби и предавали редовно своје извештаје, али већина њих није ни знала да ти извештаји нису били послати Одбору земље. До 1958. неколико хиљада објавитеља било је одсечено од Одбора земље због такве браће. У Иркутску и Томску и касније у другим руским градовима, те групе које су се одвојиле од организације наставиле су да се увећавају. У марту 1958, основали су свој „Одбор земље“ у нади да ће их признати све скупштине.

Водеће тело је чинило све што је било у његовој моћи да помогне браћи у Совјетском Савезу да се поново уједине у правом обожавању. Алфред Рутиман, који је живео у Швајцарској, био је надгледник подружнице за северну Европу која је у то време надгледала дело у Совјетском Савезу. Он је 1959. послао писмо браћи у Русији у ком је објаснио да ће Јехова благословити само оне који унапређују јединство и проповедају добру вест о Краљевству. Нека браћа која су се одвојила послушала су то и поново обновила поверење у Одбор земље. Међутим, биле су потребне године пре него што је поверење у потпуности обновљено. У том периоду, Одбор земље је наставио да обезбеђује библијску литературу помоћу курира. Иако су била раздвојена, браћа су проучавала ту литературу и наставила да предају своје извештаје службе.

КГБ је наставио да сеје семе неповерења међу браћом. Неке су намерно остављали на слободи док су друге слали у затвор. Тако су браћа имала утисак да ти Сведоци на слободи у ствари сарађују са КГБ-ом. Многи су постали претерано сумњичави и критиковали су браћу која су имала одговорности.

ЈАВНО СУЂЕЊЕ

У једном званичном владином писму послатом из Иркутска у Москву стајало је следеће: „[Јеховини сведоци у Иркутској области] обављају бројне илегалне активности. Током друге половине 1959, агенти КГБ-а открили су пет илегалних штампарија.“ Те штампарије су се налазиле у сибирским градовима Зими и Тулуну и у селима Китој, Октјабрск и Залари. Након тога, они који су радили у њима били су ухапшени.

Четворица браће која су раније била ухапшена дала су писмене изјаве о штампању. На то су их присилили лукави инспектори. Затим је КГБ изврнуо те изјаве и објавио их у локалним новинама. Та четворица браће била су ослобођена док су остала осморица била задржана у притвору. Суђење осталој браћи требало је да се одржи у Тулуну, у априлу 1960. КГБ је дао велики публицитет том суђењу да би се привукла већа пажња јавности. Планирали су да четворица браће која су била ослобођена сведоче против остале браће. Многи у скупштини имали су утисак да та браћа сарађују с КГБ-ом.

КГБ је такође имао намеру да путем овог суђења уништи веру свих присутних Сведока и да подигне мештане против њих. Због тога је КГБ пре суђења организовао обиласке једног подрума где су браћа неколико година штампала литературу. У граду су кружиле приче о активностима те тајновите „секте“. На дан суђења, у сали је било више од 300 људи, укључујући новинаре и ТВ-репортере од којих су неки дошли чак из Москве. Били су присутни и многи Сведоци.

СУД ЈЕ БИО ПОТПУНО ЗБУЊЕН

Међутим, сасвим неочекивано планови КГБ-а почели су да пропадају. Браћа која су раније дала изјаве увидела су своју грешку. Дан пре суђења, сви су донели чврсту одлуку да ће учинити све да прославе Јехову. Током суђења, изјавили су да су били преварени и да је њихово сведочење изврнуто. Затим су рекли: „Спремни смо да седнемо на осуђеничку клупу с нашом браћом.“ Суд је био потпуно збуњен.

Надаље, током унакрсног испитивања, браћа су наставила да дају одговоре у којима нису укључивала остале. На пример, када је судија упитао Григорија Тимчука ко је направио штампарију у његовој кући, он је одговорио: „Ја сам је направио.“ Кад су га питали ко је штампао литературу, рекао је: „Ја сам је штампао.“ На питање ко је делио ту литературу, одговорио је: „Ја сам је делио.“ Када су га питали ко је куповао и доносио папир, поново је одговорио: „И то сам ја радио.“ На то је јавни тужилац питао: „Па шта си ти? Ти си и лични предузетник и добављач и радник?“

„ТО ПИСМО НАС ЈЕ ВЕОМА ОХРАБРИЛО“

Када се испоставило да му сведочење браће не иде у прилог, тужилац их је окривио да сарађују са странцима. У прилог томе, изнео је писмо Натана Нора из Бетела у Бруклину. Михаил Савицки је био на том суђењу и каже: „Тужилац је гласно почео да чита писмо које је брат Нор послао браћи у Совјетском Савезу а које је КГБ цензурисао. За нас Сведоке у судници, био је то предиван дар од Јехове. То писмо нас је веома охрабрило! Чули смо мудре савете из Библије и подстицај да с љубављу служимо нашој браћи и да останемо верни под кушњама. Надаље, Сведоци су били подстакнути да се у свему поуздају у Бога, да траже мудрост и вођство од њега и да тесно сарађују с наименованом браћом. Тужилац је прочитао писмо од почетка до краја. Слушали смо веома пажљиво. Имали смо осећај да смо на конгресу!“ Иако су браћа осуђена на различите затворске казне, сви присутни били су још одлучнији да служе Јехови.

ПОНОВО УЈЕДИЊЕНИ У РАДОСНОМ ОБОЖАВАЊУ БОГА

Изгледало је да је КГБ имао успеха у томе да заустави активности Сведока у Совјетском Савезу, због чега се спремао на завршни ударац. Више од 450 браће је 1960. сасвим неочекивано било ухапшено и послато у логор у Мордовији. Међу њима су била браћа која су предводила — како међу онима који су се одвојили од организације тако и међу онима који нису. КГБ је мислио да ће њихово суочавање довести до потпуног распада организације. У логору је објављен један понижавајућ чланак у ком су изнесена предвиђања о томе ко ће се борити против кога. Међутим, браћа су пронашла начин да се уједине користећи добру прилику што су у логору сви били заједно.

Јон Андроник се присећа: „Одговорна браћа су подстицала све Сведоке, укључујући и оне који су се одвојили, да теже ка јединству. Посебно су обратили пажњу на чланак из руског издања Стражарске куле од 1. септембра 1961. који је имао наслов ’Обећање о уједињењу свих људи добре воље‘. У чланку су истакнута начела и примери који показују да је Јехова у древно доба водио свој народ. Такође је било речено да сваки појединац треба да тежи ка миру и јединству у хришћанској скупштини. Пажљивим проучавањем тог чланка многи су увидели колико је вредно бити уједињен с Божјом организацијом и начинили су промене у складу с тим.“

ДУХОВНА ХРАНА ИСЦЕЉУЈЕ

Чланци у Стражарској кули помогли су и Сведоцима ван затвора да обнове јединство. Браћа која су предводила молила су се и заједно проучила тај материјал. У једном чланку је стајало да се брат Ратерфорд разболео и да је одржао свој последњи говор на конгресу 1941. године. Подстичући браћу да се чврсто држе Јеховине организације и да не следе људске вође, рекао је: „Кад год би се појавила нека група људи и почела да расте, рекли би да је у питању неки човек, вођа, који има много присталица. Ако верујете да сам ја само Господов слуга и да сви ми заједно раме уз раме сарађујемо у јединству, служећи Богу и Христу, реците: ’Да‘.“ Одлучан, директан и једногласан одговор био је: „Да!“

Михаил Савицки каже: „Нарочито у то време Сведоцима у Совјетском Савезу било је потребно такво јединство. Били смо веома захвални што нас је Јехова с пуно љубави и стрпљења подржавао у духовном погледу. Један брат који се одвојио од организације, одмах ме је замолио да му дам часопис, говорећи: ’Дај ми тај чланак да га прочитамо браћи у Братску и у другим местима.‘ Рекао сам му да имамо само један примерак тог часописа. Али он је обећао да ће ми га сигурно вратити за недељу дана. Вратио ми је часопис и донео ми извештаје службе проповедања многих скупштина за протекле месеце. Стотине браће и сестара вратиле су се у уједињену породицу обожавалаца Јехове.“

Иван Пашковски, који је више од тридесет година члан Одбора земље, присећа се: „Преко једног брата из иностранства замолили смо брата Нора да упути молбу свој браћи у нашој земљи да се уједине и подложе теократском реду. Брат Нор се сложио и 1962. смо добили 25 примерака његовог писма на два језика, енглеском и руском. То писмо је многима отворило очи.“

ОВЦЕ ЧУЈУ ГЛАС СВОГ ПАСТИРА

Одбор земље је напорно радио на томе да се браћа уједине. Под тадашњим околностима, то уопште није било лако. До лета 1962. цела област била је поново уједињена с организацијом. Формиран је један посебан одбор у ком су служила духовно зрела браћа. Јехова је благословио труд те браће дајући им „мудрост одозго“ (Јак. 3:17). Алексеј Габурјак који је служио као покрајински надгледник од 1986. до 1995, прича: „Састали смо се с Одбором земље 1965. у Усоље-Сибирском. Одбор нас је замолио да потражимо браћу и сестре који су раштркани због прогона, затварања и подела и да их повежемо са скупштинама. Добили смо њихове адресе. Моје подручје обухватало је Томску и Кемеровску област, као и градове Новокузњецк и Новосибирск. Остала браћа су добила друга подручја. Наш задатак је био да организујемо активност скупштина и група и да наименујемо и обучимо одговорну браћу у скупштинама. Под забраном је такође требало да организујемо достављање литературе и скупштинске састанке. За кратко време, посетили смо 84 браће и сестара који су изгубили контакт с организацијом. Како смо само били срећни што су Јеховине ’овце‘ поново слушале глас свог Великог Пастира и служиле му заједно с његовим народом!“ (Јов. 10:16).

Убрзо су се многи који су били одвојени поново повезали с Одбором земље и почели да шаљу своје извештаје службе проповедања. До 1971. више од 4 500 објавитеља поново се повезало с Јеховином организацијом. До средине 1980-их, упркос забрани која је била на снази, дело проповедања није стало и број објавитеља је растао.

ДРАГОЦЕНИ МИКРОФИЛМОВИ

Да би се произвела духовна храна био је потребан огроман труд браће из Совјетског Савеза која су била веома опрезна али и храбра. Како је духовна храна у почетку стизала до њих?

Један од основних начина био је путем микрофилмова. Браћа из оближњих земаља су фотографисала часописе, књиге и брошуре углавном на руском и украјинском, као и на другим језицима. То су пажљиво радили страну по страну помоћу камере с микрофилмом дугим 30 метара. Све је фотографисано неколико пута тако да је умножавање било олакшано. Током година, ради обезбеђивања духовне хране било је утрошено на километре микрофилмова. Они су сечени на отприлике 20 центиметара ради лакшег руковања и ти делови су слати преко курира у Совјетски Савез.

ИЛЕГАЛНЕ ШТАМПАРИЈЕ У СИБИРУ

Умножавање библијске литературе није било лако, али Јехова је благосиљао уложени труд. Само током 1949. и 1950. године, браћа су умножила и поделила по скупштинама 47 165 примерака различитих публикација. Надаље, упркос снажном прогонству, Одбор земље је известио да је у том истом периоду одржано 31 488 састанака.

Потражња за литературом је непрестано расла због чега су биле потребне додатне штампарије. Стах Савицки каже: „У нашој кући је 1955. основана једна илегална штампарија. Пошто мој отац није Јеховин сведок морали смо да га питамо за дозволу. Око два месеца копали смо испод трема да бисмо добили просторију величине 2 метра са 4 метра. Ископали смо 30 кубика земље. Морали смо да избацимо и сакријемо ту земљу тако да то нико не примети. Када смо стигли на дубину од око метар и по, наишли смо на пермафрост. Онда је наша мајка, док смо ми били на послу, отапала тај залеђени слој земље тако што је палила малу ватру од сувог дрвећа трудећи се да не привуче пажњу комшија. Затим смо даскама обложили тај ископани простор да бисмо направили под и плафон. Чим је све било завршено један брачни пар се уселио. Они су живели и радили у тој подземној просторији. Мама је кувала за њих, прала им веш и бринула о њима. Та штампарија је радила до 1959.

„Године 1957. надгледник за штампање литературе ме је упитао: ’Да ли можеш да радиш у штампарији? Треба да се одштампа најмање 200 часописа месечно.‘ У почетку сам штампао 200 а затим 500 часописа. Међутим, потражња за литературом је и даље расла. Штампали смо ноћу јер смо као прогнана лица преко дана радили под надзором и имали смо само један дан у недељи који нам је био слободан.

„Када бих се вратио кући с посла, сишао бих у штампарију. Скоро никад нисам могао да спавам док сам штампао, јер кад се једном започне с радом не може се стати док се посао не обави до краја. Мастило би се осушило, тако да није било могуће прекинути штампање и касније поново наставити. Понекад бих одштампао 500 страница и затим их све проверио и правио мале преправке иглом тако да текст буде читљив. Пошто није било никакве вентилације, странице су се тешко сушиле кад би изашле из штампарске пресе.

„Ноћу сам носио часописе до Тулуна који је био 20 километара удаљен од моје куће. Нисам знао где та литература касније одлази, али сам знао да су је користила браћа из Краснојарска, Братска, Усоље-Сибирског и других градова.

„Браћа која су надгледала замолила су ме 1959. године да помогнем око изградње нове штампарије, која би се налазила одмах поред железничке станице у Тулуну. Поново сам обављао добро познати посао као што је ископавање земље и постављање осветљења, што сам већ радио на првој штампарији. Јехова нам је давао мудрост. Затим се једна породица уселила у њу и радила тамо око годину дана. На крају је КГБ открио штампарију. У новинама је објављено да је ’осветљење постављено тако да је и најискуснијим електричарима било тешко да то разумеју‘.

„Осим моје породице, врло мало браће је знало да радим у штампарији. Будући да ме нису виђали увече, били су забринути за моју духовност. Долазили су да ме посете и охрабре, али ме никада нису нашли код куће. Да, у то време када смо сви били под присмотром, штампарија је могла радити само у највећој тајности.“

УМНОЖАВАЊЕ ЛИТЕРАТУРЕ У МОСКВИ

Власти су добро знале да су Сведоцима неопходне Библије и библијска литература. Учестале молбе које је Водеће тело слало за штампање и увоз библијске литературе биле су или одбијене или игнорисане. Будући да је недостајало литературе, браћа су стално тражила начине да умножавају литературу у разним деловима земље, укључујући и Москву, како би обезбедили духовну храну за скупштине и групе.

Степан Левицки је 1957. осуђен на десет година затвора због поседовања једног издања Стражарске куле које је пронађено испод стољњака у трпезарији. Степан се присећа: „Након три и по године, Врховни суд је поништио ту пресуду. Пре него што сам био ослобођен, браћа су ми предложила да се преселим негде у близину Москве да бих проповедао и учествовао у другим скупштинским активностима. Преселио сам се у једно место које је удаљено два сата вожње од Москве и почео да проповедам у различитим деловима престонице. Јехова је то благословио и за неколико година у Москви је постојала група браће и сестара. Године 1970. додељена ми је област која је обухватала Москву, Лењинград (сада Санкт Петербург), Горки (сада Нижњи Новгород), Орел и Тулу. Имао сам одговорност да снабдевам тамошње скупштине литературом.

„Био сам сигуран да је Јеховина воља да Москва и други делови Русије буду снабдевени литературом. Рекао сам Јехови у молитви да имам жељу да дам још више у том погледу. Ускоро сам упознао једног искусног штампара који је био повезан с неколико штампарија у Москви. Док смо опуштено разговарали питао сам га да ли би било могуће да се у некој штампарији у Москви одштампа мањи број примерака једне књиге.

„’Које књиге?‘, упитао је он.

„’Од изгубљеног до поново успостављеног раја‘, одговорио сам брзо.

„Његов добар пријатељ радио је у једној штампарији. Тај пријатељ је био комуниста и вођа једне политичке организације. За новац у готовини, пристао је да одштампа мањи број примерака тих књига. Како је било предивно што су браћа у својим рукама могла имати ту публикацију за проучавање Библије!

„Штампање наше литературе на такав начин представљало је огроман ризик, како за мене тако и за штампара. Након што би се одштампала одређена количина литературе, обично преко ноћи, требало је да се брзо изнесе из штампарије тако да нико не примети. Јехова је благословио тај подухват и много библијске литературе је одштампано у тој штампарији, укључујући књиге ’Истина ће вас ослободити‘, Истина која води до вечног живота, чак и песмарицу! Била је то заиста храна у право време (Мат. 24:45). Ту штампарију смо могли да користимо девет година.

„Али, једном приликом, надзорница штампарије неочекивано се појавила док се штампала једна од наших публикација. Штампар је брзо променио ток рада на преси и почео да штампа један часопис о здрављу. Али будући да је био у журби, случајно је у њему одштампао шест страница наше публикације. Надзорница је узела примерак тог часописа и однела га у своју канцеларију. Након што је прочитала часопис, зачуђено је установила да се у њему налази материјал коме ту није место. Позвала је штампара и питала га како је тај материјал доспео у часопис. Након тога је КГБ преузео случај. Под претњом да ће добити дугогодишњу казну, штампар је испричао све што је знао. Убрзо ме је КГБ пронашао јер су у Москви од Јеховиних сведока знали једино мене. Осуђен сам на пет и по година затвора.“ Штампар је осуђен на три године.

„НЕКА ДОЂЕ АРМАГЕДОН!“

Многа браћа и сестре добили су дуге затворске казне. Григориј Гатилов је провео 15 година у затвору. Он прича: „Последњи затвор у ком сам био имао је романтично име, звао се ’Бели лабуд‘. Био је смештен на прелепом подручју Кавказа, на врху једне од пет планина између којих се налазило одмаралиште Пјатигорск. У том затвору, имао сам прилику да разговарам о библијској истини с различитим особама током читаве године. Моја ћелија је била изврсно ’подручје‘ за проповедање и нисам морао никуда да идем. Затворски чувари су увек доводили нове затворенике у ћелију и након неколико дана их одводили, а ја сам увек остајао. Ретко су ме водили у другу ћелију. Трудио сам се да сваком темељно сведочим о Божјем Краљевству. Многи су постављали питања о Армагедону. Неки затвореници су се чудили како неко може да проведе тако много времена у затвору због своје вере. ’Зашто се не одрекнеш своје вере и одеш кући?‘, питали су ме затвореници, па чак и неки чувари. Био сам срећан кад год је неко од њих показао искрено занимање за истину. Једном сам видео да је неко исписао на зиду: ’Нека дође Армагедон!‘ Иако затворски живот уопште није био лак, радовало ме је то што сам могао да разговарам с другима о истини.“

„ИМА ЛИ МЕЂУ ВАМА ЈОНАДАВА?“

Многе сестре које ревно служе Јехови такође су биле у затворима (Пс. 68:11). Зинаида Козирева присећа се како су сестре показале љубав једна према другој, као и према затвореницима који нису били Сведоци: „Године 1959, мање од годину дана након мог крштења, Вера Михајлова, Људмила Евстафева и ја послате смо у логор у Кемерову у Сибиру. У логору је било 550 затвореника. Неколико жена стајало је на улазу када смо стигле.

„’Има ли међу вама Јонадава?‘ питале су.

„Схватиле смо да су то наше драге сестре. Одмах су нам дале нешто за јело и почеле да нам постављају питања. Биле су тако срдачне и показивале су толико љубави колико нисам доживела ни од своје породице. Знајући да смо нове у логору, оне су нам пружиле подршку (Мат. 28:20). Ускоро смо увиделе да је у логору добро организован програм духовне поуке.

„Постале смо као права породица. То је било нарочито лепо током лета када смо скупљале сено. Управа логора се није плашила да ћемо побећи или прекршити неко логорско правило. Један једини чувар чувао је нас 20 до 25 сестара, премда смо у ствари ми чувале њега! Кад год би неко долазио, ми бисмо га пробудиле да не би био кажњен што спава у радно време! Док је он спавао, ми смо разговарале о духовним стварима током оброка. Било је добро и нама и њему.

„Крајем 1959. нас неколико сестара било је послато у логор с јачим обезбеђењем. Ставили су нас у хладне ћелије с прозорима без стакала. Спавале смо на даскама и радиле по цео дан. Дали су нам задатак да сортирамо поврће и мотрили су како се понашамо. Ускоро су увидели да нисмо издржљиве као остали затвореници па су нам донели мало сена на ком смо спавале и ставили су нам стакла на прозоре. Тамо смо провеле годину дана, након чега су све сестре послате у логор са слабијим обезбеђењем у Иркутску.

„У том логору је било око 120 сестара. Тамо смо биле петнаест месеци. Прва зима била је изузетно хладна с пуно снега. Напорно смо радиле на обради дрвета. Чувари су нас често претресали тражећи литературу. Изгледало је као да је то једини начин да им некако прође време. Постале смо тако веште у скривању литературе да смо понекад и претерале. Једном смо Вера и ја тако добро сакриле папириће с дневним цитатом да их нисмо могле наћи у радној одећи. Али, чувар их је нашао и послате смо у самицу на пет дана. Напољу је било више од 40 степени испод нуле и лед је прекрио зидове ћелије јер се није грејала.

„У ћелији су постојале мале бетонске степенице на које тек што се могло сести. Када нам је било веома хладно, одупрле бисмо се ногама о зид, селе леђима наслоњене једна на другу и тако заспале. Када бисмо се изненада пробудиле, скочиле бисмо од страха да се не смрзнемо у сну и не умремо. Добијале смо чашу топле воде и 300 грама црног хлеба дневно. Упркос таквим околностима, биле смо срећне јер нам је Јехова давао ’изузетну снагу‘ (2. Кор. 4:7). Сестре су биле нарочито пажљиве према нама када смо се вратиле у бараке. Припремиле су топли оброк и загрејале воду тако да смо се могле окупати.“

„У ДОБРИМ ОДНОСИМА С ДРУГИМА“

Зинаида наставља: „Било је тешко проповедати у логору јер је било мало затвореника и сви су знали Сведоке. У тој ситуацији важило је начело из 1. Петрове 3:1. Звали смо то проповедање без речи. Трудиле смо се да наше бараке буду чисте и уредне, подржавале смо једна другу и биле блиске пријатељице (Јов. 13:34, 35). Такође смо биле у добрим односима с онима који нису били Сведоци. Трудиле смо се да поступамо у складу с учењима из Божје Речи и уважавале смо потребе других. Понекад смо на разне начине помагале онима који нису Сведоци. На пример, једна сестра је радо помагала затвореницима да нешто израчунају. Многи су увидели да су Јеховини сведоци другачији од припадника других религија.

„Године 1962. пребачене смо из логора у Иркутску у један логор у Мордовији. Тамо смо се такође трудиле да будемо уредне и да посветимо пажњу личној хигијени. Наши кревети су увек били чисти и уредни. У нашим баракама је било око 50 затвореница, углавном сестара. Само су сестре чистиле бараке јер остале затворенице нису желеле да обављају такве послове. Подови су увек били чисти и изрибани, а управа логора нам је давала неопходна средства за чишћење. Калуђерице које су биле с нама у баракама као и интелектуалке одбијале су да чисте, тако да су наши животни услови углавном зависили од нашег напорног рада. Кад год је нека сестра била ослобођена, у њеном извештају је писало да је била ’прилагодљива и у добрим односима с другима‘.“

ВИСОКО ЦВЕЋЕ БИЛО ЈЕ ДОБАР ЗАКЛОН

„Једном приликом“, каже Зинаида, „неколико сестара је писало својим укућанима тражећи семе биљака с великим цветовима. Рекле смо управи логора да желимо да посадимо неко лепо цвеће и затражиле смо да нам донесу квалитетну црну земљу. На наше изненађење, они су се радо сложили с тим. Направиле смо леје дуж барака и дуге стазе оивичене цвећем. Ускоро је логор био пун ружа с дугим стабљикама, прелепих каранфила и другог лепог и, што је најважније, високог цвећа. Прекрасне далије и густо посађене маргарете разних боја цветале су у леји која се налазила у средини. Туда смо шетале, проучавале Библију иза тог цвећа и скривале литературу у бујним грмовима ружа.

„Састанке смо одржавале током шетње. Делиле смо се у групе од по пет особа. Свака од пет сестара упамтила би један од пет одломака из неке публикације. Затим смо након уводне молитве редом говориле своје одломке и разговарале о њима. Након закључне молитве, наставиле смо да шетамо. Стражарска кула је прављена у виду танке брошурице [попут издања које се види на фотографији на 161. страни]. Сваки дан смо нешто проучавале, нарочито дневни цитат, и понављале одломке које смо упамтиле за састанке које смо одржавале три пута недељно. И не само то, трудиле смо се да упамтимо цела поглавља из Библије и да их затим понављамо једна другој да бисмо се јачале. Због тога нисмо биле превише забринуте када би током претреса случајно била пронађена наша литература.

„Иако је управа логора покушавала да преко других затвореница сазна како су наше активности организоване у логору, многе затворенице су биле на нашој страни. С нама у бараци је била Олга Ивинска, која је била пријатељица познатог песника и писца Бориса Пастернака, добитника Нобелове награде за књижевност. Она је била писац и пошто је имала добро мишљење о нама, била је одушевљена тиме како су се Сведоци организовали. Јехова нам је дао мудрост, тако да смо могле имати библијску литературу (Јак. 3:17).“

„ДОСТА МИ ТЕ ЈЕ ВЕЋ!“

„Литература је долазила до нас на различите начине“, каже Зинаида. „Често је било очигледно да сам Јехова води то дело, будући да нам је обећао: ’Никада те нећу оставити и нипошто те нећу напустити‘ (Јевр. 13:5). Понекад би једноставно затворио очи чуварима. Једне зиме, када се наша група враћала с посла, на капији су нас чувари претресали и као и обично захтевали да скинемо сву одећу. Била сам последња и имала сам нову литературу испод два пара панталона.

„Пошто је било јако хладно, имала сам толико слојева одеће на себи да сам изгледала као црни лук! Прво је жена која нас је претресала прегледала мој зимски капут, а затим јакну без рукава коју сам носила испод њега. Надала сам се да ћу се некако извући тако што ће се она уморити од претраживања. Полако сам скинула један џемпер а затим и други. Док их је она прегледала, полако сам скинула неколико шалова, затим прслук, једну кошуљу, па другу кошуљу. Остало је још два пара панталона и моје вунене чизме. Полако сам скинула једну чизму па другу и исто тако споро почела да скидам горње панталоне. Помислила сам: ’Шта сад да радим? Ако ми каже да скинем и друге панталоне, мораћу да бежим и бацићу литературу сестрама.‘ Док сам ја још увек скидала прве панталоне, она је нервозно узвикнула: ’Доста ми те је већ! Бежи одавде!‘ Брзо сам се обукла и пожурила у логор.

„Одакле смо добијале литературу? Браћа су је остављала на месту за које смо се раније договорили а ми бисмо је преузеле и однеле у логор. Када бисмо унеле литературу у логор, сакриле бисмо је на неком сигурном месту које смо с времена на време мењале. Такође смо непрестано преписивале публикације и скривале те копије. То смо радиле покривене ћебадима а светло уличног осветљења допирало је кроз прозор и кроз мале отворе које смо направиле на ћебадима. Увек смо биле марљиве, не губећи ни један једини минут. Чак и када смо одлазиле у кантину, свака од нас је носила један папирић на ком је био исписан неки стих.“

„ВАШЕ ВРЕМЕ ЈЕ ДОШЛО“

Совјетска влада је 1965. неочекивано објавила да су ослобођени сви Сведоци који су прогнани у Сибир у периоду од 1949. до 1951. Међутим, већини браће и сестара није било дозвољено да се врате тамо где су некада живели. Они који нису желели да остану у Сибиру, одлучили су да се преселе на неко подручје где је постојала већа потреба да се проповеда.

Магдалина Белошицка каже: „Живели смо у Сибиру скоро 15 година. Зими је температура достизала 60 степени испод нуле, а лети су долазили ројеви обада и комараца који су нам чак улетали у очи. Све смо то преживели уз Јеховину помоћ. Али како је само предивно то што смо могли сејати семе истине на тим хладним сибирским подручјима! За време тих 15 година, сваког месеца смо у канцеларији надзорника потписивали изјаву у којој је стајало да нећемо покушати да побегнемо из места у које смо прогнани. Он је понекад долазио и ноћио код нас. Тада би био посебно љубазан према нама и постављао је многа питања о Библији и о томе шта је потребно да се живи по њеним учењима. Занимало га је шта нас је подстакло да се одлучимо на такав начин живота кад смо знали да ћемо бити прогоњени због тога. Једном смо га питали да ли постоји нека нада да ћемо једног дана бити пуштени из логора. Он је показао свој длан и питао: ’Има ли икакве наде да ће на длану да израсту длаке?‘

„’Не‘, одговорила сам.

„’Толико има наде и за вас‘, наставио је он. А онда је кратко размислио и додао: ’Тако ће бити, уколико ваш Бог не учини неко чудо за вас.‘

„Једног летњег дана 1965, отишла сам до железничке станице да преузмем неко писмо. Видевши ме издалека, тај надзорник је викнуо: ’Магдалина, где си кренула без дозволе?‘

„’Не идем никуда‘, одговорила сам, ’добила сам писмо.‘ Он ми је пришао и рекао: ’Данас ћеш бити пуштена. Ваше време је дошло.‘ Затим ме је значајно погледао, као да је хтео да каже: ’Бог те је ослободио!‘ Нисам могла да верујем!

„Било нам је дозвољено да одемо у било који део Совјетског Савеза али не и да се вратимо у наше претходно пребивалиште. Било је то као да смо чули Јеховин глас како говори: ’Пођите свуда и проповедајте. Дошло је време, не чекајте, већ пођите свуда.‘ Да нам је било дозвољено да се вратимо кући, многи од нас би желели да се врате у родно место одакле су дошли. Али пошто нам таква дозвола није дата, сви су се преселили у неко друго место. Наша породица се преселила на Кавказ.“

Стотине Сведока расуле су се по целом Совјетском Савезу. Те исте године на једном државном састанку, један службеник је запањено упитао: „Ко ће ми рећи како су ти Јеховисти дошли у наш нови град који су управо изградили млади добровољци? Нов, чист град и одједном се појављују ти Јеховисти!“ Власти једноставно нису знале шта да раде са Сведоцима. Нико не може стати на пут Божјем обећању да ће напунити земљу ’знањем о Јехови‘ (Иса. 11:9).

„ВИ ИМАТЕ ’СВЕТУ ВОДУ‘“

Сведоци су бивали послати у казнене логоре због тога што су проповедали. Николај Калибаба, који је провео много година у таквим логорима, каже: „Нас четворица послати смо у казнени логор у селу Вихоревка у Иркутској области, где је већ било око 70 браће. Није било воде за пиће. Једина водоводна цев била је повезана с канализационим системом па је било веома опасно да се пије вода. Није било ни довољно хране, али Јехова нам је помагао. У том логору, само су Сведоци увек били спремни да раде. Били смо марљиви радници. Ускоро је управа логора то увидела и били смо послати да радимо и на другим подручјима. Тако смо могли да доносимо воду за пиће у кофама. Многи затвореници су долазили код нас и говорили: ’Чули смо да ви имате „свету воду“. Дајте нам барем пола чаше.‘ Наравно, делили смо воду.

„Међу затвореницима су биле и особе искреног срца. Неки од њих су раније били лопови и криминалци. Они су упознали истину и постали Јеховини сведоци. Изгледало је да су остали били против истине и отворено су то показивали. Али када је једном у наш логор дошао предавач да одржи предавање против Јеховиних сведока, људи из логора су стали на нашу страну и рекли да тај предавач шири клевете против Сведока.“

„ДОЛАЗИЋЕМО КОД ВАС У ГРУПАМА“

Браћа су се увек молила Јехови за мудрост и размишљала о начинима на које би могла проповедати. Николај даље прича: „Чули смо да ћемо ускоро бити пребачени у други логор у Мордовији, недалеко од Москве. Али пре него што смо били пребачени, догодило се нешто интересантно. На наше изненађење, неки службеници и чувари који су годинама чували Јеховине сведоке дошли су код нас и рекли: ’Хтели бисмо да нам певате ваше песме и да нам боље објасните своја веровања. Долазићемо код вас у групама од 10 до 20 особа, а можда и већим од тих.‘

„Плашећи се шта би се могло догодити нама или њима, рекли су да ће поставити чуваре да мотре на место где ћемо се састати. Рекли смо им да ми имамо више искуства у томе па је боље да ми поставимо наше чуваре. Њихови чувари су стајали баш као и наши, остављајући одређени размак између сваког од њих, од стражарнице до места где смо се састали. Можете ли да замислите ту ситуацију? Група Сведока је певала песме које су слушали службеници и чувари, након чега је један брат одржао кратак говор о једној библијској теми. Било је то као да смо били на састанку Јеховиних сведока у Дворани Краљевства! Тако смо одржали неколико састанака с групама заинтересованих особа. Видели смо да је Јехова бринуо не само за нас већ и за особе искреног срца.

„Понели смо много часописа из тог логора у логор у Мордовији“, каже Николај. „Тамо је било много Сведока. Браћа су ми дала кофер с дуплим дном где је могло стати много литературе. Учинили смо све да током претреса тај кофер не привуче пажњу чувара. У логору у Мордовији, били смо пажљиво претресени. Један чувар је узео мој кофер и пожалио се: ’Како је ово тешко! Мора да је благо у њему!‘ Одједном је спустио мој кофер и остале ствари са стране и почео да прегледа ствари других. Након претреса, други чувар ми је рекао: ’Узми своје ствари и иди!‘ Мој кофер није прегледан тако да сам донео у бараке залиху свеже духовне хране која нам је била веома потребна.

„Осим тога, више пута сам носио у ципелама руком писане трактате. Будући да имам велика стопала, у мојим ципелама је увек било довољно места за много папира. Стављао сам их испод уложака у ципелама а ципеле сам мазао слојем масти. Та маст је била веома лепљива и страшно је смрдела тако да се чувар држао подаље од мојих ципела.“

„ЧУВАРИ СУ ГЛЕДАЛИ НАС, А ЈА САМ ГЛЕДАО ЊИХ“

Николај наставља: „У логору у Мордовији, браћа су ме поставила да надгледам умножавање библијске литературе. Једно од мојих задужења било је да посматрам чуваре тако да они који су преписивали публикације имају времена да све сакрију. Чувари су гледали нас, а ја сам гледао њих. Неки чувари су покушавали да нас ухвате на делу и често би изненада упадали у бараке. Најтеже је било пазити на њих. Други би долазили једанпут дневно. Они су били толерантнији и нису нам стварали проблеме.“

„У то време, преписивали смо оригиналне публикације које смо чували скривене на сигурним местима. Неколико оригиналних публикација било је сакривено у пећи, чак и у пећи у канцеларији управника логора. Браћа која су тамо чистила направила су посебан одељак у пећи и ту су чували драгоцене оригинале Стражарске куле. Без обзира на то што су нас чувари пажљиво претресали, оригинали су увек били на сигурном у канцеларији управника логора.“

Браћа су постала веома вешта у скривању литературе. Омиљено место била је даска на прозору. Браћа су чак научила како да сакрију литературу у туби зубне пасте. Само су двојица или тројица браће знала где се чувају оригинали. Када је било потребно, неко од њих би донео оригинал и након преписивања поново би га вратио на скривено место. Тако су оригинали увек били на сигурном. Већина браће је веома ценила могућност да учествује у преписивању публикација иако је то носило ризик да буду послати у самицу на 15 дана. Виктор Гутшмит каже: „Од десет година колико сам био у логорима, провео сам око три године у самици.“

СТРАЖАРСКЕ КУЛЕ У ВИДУ ПАУКОВЕ МРЕЖЕ

Изгледало је као да је управа логора развила посебан систем за тражење библијске литературе и њено одузимање од Сведока. Неки службеници су били посебно довитљиви. Иван Климко се присећа: „Једном су у логору број 19 у Мордовији војници са псима одвели браћу изван логора и започели претрес. Натерали су их да скину сву одећу па чак и крпе којима су обавијали стопала. Али браћа су залепила неколико писаних страна на табане, где војници нису гледали. Такође су имали минијатурне брошурице које су могли ставити између прстију. Када су чувари наредили свима да подигну руке, те брошурице су остале између прстију и тако су и тај пут неке биле сачуване.“

Постојали су и други начини да се сачува духовна храна. Алексеј Непочатов каже: „Нека браћа су осмислила такозвани систем паукове мреже за преписивање. Оловку би јако добро заоштрили и сваки ред у свесци на квадратиће поделили би на додатна три или четири реда. Пет до шест примерака Стражарске куле ручно направљених том методом писања могло је да стане у једну кутију шибица. Да би се тако ситно писало, особа је морала имати изузетно добар вид и морала је веома да се напреже. Након што су сва светла била погашена и када би сви заспали, та браћа су писала испод ћебета. Једино осветљење била је пригушена светлост сијалице на улазу у бараке. Када би то неко радио неколико месеци, ускоро би му вид ослабио. Понекад је чувар примећивао шта радимо и, уколико је имао добар став према нама, само би рекао: ’Још увек пишете и пишете — када ћете спавати?‘“

Брат Климко се сећа: „Једном приликом, остали смо без много литературе и чак без Библије. Све је то било сакривено у вештачкој нози једног брата. Али, након што су га натерали да скине ногу, уништили су литературу. Фотографисали су уништене странице и објавили их у логорским новинама. Ипак, то је још једном потврдило да се Јеховини сведоци искључиво баве религиозним активностима. Након тог открића, управник логора је злурадо рекао браћи: ’Ово је Армагедон за вас!‘ Међутим, наредног дана му је неко јавио да се Сведоци састају, певају песме и читају као и до тада.“

РАЗГОВОР С ЈАВНИМ ТУЖИОЦЕМ

Крајем 1961. јавни тужилац Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике дошао је у логор ради испитивања. Док је шетао по логору, ушао је у бараке у којима су живели Сведоци. Дозволио је браћи да поставе неколико питања. Виктор Гутшмит каже: „Упитао сам га: ’Да ли сматрате да је религија Јеховиних сведока опасна по совјетско друштво?‘

„’Не, не мислим да је тако‘, одговорио је јавни тужилац. Али, у каснијем разговору случајно је споменуо да је ’само током 1959. године, у Иркутској области потрошено пет милиона рубаља да би се изборили са Сведоцима‘.

„Тиме је заправо рекао да власти врло добро знају ко смо ми, будући да је утрошено пет милиона рубаља из државних казнених фондова да би се разјаснило ко су Јеховини сведоци. То је била огромна сума новца. У то време, за пет хиљада рубаља могао се купити добар ауто или једна лепа кућа. Власти у Москви су сасвим сигурно знале да Јеховини сведоци нису опасни људи.

„Јавни тужилац је наставио: ’Када бисмо рекли људима у Совјету да учине са Сведоцима шта желе, они би вам избрисали сваки траг.‘ Сматрао је да се у совјетском друштву не гледа благонаклоно на Сведоке. Из тога се видело да је на милионе људи утицала атеистичка и идеолошка пропаганда.

„Ми смо тада одговорили: ’Видећете право стање ствари када Сведоци буду одржавали конгресе од Москве до Владивостока.‘

„’Можда ће пола милиона људи бити на вашој страни, али остали ће бити на нашој‘, рекао је он.

„Тако се завршио наш разговор с јавним тужиоцем. Био је скоро у праву. Данас више од 700 000 особа посећује састанке Јеховиних сведока у свим деловима бившег Совјетског Савеза. На њима људи слушају чисту библијску истину уместо пропаганду.“

„ВИ СТЕ ПРУЖИЛИ УТОЧИШТЕ ЈЕХОВИНИМ СВЕДОЦИМА“

Виктор наставља: „Управа логора је показала јавном тужиоцу леје цвећа и дрвеће које су засадили Сведоци, као и пакете које су примили и чували у својим баракама без страха да ће их неко украсти. Он је запањено све то посматрао. Међутим, касније смо чули да је тај човек наредио да се уништи цвеће и посече дрвеће. Управнику логора је рекао: ’Уместо радног логора, ви сте пружили уточиште Јеховиним сведоцима.‘ Такође је забранио да Сведоци примају пакете и затворио киоск где је Сведоцима било дозвољено да купују додатну храну.

„Сведоци су били радосни што управник логора није извршио сва наређења. На пример, сестрама је и даље било дозвољено да гаје цвеће као и раније. Оне су у јесен секле цвеће и правила огромне букете које су поклањале запосленима и њиховој деци. Било је тако лепо видети како та деца долазе код својих родитеља у стражарницу, узимају цвеће и онда радосних лица трче у школу. Они су волели Сведоке.“

Виктор прича: „Почетком 1964. један чувар чији брат је радио за КГБ рекао ми је да је покренута велика државна кампања против Јеховиних сведока. Али касније те исте године, Никита Хрушчов је изненада разрешен дужности председника државе и тај талас прогонства се смирио.“

ПЕСМЕ КРАЉЕВСТВА У ЛОГОРУ С МАКСИМАЛНИМ ОБЕЗБЕЂЕЊЕМ

У једном логору с максималним обезбеђењем у Мордовији било је дозвољено да затвореници примају пакете само једном годишње и то је била нека врста ’посебне награде‘. Непрестано су вршени претреси. Уколико би неко био ухваћен са исписаним библијским стихом на парчету папира, био би послат у самицу на десет дана. Такође, у том логору је храна била оскуднија него у осталим логорима. Посао је био много тежи у логорима с максималним обезбеђењем. Сведоци су морали да ископавају пањеве огромног дрвећа. Алексеј Непочатов каже: „Често смо били на самој граници физичке исцрпљености. Али задржали смо будност, и нисмо одустајали. Један начин на који смо подизали расположење било је певање мелодија Краљевства. Сачинили смо мушки хор од различитих гласова који је и без женских гласова био изузетан. Те песме нису храбриле само Сведоке већ и службенике који су тражили од браће да певају током рада. Док смо једном приликом секли дрвеће, група надзорника је дошла до нас и рекла: ’Отпевајте неколико песама. То је наредба официра дивизије!‘

„Тај официр је много пута чуо како су браћа певала песме Краљевства. То наређење је дошло у правом тренутку јер смо били потпуно исцрпљени од напорног рада. Радосно смо почели да славимо Јехову нашим гласовима. Обично када смо певали у логору, жене официра би изашле из оближњих кућа, стајале на трему и дуго слушале. Нарочито су волеле песму ’Нека земља слави Бога‘ која се налазила под редним бројем 6 у једној старој песмарици. Та песма је имала лепе речи и прелепу мелодију.“

ДОШАО ЈЕ У „ДРУГУ ДРЖАВУ“

Чак и у сасвим неочекиваним ситуацијама, било је очигледно ко су заиста Јеховини сведоци. Виктор Гутшмит се присећа: „На крају једне радне недеље, док смо седели напољу, у наш логор су допремљени неки скупи електрични уређаји. Возач је био затвореник из нашег логора који није био Сведок, а с њим је дошао и затвореник из једног другог логора који је био одговоран за продају. Будући да је магацин био затворен а магационер на одмору, замолили су Сведоке да приме и истоваре ту робу.

„Истоварили смо робу и сложили је поред магацина недалеко од барака у којима су живела наша браћа. Тај затвореник, одговоран за продају, био је веома нервозан због таквог непрописног преузимања робе без потписа магационера да је роба примљена. Али возач га је смиривао, рекавши: ’Не плаши се. Нико то неће ни такнути. Дошао си у „другу државу“. Заборави на оно што се догађа изван логора. Овде можеш оставити свој сат било где и сутра ћеш га наћи на истом месту.‘ Тај човек је упорно одбијао да остави робу без потписа пошто се радило о уређајима вредним пола милиона рубаља.

„Убрзо су дошли људи из управе логора и захтевали да се камион склони. Један од њих је рекао том човеку да остави рачун и да сутрадан дође по њега. Отишао је, али нерадо. Следећег јутра се вратио и тражио да уђе у логор како би му неко потписао рачун, али чувар му је дао рачун који је већ био потписан.

„Касније нам је чувар испричао како тај човек никако није могао да напусти логор. Пола сата је стајао и гледао у капију и у документа, окренуо се да оде али се вратио и поново гледао. Вероватно је први пут доживео тако нешто. Доставио је скупу робу, рачун је потписан без његовог присуства и све је урађено на поштен начин. Али што је најинтересантније, то се све одиграло у радном логору с максималним обезбеђењем где су затвореници означени као ’нарочито опасни преступници‘. Да, без обзира на пропаганду усмерену против Јеховиних сведока, када су се појавиле сличне ситуације, сви који су били очевици могли су јасно видети ко су у ствари Јеховини сведоци.“

„ОНИ ПОНОВО ПРОПОВЕДАЈУ“

Када су 1960. браћа стигла у логор број 1 у Мордовији, након неколико дана издвојено је више од стотину Сведока и послато у посебан логор број 10, који се налазио у близини села Ударњиј. Био је то „огледни“ затвор за преваспитавање Сведока. Затвореници су добили пругасте униформе попут оних из нацистичких концентрационих логора. Поред уобичајеног посла, Сведоци су морали да ископавају огромне пањеве у шуми. Свако од њих је дневно морао да ископа најмање једанаест или дванаест пањева. Али понекад, чак и када су радили читав дан, цела група браће успела би да извади само један једини, огроман храстов пањ. Да би се охрабрили, често су певали песме Краљевства. Када би чуо како певају, управник логора би понекад викао: ’Ви Сведоци данас нећете добити вечеру. То ће вас ућуткати. Научићу вас ја да радите!‘ Један брат који је био у том логору, присећа се: „Јехова нам је помогао да истрајемо. Упркос тешким околностима, били смо духовно јаки. Међусобно смо се храбрили разговарајући о томе да смо заузели Јеховину страну када је у питању његово право да влада“ (Посл. 27:11).

Поред неколико затворских „васпитача“, свака ћелија је имала свог васпитача, који је имао чин капетана или неки виши чин у војсци. Они су имали циљ да приморају Сведоке да се одрекну своје вере. Ако би неко подлегао том притиску и одрекао се вере, био би ослобођен. Ти васпитачи су сваког месеца писали извештај о понашању и ставовима сваког Сведока и тај извештај би потписало неколико запослених у затвору. За Сведоке су увек морали да напишу: „Не повинује се мерама за преваспитавање; и даље је чврст у својим уверењима.“ Иван Климко је испричао: „Од десет година затвора, провео сам шест година у том затвору и био сам означен заједно са осталом браћом као ’нарочито опасан и непоправљив преступник‘. Надлежни су нам рекли да су власти Сведоцима стварале посебно тешке околности да би пратиле њихово понашање.“

Јон Андроник, који је провео пет година у том затвору, једном је питао управника: „Колико дуго ћемо бити овде?“ Показавши према шуми, управник је одговорио: „Док сви не будете сахрањени у њој.“ Јон се присећа: „Били смо одвојени од осталих затвореника да не бисмо могли да проповедамо. Пажљиво су мотрили на нас. Чак и када је требало да неко од нас оде у други део логора, имали смо пратњу чувара. Неколико година касније, када смо премештени у логор са слабијим обезбеђењем, неки затвореници који нису били Сведоци рекли су управнику логора: ’Јеховини сведоци су победили. Ви сте их изоловали, али они поново проповедају.‘“

ПРЕПОЗНАО ЈЕ СВОЈУ БИБЛИЈУ

Било је изузетно тешко унети литературу у логор број 10, а још теже је било унети Библију. Браћа су мислила да је готово немогуће имати Божју Реч у логору. Један брат који је у том логору био неколико година каже: „За Јехову ништа није немогуће. Бог је услишио наше молитве. Молили смо се за барем једну Библију на стотину Сведока у том логору, али на крају смо имали две!“ (Мат. 19:26). Како се то догодило?

Један пуковник је радио као затворски васпитач. Али како да неко „васпита“ Јеховине сведоке ако не зна ништа о Библији? Он је некако успео да набави неку похабану Библију и пре него што је отишао на одмор затражио је да му је један старији затвореник који је био баптиста поново увеже. Зато је рекао надзорнику да му дозволи да је задржи. Тај баптиста се похвалио Сведоцима да има Библију и пристао да им је позајми да мало истражују. Чим су имала у рукама то драгоцено благо, браћа су брзо поделила Библију на делове које су дала свим Сведоцима да их препишу. У наредних неколико дана, ћелије свих Сведока претвориле су се у радионице за преписивање. Направљене су по две копије сваке странице. Један брат се присећа: „Када су све странице поново састављене, биле су три Библије! Пуковник је добио своју Библију поново увезану, а ми смо добили два њена примерка. Један смо користили за читање, а други смо ставили на ’сигурно‘, у канале за каблове високог напона. Тамо смо направили посебна места. Будући да се надзорник плашио чак и да приђе тамо, нико није вршио претрес. Високи напон је био поуздан чувар наше литературе.“

Међутим, током једног претреса, пуковник је схватио да у руци држи једну страницу преписану из његове Библије. Када је схватио шта се догодило, био је страшно разочаран и узвикнуо је: „Ово је препис Библије коју сам лично унео у логор!“

ПРОСЛАВА СПОМЕН-СВЕЧАНОСТИ

Браћа су се трудила да сваке године обележе Спомен-свечаност у логорима. Свих тих година које су провели у логору у Мордовији, ниједан брат није изостао. Наравно, управа логора је покушавала да их спречи у томе. Знали су датум и обично су тог дана сви чувари били посебно на опрезу. Међутим, до увече би се већ уморили од непрестаног мотрења на браћу, будући да нико није знао место и тачно време када ће се одржати та свечаност.

Браћа су се увек трудила да набаве вино и бесквасни хлеб. Једном је група чувара на дан Спомен-свечаности пронашла у једној фиоци симболе и склонила их. Касније је дошла друга група чувара и брат који је чистио канцеларију њиховог надзорника могао је да неопажено узме симболе и да их однесе браћи. Те вечери су их браћа користила током Спомен-свечаности коју су одржала током треће смене чувара. Симболи су нарочито били важни будући да их је један брат узимао.

ПРОСЛАВА СПОМЕН-СВЕЧАНОСТИ У ЖЕНСКОМ ЛОГОРУ

Слични проблеми јављали су се и у другим логорима. Валентина Гарновска сећа се колико је било тешко прославити Спомен-свечаност у женском логору у Кемерову. Она каже: „У том логору је било око 180 сестара. Било нам је забрањено да се састајемо. Од десет година у логору, само два пута смо успеле да прославимо Спомен-свечаност. Једном смо одлучиле да одржимо ту прославу у једној од канцеларија које сам чистила. Сестре су у тајности почеле да долазе, чак неколико сати пре почетка свечаности. Дошло је око 80 сестара. Ставиле смо бесквасни хлеб и црно вино на сто.

„Одлучиле смо да не почињемо с песмом него да једна сестра изговори почетну молитву, и све се одвијало на достојанствен и радостан начин. Али онда смо чуле буку и повике и схватиле да нас чувари траже. Одједном смо виделе надзорника како гледа кроз прозор који је био веома високо од земље. У исто време, неко је снажно лупао на врата и захтевао да отворимо. Чувари су упали унутра, зграбили сестру која је држала говор и одвели је у самицу. Друга сестра је храбро заузела њено место и наставила да говори, али они су зграбили и њу. Одмах после ње, трећа сестра је покушала да настави говор, али су нас онда одвели у другу просторију претећи да ће нас све одвести у самицу. У тој просторији смо завршиле прославу с песмом и завршном молитвом.

„Након што смо се вратиле у бараке, остале затворенице су нам рекле: ’Када сте све одједном нестале, мислиле смо да је дошао Армагедон и да вас је Бог узео на небо а нас оставио овде за уништење!‘ Те жене су неколико година биле с нама а да нису прихватиле истину. Али након тог догађаја, неке од њих су почеле да нас слушају.“

„ДРЖАЛИ СМО СЕ ЗАЈЕДНО“

У једном логору у Воркути било је много Сведока из Украјине, Молдавије, балтичких држава и осталих совјетских република. Иван Климко се присећа: „Била је зима 1948. године. Иако нисмо имали литературу, записивали смо на папириће оно чега смо се сећали из старих часописа и сакривали то од чувара. Али они су знали да имамо такве папириће. Чекали су нас дуги и мучни претреси. У хладним зимским данима, извели би нас напоље и постројили у редове од по пет. Пребројавали су нас увек изнова. Изгледало је да очекују да ћемо радије предати те папириће него стајати на хладноћи. Док су нас они пребројавали увек изнова, ми смо се држали заједно и разговарали о некој библијској теми. Увек смо размишљали о духовним стварима. Јехова нам је помогао да останемо верни. Након неког времена, браћа су чак успела да унесу Библију у логор. Поделили смо је на неколико делова тако да нису могли да нам је одузму целу током претреса.

„Међу чуварима је било оних који су увидели да Јеховиним сведоцима није место у логору. Те љубазне особе су нам помагале колико год су могле. Неки су једноставно ’затварали очи‘ када би неко од нас примио пакет. Обично су у сваком пакету биле сакривене страница или две из Стражарске куле. Те странице су тежиле неколико грама, али биле су нам вредније од килограма хране. Сведоци у логорима никада нису имали довољно хране, али били су веома богати у духовном погледу“ (Иса. 65:13, 14).

„ОН ЋЕ ГА ПОДЕЛИТИ НА 50 ДЕЛОВА“

Браћа су сваке недеље проучавала Библију са онима који су се занимали за истину. Неколико затвореника — чак и они који нису проучавали — знали су да у седам увече почиње проучавање у баракама тако да су пазили да буду нарочито тихи. Јон Андроник се присећа: „Било је очигледно да Јехова брине о нама и да нам помаже у делу стварања ученика. Такође смо се трудили да испољавамо хришћанску љубав примењујући библијска начела. На пример, делили смо једни с другима храну коју бисмо добили у пакетима, што није био обичај у логорима.

„У једном логору, Микола Пјатоха је био одговоран за дељење хране међу браћом. Официр КГБ-а је једном рекао: ’Дајте му парче колача и он ће га поделити на 50 делова!‘ Браћа су била таква. Делили смо све што је стизало у логор, било да је у питању духовна или физичка храна. Нама је то било корисно и пружало је одлично сведочанство искреним особама“ (Мат. 28:19, 20; Јов. 13:34, 35).

НАГРАДЕ ЗА ДОБРО ПОНАШАЊЕ

Запослени у логору који су били у контакту с Јеховиним сведоцима примали су новчану награду у висини и до 30 посто од плате. Због чега? Виктор Гутшмит објашњава: „Некадашња благајница у логору рекла ми је због чега. Она је објаснила да је у логорима где је било много наше браће, запосленима било речено да увек буду сталожени, да не псују и да буду љубазни и фини. За своје лепо понашање, добијали би већу плату. То је учињено да би се показало како Јеховини сведоци нису једини који се примерно понашају и да нема разлике између њих и осталих. Зато су запослени добијали додатан новац за лепо понашање. У логору је било пуно запослених — медицинско особље, физички радници, рачуновође, чувари — укупно око стотину људи. Нико од њих није желео да пропусти прилику да заради више новца.

„Док је радио изван логора, један брат је случајно чуо како надзорник једне групе гласно псује. Следећег дана брат га је срео у логору и рекао: ’Мора да вас је неко у стражарници веома наљутио. Тако сте гласно псовали!‘ Тај човек је признао: ’Не, једноставно ми се све скупило током тог дана. Зато сам изашао изван логора да бих се ослободио негативних емоција.‘ Тим људима заиста није било лако да буду као Јеховини сведоци.“

ПОПРАВКА ПРОЗОРА ОМОГУЋИЛА НАМ ЈЕ ДА СВЕДОЧИМО

Браћа су у свакој прилици проповедала и понекад је њихов труд био богато награђен. Николај Гуцуљак се присећа: „Често смо набављали храну у логорском киоску. Кад год сам ишао по храну, трудио сам се да нешто кажем о некој библијској теми. Жена која је издавала храну увек је пажљиво слушала и једном ме је замолила да јој нешто прочитам. Три дана касније, официр ме је позвао да дођем до капије. Рекао ми је да још један Сведок и ја треба да наместимо прозорско стакло у кући управника логора.

„Брат и ја смо у пратњи једног војника отишли до града. Кад смо стигли до те куће, врата је отворила жена која је радила у киоску. Она је била супруга управника логора! Један војник је био унутра, а двојица на улици до прозора. Понудила нас је чајем и замолила да јој причамо о Библији. Тог дана смо наместили прозорско стакло и сведочили јој. Када смо завршили разговор, рекла је: ’Немојте се плашити. Моји родитељи су били побожни, баш као и ви.‘ Она је у тајности читала нашу литературу без знања свог супруга који је мрзео Сведоке.“

„ВРАТИТЕ СЕ НА ПОСАО“

Неки људи који су били на власти имали су добро мишљење о Сведоцима и говорили су у њихову корист. У Иркутској области у Братску, главни одбор Комунистичке партије је 1970. године донео одлуку да се у фабрици за обраду дрвета свим запосленим Сведоцима да отказ. Браћи је речено: „Пошто не волите совјетску власт, она се неће бринути за вас. Ви волите Јехову, па нека он брине о вама.“ Браћа која су добила отказ сматрала су да је у тој ситуацији најбоље што могу да ураде да јавно проповедају. Почели су да иду у службу од врата до врата. На једним вратима, браћа су се представила жени која је отворила и укратко јој објаснила разлог своје посете. Из кухиње се чуо мушки глас: „С ким то разговараш? Пусти их нека уђу.“ Када су браћа ушла у кућу, човек је упитао: „Зашто нисте на послу? Данас је радни дан.“ Браћа су објаснила како су добила отказ.

Испоставило се да је тај човек јавни тужилац који је дошао кући на ручак. Изнервиран, узео је телефон и позвао фабрику да пита да ли је истина да је управа отпустила све Јеховине сведоке. Након што су му то потврдили, наставио је: „На основу чега? Зар не схватате да је то противзаконито? Немате право да тако нешто урадите! Налажем вам да им свима вратите посао и да им исплатите надокнаду за три месеца која нису радили због те ваше одлуке.“ Спустио је слушалицу, окренуо се браћи и рекао: „Вратите се на посао сутра и наставите да радите тамо.“

„ЈА СКРИВАМ ЛИТЕРАТУРУ ОД 1947. ГОДИНЕ“

Браћа су до 1970-их добро научила како да производе, достављају и скривају литературу. Ипак, понекад су искрсавале ситуације које су захтевале да се нешто брзо смисли. Григориј Сивуљски прича: „Године 1976, у нашој кући је био претрес. Претходно вече, непромишљено сам ставио неке извештаје и адресе наше браће испод једне комоде. Током претреса изгледало је као да су агенти КГБ-а сигурни шта траже и где треба то да траже. Један од њих ми је рекао: ’Донеси нам неколико клешта и један шрафцигер — размонтираћемо кауч.‘ Помолио сам се и сигурним гласом рекао:

„’Да сте нас изненадили с претресом као у осталим домовима Сведока, нешто бисте и нашли. Али данас је већ касно. Нећете ништа пронаћи.‘

„’А шта бисмо пронашли?‘, упитао је агент.

„’Стражарску кулу и Пробудите се! Али, данас нећете ништа пронаћи.‘

„Дао сам им алат и рекао: ’Након претреса саставите поново кауч тако да изгледа исто као сад.‘

„Стајали су неодлучно један минут. Приметивши колебање, окренуо сам се према једном младићу међу њима и рекао: ’Претпостављам да тражиш литературу Јеховиних сведока мање од три године. Али ја скривам литературу од 1947. године. Нема потребе да трошиш своје време овде, литература је на сигурном месту.‘

„На моје изненађење, отишли су. Извештаји и адресе браће били су на таквом месту да их је свако лако могао наћи.“

ПЕРЕСТРОЈКА — ВРЕМЕ ПРОМЕНА

Перестројка је успостављена 1985. али није одмах дошло до очекиваних резултата. У неким подручјима, Сведоци су и даље осуђивани и затварани као и раније. Међутим, немачка подружница је 1988. писала светској централи: „Почетком службене године, било је неких наговештаја да су власти спремне да дају више слободе [браћи у СССР-у], то јест да им дозволе да одржавају састанке и издају литературу, уколико би били регистровани код локалних власти. Чак су могли и да одрже Спомен-свечаност на многим местима без ометања. Браћа увиђају да се став власти веома променио.“

С временом су наименована браћа слала у немачку подружницу адресе браће која су била спремна да примају испоруке духовне хране. Затим су та браћа снабдевала литературом старешине које су се бринуле да сви добију духовну помоћ. До фебруара 1990. било је око 1 600 таквих адреса на које се једном месечно слала духовна храна.

Неколико хиљада Сведока из Совјетског Савеза је 1989. имало прилику да присуствује посебном конгресу у Пољској. Сестра Евдокија из Набрежније Челнија каже: „Горљиво смо се молили Јехови да будемо на том првом правом конгресу. Директор у фирми где сам радила чуо је да хоћу да путујем ван земље, па је узвикнуо: ’Шта! Зар не гледаш телевизију? Границе су затворене и не пуштају никога!‘

„Одговорила сам с потпуним поуздањем: ’Границе ће се отворити.‘ Управо то се и догодило. На граници у Бресту само је Јеховиним сведоцима било дозвољено да прођу. Нису нам чак ни прегледали пртљаг и поступали су с нама веома љубазно. Један човек који није био Сведок претварао се да је конгресни делегат и покушао је да пређе границу с нама. Међутим, цариници су то брзо увидели и вратили га. Како су га открили? Сви конгресни делегати били су насмејани и имали су само малу торбу у рукама.“

СРДАЧНА ДОБРОДОШЛИЦА У МОСКВИ

Прошло је четрдесет година откако су Јеховини сведоци 1949. поднели молбу за регистрацију дела у Москви. Браћа нису могла да испуне захтеве које је поставила Стаљинова влада. Али 26. фебруара 1990, председник Одбора за религиозна питања у Москви примио је делегацију Јеховиних сведока. На том састанку била су присутна и два заменика председника и још тројица њихових колега. Делегација Јеховиних сведока састојала се од 15 особа: 11 браће из Русије и осталих република Совјетског Савеза, Милтон Хеншел и Теодор Џерес из Бруклина, као и Вили Пол и Никита Карлстрем из немачке подружнице.

Председник је започео састанак следећим речима: „Веома нам је драго што смо се састали с Јеховиним сведоцима. Раније сам много слушао о вама, али ово је први пут да се срећемо. Спремни смо да отворено разговарамо.“ Браћа су изразила жељу да се дело Јеховиних сведока региструје у Совјетском Савезу. Председник је наставио: „Драго нам је да то чујемо и право је време. Ускоро ће пролеће, време за сејање, тако да очекујемо добре резултате и плодове.“

Када је председник замолио браћу да се представе, било је очигледно да Јеховиних сведока има у свим деловима земље, од Калињинграда до Далеког истока. Један покрајински надгледник је рекао: „Ја сам представник четири скупштине у Иркутској области. Али такође се бринем и за Далеки исток, Хабаровск, Краснојарски крај и Новосибирску и Омску област.“ Председник је узвикнуо: „Ви имате огромно подручје, веће од многих земаља!“

Заменик председника је рекао: „Морамо се боље упознати с вашим веровањима, пошто нам нека од њих нису јасна. На пример, у једној од ваших књига каже се да ће Бог очистити земљу и уклонити све данашње владавине. Ми то не разумемо.“ Брат Пол је одговорио: „Јеховини сведоци не учествују у насиљу. Када се у некој књизи каже тако нешто, то се односи на одређено библијско пророчанство. Јеховини сведоци проповедају о Божјем Краљевству и о вечном животу у Рају на земљи.“

„У томе нема ништа лоше“, рекао је заменик председника.

На крају тог разговора, председник је изјавио: „Веома нам је драго што смо се упознали. Бићете регистровани што је пре могуће.“

У марту 1991, Јеховини сведоци су били званично признати у Русији. Тада је у тој земљи било више од 150 милиона становника и 15 987 објавитеља Краљевства. Браћи и сестрама у Русији била су потребна додатна упутства од Јехове (Мат. 24:45; 28:19, 20).

„КАКВА СРЕЋА, КАКВА СЛОБОДА!“

Пошто је подружница у Финској најближа Русији, Водеће тело је замолило тамошњу браћу да помогну око организовања међународног конгреса у Санкт Петербургу у Русији, који је био одржан 26-28. јуна 1992. године. Како су се браћа осећала када су на слободи имала конгрес након што су више од педесет година живела под забраном? Један брат се присећа: „Било нас је више хиљада на стадиону. Сузе су текле без престанка. Каква срећа, каква слобода! Никада нисмо ни сањали да ћемо имати такву слободу у овом поретку. Али Јехова је то омогућио. Присећали смо се како смо нас петорица лежали у издвојеној ћелији у логору, окружени високом оградом, и како су четворица од нас наизменично телима грејала петог. Стадион је био окружен високим зидом. Али ми смо желели да останемо унутар њега колико год смо могли. То што смо осећали не може се описати.

„Током целог конгреса, очи су нам биле пуне суза. Плакали смо од радости, видевши такво чудо. Иако смо имали преко 70 година, лепршали смо по стадиону као да имамо крила. Чекали смо слободу 50 година. Прво је Јехова допустио да будемо прогнани у Сибир, а онда смо завршили у затворима и логорима. Али сада смо на овом стадиону! Јехова је моћнији од било кога. Гледали смо један у другог и јецали. Нико од нас није веровао да се све ово стварно догађа. Нека млада браћа су дошла до нас и упитала: ’Да ли сте добро? Да ли вас је неко повредио?‘ Толико смо плакали да нисмо могли да одговоримо. Али, један од нас је онда кроз сузе рекао: ’Плачемо од радости!‘ Објаснили смо им како смо служили Јехови много година под забраном и да једноставно не можемо да поверујемо да је Јехова све то променио тако брзо.“

Након тог незаборавног конгреса, финска подружница је затражила дозволу да се у Русију пошаље 15 специјалних пионира. Првог јула 1992, Хану и Еја Танинен, ревни пар из Финске, стигли су на своју доделу у Санкт Петербург. У почетку је највећи изазов за њих био да науче језик. Након прве лекције, отишли су у службу и нудили људима библијски студиј. Хану се присећа: „Почетком 1990-их, малтене сви у граду желели су да проучавају Библију. Када смо проповедали на улици, људи су нам радо давали адресе. Сви су желели литературу. Ако на улици даш некоме часопис или трактат, десеторо који то виде приђу и затраже литературу. Они је нису само узимали већ су је одмах читали на улици или у подземној железници.“

Почев од октобра 1992. почели су да пристижу многи специјални пионири из Пољске. У првој групи су биле неке неудате сестре. Ускоро је још једна група из Пољске стигла у Русију и послата је у Санкт Петербург. Након годину дана, група пионира из Пољске послата је у Москву. Наредних година, више од 170 добровољаца из Пољске, углавном дипломаца Школе за обучавање наименоване браће, додељени су да служе у Русији.

ДОБРА ПРИЛИКА ЗА УСПЕШНУ СЛУЖБУ

После тог међународног конгреса у Санкт Петербургу, Водеће тело је браћи дало дозволу да у оближњем селу Солнечноје купе одговарајуће земљиште (7 хектара) на којем је било неколико старих зграда. Дошло је време да се у Русији изгради Бетел. Финска подружница је замољена да помогне око пројектовања. У септембру 1992, прва група волонтера из Финске стигла је у Солнечноје. Аулис Бергдал, један од браће из те групе који је касније постао члан Одбора земље, присећа се: „Моја супруга Ева Лиса и ја радо смо прихватили позив да помогнемо у изградњи Бетела у Русији. Било је очигледно да Јехова води то дело. Наша браћа из целог света подупирала су тај пројекат.“

Алф Сејдерлоф, надгледник градње из Финске, и његова супруга Марја-Лејна били су право охрабрење браћи на градилишту. Чланови финског Одбора земље такође су пружали охрабрење. Браћа из Бруклина посећивала су Солнечноје током изградње. Аулис се присећа: „Милтон Хеншел нас је посетио 1993. након међународног конгреса у Москви. Храбрио је добровољце на градилишту путем говора као и током приватних разговора с њима.“

Било је око 700 добровољаца који су радили на изградњи Бетела — из Скандинавије, Европе, Америке, Аустралије, Русије и осталих бивших совјетских република. Њихова култура и порекло, као и начин рада, били су различити. Али, дело је довршено у складу с речима из Захарије 4:6: „’Не војном силом ни снагом, већ мојим духом‘, каже Јехова над војскама.“ Јехова је заиста благословио ту „кућу“ (Пс. 127:1). Браћа из Русије су се спремно понудила да дају свој допринос за дело Краљевства. Већина је била млада и нова у истини, али многи су већ почели с пионирском службом. Желели су да науче како да брзо и најквалитетније граде и како да организују ствари на теократски начин.

ОРГАНИЗОВАЊЕ ДЕЛА

Крајем 1993. године, чланови руског Одбора земље стигли су у Солнечноје. Позвани су Иван Пашковски, Дмитриј Ливи, Василиј Калин, Алексеј Вержбицки, Анатолиј Прибитков и Дмитриј Федунишин. Око годину дана касније, придружио им се и Михаил Савицки. Водеће тело је наименовало Хорста Хеншела из немачке подружнице да помогне браћи у организовању дела.

Једна од првих ствари која се морала организовати била је путујућа служба. На почетку је постојало пет покрајина, две у Санкт Петербургу и три у Москви и њеној околини. Први пуновремени покрајински надгледници били су Артур Бауер, Павел Багајски и Рој Естар у Москви, и Кшиштов Поплавски и Хану Танинен у Санкт Петербургу. Касније је и Роман Скиба такође наименован за покрајинског надгледника. Метју Кели који је похађао Школу за обучавање наименоване браће 1992. у Сједињеним Државама, био је наименован да по потреби служи као обласни надгледник.

Хану Танинен се сећа како су изгледале прве посете покрајинских надгледника почетком 1990-их: „Послао сам писмо скупштини у Петрозаводску, у Карелији, о својој предстојећој посети. У писму је објашњено како би требало да буду организовани састанци током те недеље. Када смо моја супруга и ја стигли, један старешина нас је сачекао на железничкој станици и одвео нас својој кући. Показао ми је писмо и рекао: ’Примили смо твоје писмо, али пошто ништа нисмо разумели, одлучили смо да ништа не предузимамо док ти не дођеш и не објасниш нам.‘

„Када смо први пут посетили Мурманск, тамо је било 385 објавитеља који су водили више од 1 000 библијских студија. Међутим, број особа које су проучавале био је много већи јер су многи студији вођени с групама заинтересованих особа. На пример, једна пионирка је имала 13 студија, али је проучавала с више од 50 особа!

„Наша следећа додела била је Волгоград и Ростовска област. У Волгограду је било више од милион становника а само четири скупштине. Браћа су желела да науче како да воде састанке и библијске студије и како да проповедају од куће до куће. Током сваке посете, оснивале су се нове скупштине. У извештају покрајинског надгледника, рачунали смо колико се особа крстило од претходне посете. У свакој скупштини се крстило 50, 60 или 80 особа између две посете, а у једној се крстило чак 100! Због тога је у том граду основано 16 нових скупштина за само три године.“

У јануару 1996. формиран је Одбор земље. У исто време, именовани су први пуновремени обласни надгледници. Међу њима су били Роман Скиба (Сибир и Далеки исток), Рој Естар (Белорусија, Москва и Санкт Петербург до Урала), Хану Танинен (од Кавказа до Волге) и Артур Бауер (Казахстан и средња Азија). У то време, сви обласни надгледници служили су и као покрајински надгледници у некој мањој покрајини.

ОГРОМНЕ РАЗДАЉИНЕ

Роман Скиба је био један од првих специјалних пионира који је стигао у Русију из Пољске почетком 1993. Он се сећа: „У октобру 1993. добио сам доделу да служим као покрајински надгледник. Моја прва покрајина обухватала је скупштине у јужном делу Санкт Петербурга, Псковској области и целој Белорусији. Али, то ипак није била највећа покрајина у Русији. Међутим, ускоро сам морао да се навикнем и на веће раздаљине. У новембру 1995, добио сам покрајину на Уралу и служио сам као заменик обласног надгледника. Подручје које сам посећивао обухватало је Урал, цео Сибир и Далеки исток. Један брат је израчунао да би на том подручју могло бити 38 земаља величине Пољске! Било је осам временских зона! Око две године касније, замољен сам да посетим групу у Улан-Батору, главном граду Монголије.“

Брат Скиба наставља: „Да бих једном приликом отишао у Јекатеринбург из Нориљска који се налази изнад Северног поларника, требало је да имам два лета, прво из Нориљска до Новосибирска, а затим до Јекатеринбурга. Тај пут ми је остао у сећању јер је изгледало као да се никад неће завршити. Лет из Нориљска је одложен за 12 сати, тако да сам са супругом Људмилом провео читав дан на аеродрому. На сву срећу, време нам је било испуњено јер смо имали навику да проучавамо током путовања.

„Понекад бисмо упркос нашим напорима закаснили на посету. Једном је требало да посетимо скупштину у планинском селу Уст-Кан у Алтајској Републици и морали смо да путујемо неасфалтираним планинским путевима. Нажалост, кола су се успут покварила и не само што нисам стигао да прегледам скупштински извештај пре састанка већ смо стигли два сата након састанка. Били смо разочарани и мислили смо да је вероватно већина већ отишла. Како смо се само одушевили када смо затекли 175 особа како нас чекају у изнајмљеној сали, иако је у том месту било мање од 40 објавитеља! Испоставило се да су у међувремену због нашег закашњења многе заинтересоване особе из осталих планинских села пристигле на тај састанак.“ a

НЕЗАБОРАВНИ КОНГРЕСИ

Обласни конгреси су одржани први пут у неким градовима где браћа нису имала искуства у организовању конгреса. Да би се одржао обласни конгрес у Јекатеринбургу 1996, браћа су изабрала одговарајући стадион. Роман Скиба се присећа: „Између седишта је било траве, а на самом стадиону су расле брезе које су биле високе два метра. Остало је само три недеље до конгреса, а у граду и околини је било само три скупштине. На сву срећу, управник објекта је спремно сарађивао с нама иако није могао да схвати како ћемо на том стадиону одржати конгрес. Браћа су се бацила на посао и до дана конгреса, стадион је сијао. Управник није могао да верује својим очима!“ Из захвалности, дозволио је браћи да одрже Школу за пионире у једној од помоћних зграда на стадиону. Један брат се сећа: „Након конгреса, тај стадион је поново постао домаћин спортских догађаја, што је допринело буџету града.“

Понекад је било потребно да се буде прилагодљив и истрајан да би се одржали покрајински састанци и конгреси. У Владикавказу 1999. године, браћа нису могла да изнајме стадион за дводневни покрајински састанак ком је требало да присуствује 5 000 људи. Зато су одмах почела да праве резервни програм за покрајински састанак. Скраћени једнодневни програм одржан је пет пута у Владикавказу у једном изнајмљеном биоскопу. Након тога је у граду Наљчику током викенда одржан цео дводневни програм, на два места која су међусобно удаљена око два километра. Састанак у једној хали почео је два сата касније од састанка у другој хали да би предавачи могли да одрже предавање на једном месту и да затим оду на друго место. Неки путујући надгледници мислили су да ће остати без гласа пре него што се ти састанци заврше. Један брат је израчунао да је те седмице 35 пута одржао говор! Све је протекло у најбољем реду до суботе ујутро када је програм у једној од хала био прекинут. Човек у униформи је ушао са псом и рекао да из техничких разлога сви морају да напусте халу. Браћа и сестре су као и обично мирно изашли напоље, ручали су и дружили се изван зграде. Испоставило се да је неки религиозни фанатик назвао управу и рекао да је у згради постављена бомба. Зграда је претражена и ништа није нађено, тако да су браћа могла да наставе с програмом. Након неких мањих измена, састанак је успешно завршен и сви су имали пуно користи од програма.

КАМЕЊЕ, ШТИТОВИ И МАЧЕВИ

Семе истине се брзо ширило по целој земљи. Еја Танинен се сећа: „Године 1998. спремали смо се за 15-часовно путовање с једног обласног конгреса на други. Браћа су нас замолила да понесемо огромну количину реквизита за драму. То није било једноставно јер смо знали да кондуктери у возу нису баш волели оне који имају велик пртљаг. Али уз помоћ браће, храбро смо унели камење, штитове, мачеве и торбе пуне костима у наш купе за четири особе. Тамо смо сели са свим тим стварима с још два путника.

„Када је кондуктерка ушла да провери наше карте, упитала нас је шта ће нам тај огроман пртљаг. Објаснили смо јој да су то реквизити за драму која ће бити приказана на обласном конгресу Јеховиних сведока. Била је веома љубазна и рекла нам је да је пре неког времена слушала јавно предавање које је одржао мој супруг када смо били у посети скупштини у њеном граду. Осетили смо да је Јехова уз нас.“

ПОСМАТРАЧИ НА СТУДИЈУ

Сестре су научиле много тога једна од друге. Еја се присећа: „Могу само да замислим колико је неким овдашњим сестрама било потребно стрпљења и понизности када смо започели с нашом службом у Русији јер нисмо добро говорили језик. Веома ме је дирнуло када сам код тих сестара видела велику жељу да науче како треба да проучавају Библију са заинтересованим особама. Многе од њих су тек упознале истину, а неке су служиле под забраном када упутства од Јеховине организације нису увек стизала до њих.

„Служили смо у Волжскију 1995. и 1996. године. Често када би ме нека сестра позвала на њен студиј, још неколико сестара би питало да ли и оне могу да иду. У почетку сам се питала због чега, али оне су ми објасниле да желе да виде и науче како треба да проучавају Библију с другима. Рекла сам им да могу да дођу уколико се с тим сложи особа која проучава и уколико јој неће бити непријатно у њиховом присуству. Обично би дошло шест до десет сестара сматрајући да то неће сметати заинтересованој особи, и заиста није. Након неколико месеци, видела сам како многи који су проучавали Библију сада проучавају с другим заинтересованим особама. У то време у Волжскију су биле две скупштине. Десет година касније, било је 11 скупштина.“

ЊЕНА МОЛИТВА ЈЕ УСЛИШЕНА

Било је јасно да теократска упутства нису била корисна само браћи и сестрама који су тек упознали истину већ и онима који су годинама служили Јехови под забраном. Хану Танинен се сећа: „У разним ситуацијама, често смо осетили вођство анђела и доживели искуства која се дуго памте. Године 1994. стигли смо у нову скупштину у Новгороду, који се сада зове Великиј Новгород, и браћа су нас одвела до стана у ком је требало да будемо недељу дана. У том стану нас је посетила Марија, старија сестра која је само због нас путовала око 50 километара. Била је у истини већ 50 година и желела је да упозна једног од првих покрајинских надгледника који служи након укидања забране. Замолили смо је да нам исприча како је упознала истину. Рекла је да је то било када је имала 17 година и да је била у концентрационом логору у Немачкој где је упознала Јеховине сведоке. Прихватила је истину и у логору ју је крстила једна сестра која је била помазаник. На крају је Марија била пуштена и вратила се у Русију да проповеда добру вест о Краљевству. Убрзо је била ухапшена и затворена због тога што је проповедала. Много година је провела у совјетским радним логорима.

„На крају тог разговора, били смо дирнути када нам је та понизна сестра рекла да у протеклих неколико недеља моли Јехову да јој покаже да ли постоји нешто у њеном служењу што је погрешно. Касније те вечери, споменуо сам јој да је пре много времена у Стражарској кули, у рубрици „Питања читалаца“, изашао чланак у ком се говорило о једној теми. Наиме, истакнуто је да крштење треба да обави брат да би било пуноважно. Марија је била веома захвална. Осетила је да је добила одговор на своје молитве. Била је срећна када се крстила у кади — педесет година после свог предања 1944. године.“

ДУХОВНА ХРАНА ПРЕЛАЗИ 11 ВРЕМЕНСКИХ ЗОНА

Од 1991. године, литература из Немачке и Финске стизала је поштом у малим пакетима. Први камион из Немачке стигао је у Солнечноје у јулу 1993. са 20 тона литературе. Затим су камиони из руског Бетела развозили литературу до Москве, Белорусије и Казахстана. То није било лако. Да би се одвезла литература до Казахстана, браћа су морала да возе 5 000 километара у једном правцу. Понекад су их задржавали на граници а током зиме камиони су се заглављивали у снежним наносима.

Тренутно у Солнечноје пристиже сваког месеца око 200 тона литературе. Возачи из Бетела се труде да кад год то могу сведоче војницима и цариницима на границама. Међу њима су неки који воле да читају нашу литературу. Током провере, један полицајац је, након што је схватио да бетелски камион припада некој религији, почео да виче и говори против религије уопште. Сетио се како га је један свештеник опсовао када га је зауставио зато што је озбиљно прекршио саобраћајна правила. Браћа су му објаснила како Бог гледа на људе и која је његова намера за земљу и човечанство. Полицајац је променио тон гласа и постао пријатељски настројен. Чак је почео да поставља питања тако да су браћа извадила своје Библије и разговарала с њим. То га је толико дирнуло да је рекао: „Пронаћи ћу Сведоке и наставићу разговор.“

Од 1995. до 2001. јапанска подружница је слала литературу у скупштине у Владивостоку, на Далеком истоку. Одатле се прекоморским путем слала у скупштине на Камчатки. Браћа из Владивостока су се упознала с капетанима неких бродова који су пловили за Камчатку. Један капетан је дозволио да се без икакве надокнаде литература стави у његову кабину и чак је помогао око утовара. „Иако нисам верник“, објаснио је браћи, „желим да учиним неко добро дело. Ви ми се допадате као народ и свиђа ми се начин на који сте организовани. Кад стигнем до одредишта, не морам дуго да чекам да литература буде преузета. Ваши људи су као птице, они ’слете‘ на кутије с литературом и брзо их однесу.“

НОВЕ ПОТРЕБЕ УСЛЕД НАГЛОГ ПОРАСТА

Годинама је руско издање Стражарске куле излазило једном месечно, имало је 16 страна и штампало се на папиру мало већем од данашње величине тог часописа. Сви чланци за разматрање превођени су на руски језик и браћа у Совјетском Савезу су их добијала, али с великим закашњењем. Чланци за разматрање су каснили од шест месеци до две године а остали чланци су излазили и касније. Почевши од 1981. године, руско издање Стражарске куле било је објављивано на 24 стране једанпут месечно, а од 1985. излазило је два пута месечно. Први часопис у боји од 32 стране који је изашао симултано с енглеским било је издање од 1. јуна 1990.

Тања служи као преводилац и присећа се: „Када погледамо уназад, знамо да много тога што смо превели и одштампали није задовољавало захтеве што се тиче природног изражавања и лако разумљивог превода. Али давали смо најбоље од себе у тим околностима. И то је била храна за људе који су духовно изгладнели.“

Када је наше дело почело слободно да се обавља у земљама бившег Совјетског Савеза, наша литература се могла дистрибуисати посвуда. Преводиоци на руски језик који су радили у Немачкој желели су да добију помоћ. Основана су два додатна одељења да би се побољшао квалитет превода. Као прво, на њихову велику радост, браћа и сестре из Русије и Украјине отишли су у немачку подружницу да би се обучили за преводиоце. Њих петоро је стигло 27. септембра 1991. године и придружило се осталим преводиоцима. Тако је руски преводилачки тим почео да доживљава обнову. Било је и потешкоћа. Њихово ’дрво и камен‘ није се одмах претворило у „злато“ већ је прошло кроз све етапе како је објашњено у Исаији 60:17.

Као друго, преводиоцима на руски језик помагала је и новоформирана Служба за сарадњу с преводиоцима. Отприлике у време када су браћа и сестре из Русије дошли у Селтерс, одржан је семинар за преводиоце у немачкој подружници.

Најбоље је када се публикације преводе у земљи где се и говори језик на који се преводи. Зато је разумљиво што је у јануару 1994. руски преводилачки тим прешао из немачке подружнице у Солнечноје, где се градио Бетел.

Наравно, преводиоцима који су деценијама преводили за своју браћу иза „гвоздене завесе“, али чије околности нису биле такве да су могли да се преселе у Русију заједно са осталим преводиоцима, растанак је веома тешко пао. Група од 17 браће и сестара, укључујући и 2 брата која су служила као специјални пионири, напустила је Селтерс у недељу 23. јануара 1994. уз сузе и чврсте загрљаје.

’ЈА САМ БОГ ПАЦИЈЕНТИМА‘

Деценијама су лекари и медицинско особље процењивали религиозна веровања својих пацијената на основу свог атеистичког образовања и веома распрострањеног коришћења крви у медицини. Због тога, кад год би неки Сведоци којима је било потребно лечење захтевали да се то учини без крви, лекари би се збунили или би чак постали непријатни.

Лекари би често рекли: „Овде сам ја Бог пацијентима!“ Ако се пацијент не би сложио с нечим што лекар каже, могао је одмах да буде отпуштен из болнице. Такође, наш став према трансфузији крви често је коришћен као аргумент када су противници покушавали да издејствују забрану дела у Русији.

Године 1995, Одељење за сарадњу с болницама почело је да лекарском особљу пружа тачне информације о ставу Јеховиних сведока што се тиче трансфузије крви. Одржано је неколико семинара на којима су старешине из више од 60 Одбора за сарадњу са болницама научиле како да лекарима и медицинским стручњацима пруже неопходне информације и како да пронађу лекаре који су спремни да лече Сведоке без крви.

У Москви су 1998. руски лекари са својим колегама из иностранства одржали међународну конференцију под називом „Замене за трансфузију у хирургији“, што је био први семинар те врсте у Русији. Више од 500 лекара из многих подручја у Русији присуствовало је тој конференцији. Између 1998. и 2002, лекари у Русији су стекли више искуства у одржавању таквих конференција у неколико већих градова у Русији. То је довело до добрих резултата.

Бивши министар здравља и водећи хематолог у Руској Федерацији, др А. И. Воробјев, упутио је званично писмо адвокатима који су заступали права пацијената који су Сведоци. У њему је истакао резултате поновног испитивања ставова лекара према трансфузији и изнео да је „стопа смртности код мајки на порођају у земљи смањена за 34 посто“. Др Воробјев је затим додао: „Раније је у нашем здравству стопа смртности код мајки била осам пута већа него у Европи јер је овде породиљама непотребно давана крв.“

Године 2001, Министарство здравља Руске Федерације послало је упутства болницама широм земље. У њима је стајало да, када пацијент одбије трансфузију крви на темељу религиозних уверења, лекар треба да поштује ту одлуку. Руско министарство здравља је 2002. године издало публикацију Упутства за коришћење крвних компонената. У упутствима је стајало да се крвне компоненте могу дати пацијенту само ако је он сагласан. У њима се такође говори да ако пацијент из религиозних разлога одбије трансфузију неке компоненте, онда треба да се примењују неке друге методе лечења.

Многи лекари су променили свој став што се тиче коришћења крви након што су сарађивали с представницима Одељења за сарадњу с болницама. Један хирург им је рекао: „Од пацијената [Сведока] и од вас научио сам да ви не одбијате трансфузију из неког хира, већ из послушности библијској заповести. Одлучио сам да то проверим. Прочитао сам све библијске стихове који су споменути у материјалу који сте ми дали. Након тога, закључио сам да се ваш став заиста темељи на Библији. Али зашто наши свештеници ништа не говоре о томе? Сада када се појави то питање, рећи ћу осталим лекарима да су Сведоци људи који поштују Библију.“ Данас више од 2 000 лекара из Русије лечи Сведоке без употребе крви.

РАДОСНО СЛУЖЕЊЕ НА ДОДЕЉЕНОМ ПОДРУЧЈУ

Арно и Соња Тинглер су похађали ванредни разред школе Галад који је био одржан у Немачкој и служили су у различитим руским градовима од октобра 1993. Како је дело напредовало на подручјима где су они служили? Послушајмо њихова искуства.

Арно: „Стигли смо на своју доделу у Москву. Након неколико недеља, имали смо први задатак у Теократској школи проповедања. После шест недеља проведених у Русији, одржао сам свој први говор на конгресу. Додељени смо да служимо у скупштини са око 140 крштених објавитеља, а подручје те скупштине било је велико као једна покрајина у Немачкој! Наше прво подручје било је у близини пионирског дома. Како је само било интересантно што смо били први Сведоци који су проповедали од врата до врата на том подручју!“

Соња: „Иако је наше знање руског било веома слабо, понекад смо сами сведочили на улици, разговарали с људима и уручивали им трактате и литературу. Од тамошње браће и сестара добијали смо пуну подршку и било је веома лако договорити се за службу с њима и проповедати. Били су веома љубазни и стрпљиви и пуштали су нас да говоримо наш лош руски. Људи на терену су такође били веома стрпљиви. После распада Совјетског Савеза интересовање за религију нагло се повећало.“

Арно: „У учењу руског језика највише нам је помогло учествовање у служби од врата до врата и проучавање Библије са заинтересованим особама. До јануара 1994, то јест за четири месеца која смо провели у Русији водили смо 22 библијска студија, тако да смо имали пуно прилика да слушамо и говоримо руски.

„У то време, на конгресима и покрајинским састанцима крштавало се много особа, понекад је чак било крштено 10 посто или више од укупног броја присутних. У неким скупштинама није било довољно браће која би могла служити као старешине или слуге помоћници. Један старешина је чак служио као председавајући надгледник у пет скупштина! Он ме је замолио да одржим говор на Обележавању Христове смрти у једној од тих скупштина. Било је 804 присутних и они су морали да напусте дворану одмах након говора јер је требало да се друга скупштина састане на истом месту. Испоставило се да је брат који је требало да одржи говор у другој скупштини имао саобраћајни удес и није могао да стигне на време, тако да сам ја морао поново да одржим говор. Тада је било 796 присутних! Само у те две скупштине било је присутно 1 600 особа, што је указивало на изузетно интересовање за истину у то време.“

ЈЕХОВА ’УБРЗАВА‘ ЖЕТВУ

У својој Речи, Јехова је обећао да ће ’убрзати‘ сакупљање свог ’драгоценог блага‘ (Иса. 60:22; Аг. 2:7). Примера ради, 1980. је у Санкт Петербургу било 65 објавитеља који су упркос томе што су били под присмотром КГБ-а разговарали са суграђанима о библијским истинама. До 1990. више од 170 Сведока сведочило је на улицама у разним деловима тог града. У марту 1991, дело Јеховиних сведока је признато у Русији и ускоро је у граду било пет скупштина. Након међународног конгреса у Санкт Петербургу 1992. и других теократских догађаја, дошло је до брзог пораста. У том граду је 2006. године било више од 70 скупштина.

У Астрахану, у близини границе с Казахстаном, 1995. је постојала само једна скупштина. Тамо није било старешина ни слугу помоћника. Међутим, одржан је и једнодневни и дводневни покрајински састанак. Говоре су одржале старешине које су путовале више од 700 километара из Кабардино-Балкарске Републике. Та браћа нису знала колико ће се особа крстити на тим покрајинским састанцима. Роман Скиба се сећа: „Један старешина и ја смо дошли две недеље раније имајући у плану да идемо у службу с браћом из те скупштине и да размотримо питања за крштење с онима који желе да се крсте. Међутим, на крају уопште нисмо имали времена да идемо у службу. Све време смо разматрали питања с 20 особа које су желеле да се крсте!“

У Јекатеринбургу су браћа 1999. позвала неколико продаваца с једне пијаце да присуствују Обележавању Христове смрти. Продавци су их питали да ли могу да позову и своје пријатеље. Како су се Сведоци само изненадили када се појавило око 100 људи! Иако је сала била велика, неки су морали да стоје.

ПЕДЕСЕТ ОСОБА НА ЈЕДНОМ СТУДИЈУ

У Ивановској области, недалеко од Москве, добра вест се почела проповедати крајем 1991, када су се Павел и Анастасија Димов доселили на то подручје. Пред њима је био тежак задатак — требало је да проповедају на подручју на ком живи више од милион људи. Како да започну с тим? Одлучили су се за једноставну и делотворну методу — штанд с литературом. Поставили су га на главном градском тргу и изнели брошуре, часописе и књиге. Пролазници би се заустављали и многи су показали искрено занимање. Сви заинтересовани су позвани да се придруже заједничком проучавању Библије. То проучавање се тешко могло назвати библијским студијем јер се одвијало у изнајмљеним салама где је присуствовало и до 50 особа. Проучавање је било слично састанцима и састојало се из два дела. У првом делу осматрала се књига Ти можеш заувек да живиш у Рају на земљи, а затим неки чланак из Стражарске куле. Проучавало се три пута недељно, најмање по три сата. Било је три такве групе за проучавање које су се окупљале у различитим деловима града. Павел је увек извештавао да има три библијска студија. Када је био упитан зашто их он има тако мало кад већина објавитеља има 10 до 20 студија, испоставило се да сваком његовом студију присуствује око 50 особа! Било је очигледно да Јехова благосиља такав начин поучавања јер су ускоро многи од оних који су присуствовали том проучавању желели да учествују у објављивању добре вести. Након једног студија, Павел је све који су желели да постану објавитељи позвао да остану у сали. Нико није отишао и сви су постали објавитељи. У граду је било све више штандова с нашом литературом која се такође могла наћи у многим киосцима на градским трговима и у парковима.

Било је време да се започне с новим видом службе, проповедањем од врата до врата. Али, како је било могуће да се започне с тим кад објавитељи никада дотад нису учествовали у том виду службе? Они који су желели да науче како да проповедају од куће до куће пратили су брачни пар Димов у служби. Често је тих објавитеља који су желели да се поуче било веома много. Понекад је с Павелом било још десет објавитеља на једним вратима! Изненађујуће је да то није узнемиравало станаре и они су радо разговарали с целом групом. Неки су их чак све позивали у стан.

Нови објавитељи су једва чекали да проповедају и ван Иванова, тако да су путовали у друге градове у Ивановској области. Групе од 50 објавитеља кренуле би на пут возом и започеле да проповедају током путовања ка свом одредишту. По доласку у град поделили би се у парове. Док су проповедали у зградама, позивали су људе на састанак који је требало да се одржи те вечери. На састанку, браћа су пуштала видео-филмове које су направили Јеховини сведоци. Такође је одржан један говор. Након састанка, свима је понуђено да неко с њима проучава Библију у њиховом дому и они који су то желели дали би своју адресу. Захваљујући таквом начину сведочења, у сваком од тих градова у Ивановској области основано је и до пет скупштина.

Године 1994, само у Иванову је било 125 објавитеља, а на Обележавању Христове смрти било је 1 008 присутних. Те исте године, на обласном конгресу биле су крштене 62 особе из Иванова. За један дан настала је нова скупштина! Сада у Ивановској области ревно проповеда 1 800 објавитеља.

САСТАЈАЊЕ УПРКОС ПРОТИВЉЕЊУ

У неколико градова није било лако добити дозволу да се на стадионима одрже конгреси. На пример, у Новосибирску су противници уз подршку свештенства протестовали испред улаза у стадион где је одржаван конгрес. Истакли су паролу на којој је писало: „Чувајте се Јеховиних сведока.“ Међутим, нису приметили да су се размазала последња два слова у првој речи тако да је у ствари писало: „Чувајте Јеховине сведоке.“

Противници су стварали проблеме браћи и 1998. године, када је требало да се одржи дводневни покрајински састанак у Омску. Под притиском противника, тамошње власти су у последњем тренутку присилиле управника једне хале да откаже уговор о закупу који је склопио са Сведоцима. Неколико стотина људи који су дошли на покрајински састанак окупило се у близини хале. Управник се уплашио за своју безбедност и за халу и преклињао је браћу да кажу тим људима да не прибегавају никаквом насиљу. Браћа су га умирила и рекла му да нико неће дићи руку ни на кога. Делегати су у тишини направили неколико фотографија за успомену и разишли се. Управник се уверио да су Јеховини сведоци мирољубиви људи. Две недеље касније, покрајински састанак је одржан у једној другој хали. Противници су и сувише касно сазнали за то, тако да нису успели ништа да учине јер су стигли пред крај програма.

КОНГРЕС „ПОД ЗВЕЗДАНИМ НЕБОМ“

У Ставропољу на Кавказу требало је да се одржи један од неколико обласних конгреса на знаковном језику од 22. до 24. августа 2003. године. Делегати су стигли из 70 градова. Међутим, било је питање да ли ће конгрес бити отказан због великог противљења градских власти. Дан пре конгреса, управник хале је поништио уговор. Али, браћа су се у петак 22. августа договорила са управом циркуса да користе њихов шатор како би одржали конгрес.

Програм је почео у три поподне, али кратко након паузе неочекивано је нестала струја. Присутни су стрпљиво седели на својим местима. Програм је настављен након сат времена када је поново било струје и завршио се у пола десет увече.

Следећег дана програм је почео у пола десет ујутро без струје. Ускоро је нестала и вода. Како су браћа могла да наставе конгрес без воде и осветљења? У десет до једанаест, конгресни одбор је одлучио да се отворе врата шатора јер је био сунчан дан. Довитљива браћа су користила велика огледала помоћу којих су сунчеву светлост усмерила на предавача и у унутрашњост шатора. Иако је публика могла да види предавача, постало је очигледно да њему јарка светлост смета да види своје белешке! Зато су браћа користила друга огледала којима су ту светлост усмерила на огромну куглу сачињену од комадића огледала која је висила са свода. Циркуски шатор је био испуњен треперавом светлошћу, а предавач и сви у публици су могли да усмере пажњу на програм. Тај конгрес се претворио у посебан конгрес „под звезданим небом“. Тако су га делегати описали због трепераве светлости која је обасјала мрачну циркуску арену.

Ускоро су дошли градоначелник и још неколико званичника. Били су изненађени што су Сведоци наставили с програмом. Највише од свега, били су импресионирани понашањем конгресних делегата. Нико се није бунио нити жалио и сви су пажљиво слушали. Шеф полиције, који се раније веома противио Сведоцима, био је толико дирнут оним што је видео да је рекао: „У срцу и души сам уз вас, али живимо у свету који вас не воли.“

Ти званичници су отишли и ускоро је поново било струје. Иако се програм прва два дана конгреса завршио касно увече, делегати су остали на својим местима све до закључне молитве. Упркос противљењу, број присутних је растао из дана у дан, од 494 у петак до 535 у суботу и 611 у недељу! У закључној молитви изражена је посебна захвалност Јехови што је омогућио да се одржи тај изузетан конгрес. Делегати су се радосно разишли, још одлучнији да служе свом небеском Оцу и да славе његово име.

ГЛУВИ ХВАЛЕ ЈЕХОВУ

Међу хиљадама делегата из Совјетског Савеза који су присуствовали посебном конгресу у Пољској било је и неколико глувих особа. Они су били охрабрени у духовном погледу и постали су први „сејачи“ који су се веома трудили у служби проповедања. Од 1992. године може се рећи да је то поље такође постало зрело за жетву и да ће ’жетва бити велика‘ (Матеј 9:37). Прва скупштина на знаковном језику основана је 1997. године и широм земље формирано је много група. Године 2002. формирана је покрајина на знаковном језику — с највећим подручјем на свету. Однос објавитеља према броју становника међу глувима је 2006. године био 1 према 300 док је међу онима који чују био 1 према 1000.

Било је неопходно да се публикације квалитетно преводе на знаковни језик. У руској подружници се 1997. године започело с превођењем на знаковни језик. Јевдокија, једна глува сестра која служи у преводилачком тиму, каже: „То што служим у Бетелу и учествујем у превођењу за мене је посебна част. Људи у свету немају поверења у глуве и сматрају их мање вредним. Али у Божјој организацији је све другачије. Прво, увиђам да Јехова верује да ми глуви можемо да преносимо библијску истину на наш језик. Друго, осећамо се сигурно међу Јеховиним народом и заиста смо срећни што смо део тако велике породице.“

ДОБРА ВЕСТ НА СВИМ ЈЕЗИЦИМА

Иако је руски био главни језик који се говорио у Совјетском Савезу и користио се у трговини и образовном систему, у употреби је било још 150 језика. Након што се 1991. Совјетски Савез распао на 15 држава, људи који су се служили тим језицима све више су се занимали за истину, посебно у новим независним државама. У складу с Откривењем 14:6, улагао се посебан напор да се дође до људи из ’свих народа и племена и језика и народности‘ на том огромном подручју. Било је неопходно да се Стражарска кула издаје на додатних 14 језика за подручје о ком брине руска подружница да би се обезбедила духовна храна за десетине хиљада новозаинтересованих особа. Да би се добра вест ширила, руска подружница надгледа превођење публикација на више од 40 језика, што омогућава да библијска истина достигне срце људи брже и дубље него икада раније.

Већина тих језика говори се у Руској Федерацији. На пример, осетински језик се може чути на улицама Беслана и Владикавказа, а бурјатски који је сличан монголском заступљен је на подручју око Бајкалског језера. Јакутски језик који припада турској групи алтајске породице језика говоре пастири који узгајају ирвасе и други становници Далеког истока. Поред тога, још око 30 других језика говори се на Кавказу. После руског језика, највећа језичка група, више од пет милиона људи, говори татарски, нарочито на подручју које је познато као Татарстан.

Они који говоре татарски радо читају литературу на том језику, иако неки прихватају публикације и на руском. Током акције с Вешћу Краљевства бр. 35, жена из једног села добила је тај трактат и послала писмо у коме је затражила брошуру Захтеви на татарском. Једна сестра јој је послала брошуру и писмо на које је та жена пуна одушевљења одговорила писмом од осам страна. Убрзо је почела да проучава Библију користећи публикације на татарском језику. Један човек који је добио брошуру Да ли Бог брине на татарском, рекао је да му је она помогла да на другачији начин гледа на ситуацију у свету. До ових резултата не би дошло да не постоје публикације на татарском.

Једна жена која говори мари језик добила је Вест Краљевства бр. 35. Након што ју је прочитала желела је да добије још неке информације, али у селу у ком је живела није било Сведока. Док је била у граду разговарала је с једним Сведоком и добила књигу Спознање и другу литературу на руском. Након што је све то сама проучила, почела је да проповеда у свом месту и ускоро је проучавала с групом заинтересованих особа. Касније је чула да ће се у Ижевску одржати једнодневни покрајински састанак и отпутовала је тамо надајући се да ће моћи да се крсти. Међутим, на том састанку је схватила да они који желе да се крсте најпре морају да темељно проуче Библију и браћа су се побринула да јој се помогне у духовном погледу. Све се то одиграло јер је прочитала Вест Краљевства на свом матерњем језику.

У Владикавказу је постојала само једна скупштина на осетинском језику, а на конгресима и покрајинским састанцима ниједан говор није био превођен на осетински. Међутим, 2002. године први пут су говори били превођени. Браћа која говоре тај језик била су одушевљена! Чак и они који добро знају руски рекли су да их је веома дирнуло када су чули библијску поруку на свом матерњем језику. То је допринело да се та скупштина још више ојача и привукло је многе Осетинце истини. Године 2006. основана је покрајина у Осетији и први пут су одржани покрајински састанци на осетинском језику.

Током једне посете путујућих надгледника групи у удаљеном селу Акташ, око 30 Алтајаца се окупило у једном стану иако је у тој групи било само неколико објавитеља. Сви су слушали јавно предавање, али док је обласни надгледник држао службени говор, половина присутних је отишла. Након састанка, обласни надгледник је упитао тамошњу браћу зашто их је тако много отишло. Једна старија Алтајка му је одговорила на лошем руском: „Ви сте заиста говорили нешто важно, али ја скоро ништа нисам разумела!“ Приликом следеће посете покрајинског надгледника, говори су превођени и сви су остали током целог програма.

У граду Вороњеж има много студената из других земаља. Један слуга помоћник који говори кинески одржао је 2000. године неколико курсева кинеског језика. Многи Сведоци су увидели да постоји потреба на том подручју и почели су да проповедају Кинезима који су тамо студирали. Кинески је изузетно тежак језик али браћа нису одустала. У фебруару 2004. у том граду је основана прва група за разматрање књиге. У априлу те исте године, крстила се прва особа која је проучавала на кинеском, а након два месеца још једна. Сада на разматрање књиге редовно долазе заинтересоване особе и води се око 15 библијских студија на кинеском језику. Будући да добра вест долази до људи у свим деловима овог огромног подручја, руска подружница и даље шаље литературу која се тражи на многим језицима.

ОБУЧАВАЊЕ ПИОНИРА

Школа за пионире се у Русији одржава већ неколико година. Сваки разред похађа 20 до 30 пионира, који долазе углавном из места у којима се одржава школа тако да не морају далеко путовати да би присуствовали поуци. Међутим, када је школа први пут одржана у Русији, било је другачије. Роман Скиба се присећа: „Највише ми је остала у сећању Школа за пионире која је одржана у Јекатеринбургу 1996. Било је више од 40 браће и сестара. Да би присуствовали школи, многи су морали да пређу стотине а неки и више од хиљаду километара.“

Светлана служи као општи пионир на знаковном језику од 1997. године. У јануару 2000, присуствовала је Школи за пионире на знаковном језику. Након те школе, Светлана је објаснила како јој је та поука помогла да побољша квалитет своје службе и да разуме шта значи бити хришћанин у породици и у скупштини. Она каже: „Почела сам да више волим друге. Такође сам увидела колико је вредно сарађивати с браћом и сестрама и сада радо прихватам савете. Много квалитетније поучавам људе библијској истини будући да користим поређења.“

Аљона служи као пионир у Хабаровску, граду на Далеком истоку, и помаже глувима да упознају истину. Да би то чинила још квалитетније, Аљона је желела да похађа Школу за пионире на знаковном језику. С каквим препрекама се суочила? Аљона каже: „Најближе место где се одржавала школа на знаковном била је Москва која је од Хабаровска удаљена 9 000 километара. Да бих присуствовала програму, требало је да путујем возом осам дана у једном смеру.“ Али није се нимало покајала!

Поред школа за пионире на знаковном језику, од 1996. до 2006. још стотине школа за пионире било је одржано у Русији. Обучавање пионира је допринело напретку дела проповедања, као и расту скупштина. Марћин, који сада служи као покрајински надгледник, присећа се: „Наименован сам да служим као специјални пионир у скупштини Кунцево у Москви 1995. године. Отишао сам на Јавно предавање и Разматрање Стражарске куле и тај састанак је изгледао као конгрес! У сали је било око 400 људи. У то време, у тој скупштини је било 300 објавитеља. Није прошло ни десет година и од ње је настало нових десет скупштина!

„Док сам служио као покрајински надгледник 1996. и 1997. године, био сам сведок изузетног пораста објавитеља у покрајини. Посетио сам скупштину у Волжскију у Волгоградској области и вратио се тамо шест месеци касније. За то време, у скупштини је било још 75 нових објавитеља. Била је то једна цела нова скупштина! Дух који су показивали ти нови, ревни објавитељи не може се описати. На састанке за службу проповедања који су се одржавали у стану у једном солитеру, редовно је долазило до 80 особа. Многи су стајали на степеништу јер у стану није било довољно места за све.“

МЛАДИ ХВАЛЕ ЈЕХОВУ

Многи млади су били заинтересовани за поруку о Краљевству упркос противљењу родитеља. Једна 20-годишња сестра каже: „Године 1995, када сам имала девет година, Јеховини сведоци су сведочили мојим родитељима али њих није занимала истина. Ја сам желела да учим о Богу. На срећу, једна другарица из разреда, с којом сам се дружила, почела је да проучава Библију и ја сам јој се придружила у томе. Када су то сазнали моји родитељи, забранили су ми да се дружим са Сведоцима. Понекад би ме закључали саму у стану да не бих могла да одем на студиј. То се наставило све док нисам постала пунолетна. Отишла сам од куће да бих се школовала у другом граду и тамо сам пронашла Сведоке. Како сам се само радовала што поново проучавам! Заволела сам Јехову свим срцем и крстила сам се на обласном конгресу 2005. године. Након крштења одмах сам почела с помоћном пионирском службом. Сада моји родитељи с одобравањем гледају на оно што је за мене било толико драгоцено још од детињства.“

Једна друга сестра се присећа: „Године 1997, када сам имала 15 година, од Сведока сам добила часопис Пробудите се! Веома ми се свидео његов назив и оно што је писало у њему и желела сам да га редовно добијам. Кад је мој отац сазнао шта читам, забранио је Сведоцима да долазе код нас. Касније је моја рођака почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима и почетком 2002. почела сам с њом да идем на састанке у Дворану Краљевства. Тамо сам чула да Јеховини сведоци служе као мисионари и у мени се развила снажна жеља да помогнем другима да упознају Бога. Али рођака ми је објаснила да прво морам да престанем да пушим и да треба да ускладим свој живот с Божјом вољом да бих постала његов слуга. Послушала сам тај савет. Шест месеци касније сам се крстила и одмах почела да служим као помоћни пионир. Срећна сам што мој живот сада има прави смисао.“

ПОТРАГА ЗА ’ДРАГОЦЕНИМ БЛАГОМ‘ У РЕПУБЛИЦИ САХА

Амурска област и цела Република Саха сачињавају једну покрајину. Током службене 2005. године, у Јакутску, главном граду Сахе, одржани су једнодневни и дводневни покрајински састанци. Било је нарочито лепо видети староседеоце с тог подручја како присуствују тим састанцима.

Да би браћи било лакше да присуствују, покрајина је подељена на пет делова и у сваком од њих је одржан покрајински састанак. Да би дошли од једног до другог места, путујући надгледници су путовали 24 сата возом, затим 15 сати колима и 3 сата авионом.

На том подручју су зиме веома хладне и температура се спушта до 50 степени испод нуле. Упркос томе, тамошњи објавитељи не проповедају само у зградама већ и од куће до куће.

Почетком 2005. формиране су две групе. Једна је у селу Хајир, које је 80 километара удаљено од обале Лаптевског мора, изнад Северног поларника. Тамо живи 500 људи, од којих су 4 Јеховини сведоци. На Обележавању Христове смрти 2004. године у том селу било је присутно 76 особа. Да би посетио групу у том селу, покрајински надгледник мора прво да путује авионом око 900 километара, затим колима 450 километара и то завејаним путевима.

Друга група се налази у удаљеном селу Уст-Нера, 100 километара од села Ојмјакон. На том подручју зими буде 60 степени испод нуле. Да би присуствовали прошлогодишњем дводневном покрајинском састанку, објавитељи из те групе су кренули на пут с два аута. Требало је да пређу око 2 000 километара у једном смеру и то већим делом пута кроз неприступачна и ненасељена подручја где је температура 50 степени испод нуле.

Један покрајински надгледник је испричао интересантно искуство које се догодило на  надморској висини од 4 000 метара. „Током акције с брошуром Бдите! одржавани су покрајински састанци у нашој покрајини. Обласни надгледник и ја смо путовали авионом до следећег места где ће се одржати покрајински састанак. Нажалост, понестало нам је брошура Бдите! па смо стјуардеси понудили брошуру Шта Бог захтева од нас? Рекла је да је већ добила неку литературу темељену на Библији и на наше изненађење показала нам је брошуру Бдите! Како смо само били радосни што су наша браћа била вредна! Док смо разговарали са стјуардесом, прошао је копилот. Био је заинтересован и придружио нам се у разговору који је трајао скоро све време док смо путовали. Пошто му се свидело оно о чему смо разговарали, узео је неколико часописа да их однесе посади у пилотској кабини.“

ДОБРА ВЕСТ НА САХАЛИНУ

Крајем 1970-их Сведоци су први пут дошли на острво Сахалин које се налази изнад Хокаида, најсевернијег јапанског острва. Браћа из Владивостока која су надгледала дело проповедања на том подручју, подстакла су Сергеја Сагина да повећа своју службу и да се пресели да би проповедао острвљанима. Док је радио у тамошњој луци, трудио се да проповеда осталим радницима. Ускоро је почео да проучава с неколико особа. Иако је Сергеј касније морао да напусти острво, семе истине је с временом донело плод.

Конгреси који су одржани у Пољској 1989. и 1990. године подстакли су многе Сведоке из Русије да прошире своју службу и да се преселе у места где постоји већа потреба за објавитељима. Сергеј и Галина Аверин су се 1990. преселили из Хабаровска на Далеки исток, у град Корсаков на острву Сахалин. Неколико месеци касније, два пионира и неколико објавитеља преселили су се у Јужно-Сахалинск где је живела само једна Сведокиња.

Павел Сивуљски, син Павела Сивуљског ког смо раније поменули, био је један од та два пионира. Он сада служи у Бетелу и присећа се: „Након доласка у Јужно-Сахалинск, један брат и ја смо живели у хотелу будући да нисмо могли одмах да нађемо стан. У близини хотела почели смо да сведочимо од врата до врата и током разговора се распитивали да ли неко издаје стан. Упознали смо неке особе које су желеле да наставе разговор о Библији али смо им рекли да живимо у хотелу и да ћемо их позвати чим нађемо стан. Непрестано смо се молили Јехови да нам помогне да пронађемо стан и посао. Јехова је услишио наше молитве. Ускоро смо имали и једно и друго. Једна жена нас је примила у свој стан. Није тражила да јој платимо и чак нам је кувала, па смо могли више времена да проведемо у служби проповедања. Јехова је показао да нас подржава. Убрзо смо проучавали с многим особама и основали смо групе за разматрање књиге. Два месеца касније, изнајмили смо једну кућу у којој смо одржавали састанке.“

Како је скупштина расла, многи нови објавитељи су почели с пионирском службом. Они су испољавали пионирски дух и то је мотивисало и друге да сведоче острвљанима. Јехова је у великој мери благословио ревну службу те скупштине која се брзо ширила и за три године, то јест 1993. од те првобитне скупштине настало је осам нових скупштина!

Касније су многи објавитељи напустили острво због економске ситуације или да би проширили своју службу. Као и увек, такав труд био је благословљен напретком. Сада се у центру Јужно-Сахалинска налази лепа Дворана Краљевства, а на острву постоји девет скупштина и четири групе које заједно чине једну покрајину.

УСПЕШНА СЛУЖБА УПРКОС МНОГИМ ПРОТИВНИЦИМА

У првом веку, апостол Павле је рекао: „Овде [ми се] пружила добра прилика за успешну службу, али много је противника“ (1. Кор. 16:9). Две хиљаде година касније, противника још увек има много. Од 1995. до 1998. године, московски јавни тужилац је четири пута подизао оптужнице против Јеховиних сведока. Сведоци су били оптуживани да потпирују религиозну нетолеранцију, раздвајају породице, подривају државу и нарушавају права других грађана. Када те тужбе нису биле усвојене, неки су 1998. подносили приватне тужбе против Сведока по истом основу.

Око годину дана касније, у Министарству правде је поново регистрован административни центар Јеховиних сведока у Русији, и потврђено је да Јеховини сведоци и њихова литература не подстичу на религиозну мржњу и раздвајање породица нити нарушавају људска права. Међутим, јавни тужилац је поново подигао оптужницу!

Неки професори теолошких наука увидели су да Јеховини сведоци темеље своја веровања искључиво на Библији. Др Гордиенко, професор теолошких наука на Херценовом државном педагошком универзитету у Санкт Петербургу, каже: „Када ти стручњаци оптужују Јеховине сведоке због њихових учења, они не увиђају да тиме у ствари оптужују Библију.“

Градски суд у Москви је донео одлуку да се забране активности Јеховиних сведока у том граду. Међутим, то не спречава нашу браћу да испуњавају библијску заповест да објављују добру вест. Јеховини сведоци су уверени да становници Москве морају сами да донесу одлуку о томе у шта ће веровати. Када би им се одузело то право, било би то ограничавање слободе свих грађана Москве. Зато Сведоци у Москви настављају да се држе Христове заповести да проповедају и стварају ученике (Мат. 28:19, 20). Ову одлуку градског суда у Москви тренутно разматра Европски суд за људска права.

Када је у септембру 1998. године започео судски поступак у вези са забраном дела Сведока у Москви, у том граду је било 43 скупштине Јеховиних сведока. Осам година касније, било их је 93! Јехова је обећао свом народу: „Никакво оружје начињено против тебе неће бити успешно“ (Иса. 54:17). Јеховини сведоци су 2007. године одржали обласни конгрес на стадиону Лужники у Москви на ком су некада биле одржане Олимпијске игре. На том конгресу је било присутно 29 040 особа, а крштено је њих 650.

БОЖЈЕ ИМЕ ЈЕ ВЕЛИКО У РУСИЈИ

Као што је записано у Малахији 1:11, Јехова Бог је рекао: „Од сунчевог изласка па до његовог заласка моје ће име бити велико међу народима.“ Сваки нови излазак сунца ствара нову прилику да се пронађу кротке особе у овој великој земљи. Само током протекле службене године више од седам хиљада особа крстило се у Русији. То је необориви доказ да „Цар над царевима“, како је Исус Христ описан у руској Библији, подупире своје поданике док обављају његово дело (Мат. 24:14; Откр. 19:16).

„Јеховин дан ће доћи као лопов“, рекао је апостол Петар (2. Петр. 3:10). Због тога су Јеховини сведоци у Русији одлучни да преостало време користе да би међу свим народима, племенима, језицима и народностима пронашли особе које исправно гледају на вечни живот.

[Фуснота]

a Видети чланак „Алтајци — народ који смо заволели“, у издању Пробудите се! од 22. јуна 1999.

[Истакнути текст на 110. страни]

„Да смо нашли било шта против вас, да сте криви за макар једну кап проливене крви, све бисмо вас стрељали“

[Истакнути текст на 128. страни]

„Ако те сада пустимо, многи ће ти се придружити. Зато сматрамо да си велика опасност по државу“

[Истакнути текст на 219. страни]

„Ваши људи су као птице, они ’слете‘ на кутије с литературом и брзо их однесу.“

[Оквир/Слика на 69. страни]

Како изгледа Сибир?

На шта помислите када се спомене Сибир? Да ли замишљате дивља пространства где су зиме изузетно хладне? Да ли замишљате страшну земљу, место на које су прогањани они који су се супротстављали совјетској власти? Ти описи су тачни, али су само део слике.

Сибир обухвата огромно подручје — већи је од Канаде која је друга земља по величини у свету. Он данас обухвата више од тринаест милиона квадратних километара и протеже се од планине Урал до Тихог океана на истоку и од Монголије и Кине до Арктика на северу. У Сибиру се налазе огромна природна богатства — шуме, нафта и природни гас. Тамо се могу видети планински венци, равнице, мочваре, језера и велике реке.

Око сто педесет година, Сибир је био место где су се налазили затвори и радни логори, место у које су људи били прогањани. Током 1930-их и 1940-их, Јосиф Стаљин је послао милионе људи у тамошње радне логоре. Године 1949. и 1951, око 9 000 Сведока из Молдавије, балтичких република и Украјине прогнано је у Сибир.

[Оквир/Слике на странама 72, 73]

Русија

Природне одлике

Русија, највећа земља на свету, простире се на 7 700 километара од истока до запада и 3 000 километара од севера до југа, а њена укупна површина износи 17 075 800 квадратних километара. Она обухвата 11 временских зона и скоро пола северне хемисфере. У Русији се налазе највиша планина и најдужа река у Европи, као и најдубље језеро на свету.

Становништво

Од укупног броја становника, 80 посто су Руси. Међутим, у Русији живи више од 70 других етничких група. Неке од њих броје неколико хиљада, а неке више од милион људи.

Језик

Званични језик је руски и говоре га практично сви становници. Говори се још преко 100 других језика, од којих су неки за скоро милион људи матерњи језици.

Привреда

Русија је једна од водећих земаља у производњи нафте и природног гаса. Друге важне гране су шумарство, рударство и индустрија.

Исхрана

Хранљиви оброци припремљени од меса, рибе, купуса или грушевине једу се уз црни ражани хлеб, кромпир и хељду. У руској кухињи има доста масти и угљених хидрата који пружају енергију потребну да се издрже дуге и хладне зиме. Просечан оброк састоји се од пељменија (кнедли с месом) у супи или преливених киселом павлаком, или од пирошки с купусом, месом, сиром или кромпиром. Најпознатије чорбе су боршч, то јест чорба од цвекле, и шчи — чорба од купуса.

Клима

Лета су топла, а зиме мрачне и хладне. Пролеће и јесен трају врло кратко, тако да доминирају преостала два годишња доба.

(Карте Русије су на странама 116 и 167)

[Слике]

Кремљ

Планина Елбрус, Кабардино-Балкарска Република

Мрки медвед, Камчатка

[Оквир на странама 92, 93]

Битка за срце и ум

Совјетска власт није покушавала да истреби Сведоке. Њен циљ је био да их преобрати на совјетску идеологију, било убеђивањем било применом силе. Да би у томе успела, користила је КГБ — Комитет државне безбедности. Споменућемо неке од метода којима се служио КГБ.

Претреси. У домовима браће извршавани су претреси, чак и ноћу. Неке породице су биле присиљене да се преселе због честих претреса.

Присмотра. У то је било укључено прислушкивање телефонских разговора, цензурисање поште и постављање прислушкивача у домовима браће.

Новчане казне и прекидање састанака. Широм земље, градске власти су будно надзирале места где су браћа одржавала састанке. Сви присутни су новчано кажњавани. Често је казна износила више од половине просечне месечне зараде.

Мито и уцене. КГБ је неким Сведоцима обећавао стан у центру Москве и аутомобил у замену за сарадњу. У многим случајевима, браћи је речено да ће бити послата у радни логор на много година уколико одбију да сарађују.

Пропаганда. Сведоци су у филмовима, на телевизији и у новинама приказивани као људи који су опасни по друштво. У затворима и у радним логорима, одржавана су предавања у којима су Сведоци оптуживани да се наводно крију иза страница Библије, а у ствари су политички агитатори. Таква пропаганда водила је до дискриминације Сведока — у школама су њихова деца добијала ниже оцене, а послодавци су одбијали да им дају повластице или годишњи одмор на шта су имали право.

Шпијуни. Било је агената КГБ-а који су се претварали да их интересује порука о Краљевству, проучавали су и крстили се. Неки су напредовали и добијали одговорности у организацији. Њихов циљ је био да зауставе дело проповедања тако што су сејали сумњу и правили поделе међу Сведоцима.

Протеривање. Сведоци су били депортовани у удаљене делове земље. Тамо су браћа једва састављала крај с крајем напорно радећи физичке послове по 12 сати дневно. Зими им је било веома хладно, а током лета је било пуно комараца и обада.

Конфисковање и раздвајање. Конфискована је имовина, куће и личне ствари. Понекад су деца Сведока одвајана од родитеља.

Исмевање и батине. Многи Сведоци, међу којима су биле и жене, доживљавали су увреде и исмевање. Неки су били крајње окрутно претучени.

Затварање. Циљ је био да се Сведоци присиле да се одрекну своје вере или да се изолују од браће.

Радни логори. Сведоци су у тим логорима били на ивици крајње физичке исцрпљености. Често су ископавали пањеве огромних стабала. Такође су радили у рудницима угља, градили путеве и железничке пруге. Логораши су били одвојени од својих породица и живели су у баракама.

[Оквир/Слика на странама 96, 97]

Био сам два пута осуђен на смрт

ПЈОТР КРИВОКУЉСКИ

РОЂЕН: 1922.

КРШТЕН: 1956.

НЕКИ ПОДАЦИ: Студирао је теологију пре него што је упознао истину. Провео је 22 године у затворима и логорима. Преминуо је 1998.

ГОДИНЕ 1940, Сведоци из Пољске почели су да проповедају на подручју Украјине где сам живео. Посетио ме је један помазани брат који се звао Корнеј. Причали смо целу ноћ, и ја сам био уверен да је оно што ми је говорио истина о Богу.

Немачка војска је све више напредовала и 1942. совјетска војска се повукла с подручја где сам живео. Било је то време анархије. Припадници украјинске војске захтевали су да им се придружим у борби против Немаца и Совјета. Када сам то одбио, тукли су ме док се нисам онесвестио а онда су ме избацили на улицу. Те исте ноћи, дошли су и одвели ме до места где су вршили масовна погубљења. Тамо су ме поново питали да ли ћу служити украјинском народу. Одговорио сам одлучно и гласно: „Служићу једино Јехови Богу!“ Након тога су ме осудили на смрт. Када је један војник дао наређење да се пуца, други је зграбио пушку и викнуо: „Не пуцај! Он нам ипак може користити.“ Бесан, први војник је почео да ме удара. Рекао је да ће ме лично убити током те недеље, али за неколико дана он је био убијен.

У марту 1944. совјетска војска се вратила на наше подручје. Овог пута су Совјетима били потребни војници, па је војска све мушкарце спровела на једно место. Ту сам срео Корнеја, брата од ког сам упознао истину. Било је још 70 Сведока. Стајали смо заједно по страни и међусобно се храбрили. Један официр нам је пришао и упитао нас зашто смо се издвојили. Корнеј му је објаснио да смо хришћани и да нећемо узети оружје. Одмах су га одвели и рекли нам да ће бити стрељан. Никада га више нисмо видели. Почели су да нас малтретирају, говорећи нам да ћемо бити стрељани као и он. Затим су нас једног по једног питали да ли ћемо се придружити војсци. Када сам одбио, три војника и један официр одвели су ме у шуму. Официр је прочитао пресуду коју је изрекао војни суд: „За одбијање да се обуче униформа и узме оружје, осуђен си на смрт стрељањем.“ Искрено сам се помолио Јехови и питао се да ли ће он прихватити моју службу будући да нисам имао прилику да се крстим. Одједном сам зачуо команду: „Пуцај на непријатеља!“ Али, војници су пуцали у ваздух. Тада је официр почео да ме удара. Осуђен сам на десет година затвора и доспео сам у један радни логор у области Горки, у централној Русији.

Ослобођен сам 1956. и касније сам се оженио Регином, верном Сведокињом. Били смо у браку шест месеци када сам неочекивано ухапшен и осуђен на још десет година затвора.

Након што сам коначно био пуштен на слободу, један официр ми је рекао: „За тебе нема места у совјетској земљи.“ Није био у праву. Како је предивно знати да земља припада Јехови и да је он тај који одређује ко ће заувек живети на њој! (Пс. 37:18).

[Оквир/Слика на странама 104, 105]

„Девојке, има ли међу вама Јеховиних сведока?“

ЕВГЕНИЈА РИБАК

РОЂЕНА: 1928.

КРШТЕНА: 1946.

НЕКИ ПОДАЦИ: Рођена је у Украјини, али је одведена у заробљеништво у Немачку, где је упознала истину. Наставила је да верно служи Јехови у Русији.

ЈЕДНОГ јутра чула сам кроз прозор како неко пева. Били су то Јеховини сведоци. Ускоро сам почела да посећујем њихове састанке. Није ми било јасно зашто Немци прогоне своје сународнике због њихове религије. Моји пријатељи из Украјине који су заједно са мном доведени у Немачку почели су да ме мрзе јер сам се дружила с Немцима. Једном је једна од мојих бивших пријатељица викала на мене и ударила ме у лице. Остале девојке су се на то почеле смејати.

Након што сам ослобођена 1945. вратила сам се у Украјину. Мој деда је рекао: „Твоја мајка је полудела. Бацила је све своје иконе и сад служи неком другом Богу.“ Када смо остале саме, мама је узела Библију и прочитала из ње да Бог мрзи идоле. Рекла ми је да је посећивала састанке Јеховиних сведока. Загрлила сам је и са сузама у очима, тихо рекла: „Драга мама, и ја сам Јеховин сведок!“ Обе смо од радости заплакале.

Мама је била веома ревна у служби. Пошто су скоро сва браћа била у логорима, она је била наименована да буде слуга групе. Њена ревност је веома утицала на мене.

Била сам ухапшена 1950. због религиозних активности, и осуђена на десет година логора. Нас пет сестара одведене смо у град Усоље-Сибирско, у Сибиру. Од априла 1951. радиле смо на изградњи пруге. Носиле смо тешке прагове на рамену, а један праг смо морале носити нас две. Голим рукама смо преносиле и постављале металне шине које су биле дуге 10 метара и тешке 320 килограма. Биле смо веома уморне. Једном приликом, када смо се исцрпљене од посла враћале кући, поред нас се зауставио воз пун затвореника. Један човек је погледао кроз прозор и питао: „Девојке, има ли међу вама Јеховиних сведока?“ Више нисмо биле уморне. „Да, има нас пет овде!“, викале смо. То су била наша драга браћа и сестре који су били прогнани из Украјине. Док је воз стајао, они су нам одушевљено причали шта се све дешавало и како су прогнани. Затим су нам деца изрецитовала песме које су написала браћа. Чак нас ни војници нису узнемиравали, и могли смо да се дружимо и међусобно охрабримо.

Из Усоље-Сибирског премештене смо у велики логор у близини Ангарска. Тамо су биле 22 сестре. Оне су све организовале, укључујући и подручја за проповедање. То нам је помогло да сачувамо духовност.

[Оквир/Слика на странама 108, 109]

Неколико пута сам био послат у „пети ћошак“

НИКОЛАЈ КАЛИБАБА

РОЂЕН: 1935.

КРШТЕН: 1957.

НЕКИ ПОДАЦИ: Године 1949, био је прогнан у Курганску област у Сибиру.

ИМАЛИ смо осећај да је сваки Сведок у Совјетском Савезу био под присмотром. Није било лако живети у таквим околностима, али Јехова нам је давао мудрост. Био сам ухапшен у априлу 1959. јер сам учествовао у религиозним активностима. Да не бих издао никог од браће, одлучио сам да све поричем. Иследник ми је показивао слике браће и захтевао да му кажем њихова имена. Рекао сам да никога не познајем. Затим ми је показао слику мог рођеног брата и упитао: „Да ли је ово твој брат?“ Рекао сам: „Не знам да ли је то он или није. Не бих знао да кажем.“ Онда је показао моју слику и питао: „Јеси ли ово ти?“ Одговорио сам: „Та особа личи на мене, али не бих знао да кажем да ли сам то ја или нисам.“

Држали су ме затвореног више од два месеца. Сваког јутра сам се будио и захваљивао Јехови што је добар према мени. Затим сам се присећао стихова из Библије и о њима дискутовао сам са собом. Након тога сам у себи певао неку песму Краљевства јер је певање у ћелији било забрањено. Кад бих је отпевао, размишљао сам о некој библијској теми.

У логору у који сам био послат, већ је било много Сведока. Услови су били ужасни, и није нам било дозвољено да разговарамо једни с другима. Браћа су веома често затварана у самицу или, како су је називали, „пети ћошак“. Тамо сам био послат неколико пута. Затвореници у самици добијали су само 200 грама хлеба дневно. Спавао сам на дасци која је била обложена лимом. Стакла на прозорима су била разбијена и врвело је од комараца. Чизме су ми служиле као јастук.

Углавном је сваки брат пронашао неко своје место где је скривао литературу. Ја сам је скривао у метли којом сам чистио под. Чувару током претреса није ни пало на памет да погледа метлу, иако је пажљиво претресао и најмању стварчицу. Такође смо скривали литературу у зидовима. Научио сам да се поуздам у Јеховину организацију. Јехова све види и зна и помаже сваком свом верном слузи. Увек ми је помагао.

Чак и пре него што је моја породица била прогнана 1949, отац је говорио да Јехова може тако водити ствари да чак и људи у далеком Сибиру чују за истину. Питали смо се: ’Како је то могуће?‘ Испоставило се да су управо власти омогућиле да хиљаде искрених особа у Сибиру упознају истину.

Када се ситуација у земљи драстично променила, браћа су одушевљено искористила прилику да путују у Пољску на међународни конгрес 1989. Били су то незаборавни дани. Након завршне молитве, и даље смо стајали и дуго аплаудирали. Обузела су нас снажна осећања! Годинама смо се суочавали с разним тешкоћама и проблемима, али ретко кад смо плакали. Када смо се растајали од браће из Пољске, сузе су нам се сливале низ лице и нико није могао — нити је желео — да их заустави.

[Оквир/Слика на странама 112, 113]

Све чинимо ради добре вести

ПЈОТР ПАРЦЕЈ

РОЂЕН: 1926.

КРШТЕН: 1946.

НЕКИ ПОДАЦИ: Пјотр се први пут срео с Јеховиним сведоцима 1943. Био је у два нацистичка логора и у једном радном логору у Русији. Касније, док је дело било под забраном, служио је као покрајински надгледник.

НАКОН што сам разумео основна библијска учења док сам живео у нацистичкој Немачкој, одмах сам почео да разговарам о њима са својим познаницима и многи од њих су ми се придружили у служењу правом Богу. Један свештеник ме је 1943. пријавио Гестапоу тако да сам био ухапшен и оптужен да подстичем младе на побуну. Доспео сам у Мајданек, логор смрти у Пољској. У логору смо веома ценили прилике да будемо с браћом и сестрама. Постали смо још одлучнији да проповедамо. Многи су показали занимање за истину, и ми смо изналазили начине да им пренесемо добру вест о Божјем Краљевству. Једном сам био кажњен са 25 удараца двоструким бичем. Стајао сам и гласно говорио на немачком: „Данке шен!“ („Хвала лепо!“). Један Немац је узвикнуо: „Гледајте како је жилав овај дечко! Ми га бијемо а он нам захваљује!“ Леђа су ми била плава и црна од бичевања.

Посао је био веома тежак и били смо крајње исцрпљени. Они који су умрли били су спаљивани у крематоријуму који је радио даноноћно. Мислио сам да ћу ускоро тамо завршити. Изгледало је да нећу изаћи жив из логора. Спасло ме је то што сам се повредио. Сви који су били релативно здрави били су присиљени да раде, док су остали послати у друге логоре. Две недеље касније, послали су ме у концентрациони логор Равенсбрик.

При крају рата, чуо сам гласине да ће нас Немци све стрељати. Онда смо сазнали да су чувари побегли. Када су затвореници схватили да су слободни, сви су се разбежали. Ја сам стигао до Аустрије где су тражили да приступим војсци. Одмах сам то одбио и објаснио да сам био у концентрационим логорима због својих религиозних уверења. Било ми је дозвољено да се вратим у Украјину која је тада била део Совјетског Савеза. Године 1949. оженио сам се Екатерином која је постала мој верни животни сапутник. Ухапшен сам 1958. и послат у радни логор у Мордовији.

Након што сам био ослобођен, помагао сам око штампања библијске литературе. Године 1986, једном смо радили целе ноћи да бисмо одштампали 1 200 страница. Слагали смо их на под, на кревете и где год је било места. Одједном је до наше куће дошао агент КГБ-а „само да бисмо поразговарали“. Екатерина га је упитала где би желео да поразговарамо, не помишљајући да би он можда желео да уђе у кућу. Али, на срећу, рекао је да можемо разговарати у летњој кухињи. Да је ушао у кућу, били бисмо ухапшени.

И дан-данас се трудимо да живимо у складу са својим предањем и да све чинимо ради добре вести. Наше шесторо деце, 23 унучади и 2 праунуке верно служе Јехови, и ми смо захвални Јехови што наша деца живе по истини.

[Оквир на 122. страни]

Самица

У совјетском казненом систему, уобичајени облик кажњавања због одбијања да се добровољно преда библијска литература било је слање у самицу. Затвореници су добијали подерану памучну одећу и затим су затварани у ћелије.

Замислите једну такву ћелију. Била је мала, око три квадратна метра. Уз то још и тамна, влажна, прљава и ужасно хладна, нарочито преко зиме. Зидови су били бетонски и храпави. Мали прозор је био смештен дубоко у зиду дебљине једног метра. Нека прозорска окна била су разбијена. Електрична сијалица је давала слабу светлост јер се налазила у удубљењу на зиду и била је покривена металном плочом са рупицама. Осим бетонског пода, могло се сести једино на уску избочину на зиду. Ту не бисте могли дуго седети. Ускоро би вас ноге и леђа заболели од оптерећења, а храпав зид би вас жуљао.

Увече би чувари унели плитак дрвени сандук на ком бисте спавали. Био је направљен од дасака причвршћених металним оковима. Могли бисте лећи на даске и металне окове, али пробудила би вас хладноћа. Није било ћебади. Затвореници у самицама су углавном добијали 300 грама хлеба дневно и водњикаву супу свака три дана.

Тоалет је била једна рупа у поду из које је страшно заударало. У неким ћелијама су постојали вентилатори који су донекле могли умањити смрад из тих канализационих отвора. Надзорник би понекад искључио вентилатор да би обесхрабрио или казнио затвореника.

[Оквир/Слика на странама 124, 125]

Логор бр. 1 у Мордовији

У периоду од 1959. до 1966. у том логору је било више од 450 браће, а укупно је било 600 логораша. То је један од 19 логора који су се налазили у Мордовији, и попут осталих био је ограђен бодљикавом жицом под напоном, високом скоро три метра. Она је била окружена с додатних 13 ограда од бодљикаве жице. Земљиште око логора увек је било свеже преорано тако да би свако ко покуша да побегне оставио трагове.

Власти су покушавале да физичким и психичким угњетавањем потчине Сведоке тако што су их изоловале од спољашњег света. Међутим, браћа су успешно организовала теократске активности и у логору.

Логор је постао покрајина која је имала и свог покрајинског надгледника. Та покрајина се састојала од четири скупштине које су биле подељене у 28 група за разматрање књиге. Да би свима помогла да остану духовно јаки, браћа су одржавала седам састанака недељно. У почетку су имали само једну Библију, тако да су направили распоред када ће се у којој скупштини читати Библија. Али, чим се указала прилика, браћа су почела с преписивањем Библије. Појединачне библијске књиге биле су преписиване у свеске, док се оригинал добро чувао на сигурном месту. Браћа су на тај начин могла пратити читање Библије. Такође је организовано Разматрање Стражарске куле. Сестре које су долазиле у посету својим мужевима уносиле су минијатурне копије часописа у логор тако што би их ставиле у уста, или у потпетице на ципелама, или би их уплеле у косу. Многа браћа су била послата у самицу на један до петнаест дана зато што су умножавала литературу.

Самице су се налазиле у издвојеним деловима логора. Чувари су пажљиво мотрили да Сведоци не би читали ништа докле год су у њима. Али чак и тада, браћа су проналазила начине да доставе духовну храну. Један брат би се попео на кров зграде и посматрао двориште где су они који су били у самицама извођени у шетњу. Раније би припремио мале папириће на којима су били записани библијски цитати и згужвао би их у лоптице пречника једног центиметра. Стављао је те лоптице у дугачку дуваљку и бацао их испред Сведока који су се шетали двориштем. Сведок би могао да се сагне, како би на пример стегао пертле на ципелама и неопажено би узео ту духовну храну.

За доручак и вечеру затвореници су добијали зобену кашу помешану с мало уља од памучног семена. Ручак се састојао од водњикаве чорбе од цвекле или неке друге чорбе и оскудног главног јела. Хлеб који су затвореници јели изгледао је као филц за прављење чизама! Иван Микитков се присећа: „Био сам у том логору седам година, и скоро увек смо имали ужасне болове у стомаку.“

Браћа су сачувала снажну веру. То што су били изоловани није пореметило духовну стабилност Божјих верних слугу, које су наставиле да испољавају веру и љубав према Богу и ближњима (Мат. 22:37-39).

[Оквир/Слика на странама 131, 132]

Упитала ме је: „Зашто плачеш?“

ПОЛИНА ГУТШМИТ

РОЂЕНА: 1922.

КРШТЕНА: 1962.

НЕКИ ПОДАЦИ: Удала се за Виктора Гутшмита. Док је била у затвору, запазила је љубазност Јеховиних сведока.

ПОДРЖАВАЛА сам комунистичке идеале и веровала у њих. Међутим, комунисти су ме ухапсили у мају 1944. и послали у радни логор у Воркути. Три године ми нису рекли зашто су ме ухапсили. У почетку сам веровала да је у питању грешка и чекала сам да ме ослободе. Али уместо тога, осудили су ме на десет година затвора јер сам наводно говорила против совјетске државе.

Пошто сам била здравствени радник, првих неколико година мог заточеништва провела сам радећи у логорској болници. Године 1949. премештена сам у Инту, логор за политичке затворенике. Тамо је режим био много строжи. Затвореници су били огорчени, непристојни, неморални, апатични и очајни. Кружиле су гласине да ће сви у логору бити стрељани или осуђени на доживотну робију, што је додатно погоршавало ситуацију. Под таквим стресом, неколико затвореника је изгубило здрав разум. Затвореници су били неповерљиви и мрзели су једни друге, јер је било много доушника. Свако се држао по страни и прилагођавао околностима колико год је могао. Свуда се осећала себичност и похлепа.

Једна група од око 40 затвореника била је сасвим другачија. Они су увек стајали заједно и били су тако пријатни, уредни, љубазни и пријатељски настројени. То су углавном биле девојке и чак неколико девојчица. Сазнала сам да су то Јеховини сведоци. Остали затвореници су се према њима опходили на различите начине. Неки су били нељубазни и нису их волели. Други су се дивили њиховом понашању, посебно љубави коју су имали међу собом. На пример, када би неко од Сведока пао у постељу, остали су наизменично даноноћно бринули о њему. То је у логору било нешто сасвим неуобичајено.

Била сам задивљена што је та група била састављена од људи различитих националности, а ипак су сви били пријатељи. До тада сам изгубила вољу за животом. Када сам једном била очајна, села сам и почела да плачем. Једна од тих девојака ми је пришла и упитала ме: „Полина, зашто плачеш?“

„Не желим више да живим“, рекла сам јој.

Та девојка, која се звала Лидија Никулина, почела је да ме теши. Говорила ми је о сврси живота, и како ће Бог решити све проблеме човечанства и још много тога. Ослобођена сам у јулу 1954. године. До тада сам већ много научила о Јеховиним сведоцима и с великим задовољством сам и ја постала једна од њих.

[Оквир/Слика на странама 140, 141]

Од војног инжењера до проповедника добре вести

ВЛАДИМИР НИКОЛАЈЕВСКИ

РОЂЕН: 1907.

КРШТЕН: 1955.

НЕКИ ПОДАЦИ: Био је 256 пута премештан у различите логоре и затворе. Преминуо је 1999.

ДИПЛОМИРАО сам 1932. на Московском институту за инжењеринг и комуникације. До 1941. радио сам као инжењер и главни архитекта на Московском институту. Лично сам осмислио специјалне уређаје који су се користили на ратним бродовима. Радио сам под надзором током рата и на крају сам послат у један логор у централном Казахстану, у селу Кенгир.

Тамо је моју пажњу привукла једна група Јеховиних сведока. Они су се разликовали од осталих затвореника. Међу 15 000 затвореника у три логора, њих је било око 80. Разлика је била нарочито очигледна током побуне у Кенгиру 1954. године. Сведоци нису учествовали у тој побуни и чак нису учествовали ни у припремама за њу. Били су изузетно мирни и покушавали су да објасне свој став осталим затвореницима. Био сам толико одушевљен њиховим понашањем да сам разговарао с њима о њиховим веровањима. После извесног времена, предао сам живот Јехови. У логору је вера Сведока била под испитом, посебно када су наоружани војници тенковима угушили побуну у логору.

Једном су ми рекли да су дошла два генерала из Москве само да би поразговарали са мном. Један од њих ми је рекао: „Владимире, доста је било. Ти си војни инжењер и архитекта. Потребан си својој држави. Желимо да се вратиш на свој некадашњи посао. Како можеш да будеш у друштву необразованих људи?“

„Немам чиме да се хвалим“, одговорио сам. „Сви таленти којима располажу људи долазе од Бога. Они који су му послушни, живеће под Хиљадугодишњом владавином Христовог краљевства, када ће цело човечанство бити савршено и образовано у правом смислу те речи.“

Био сам срећан што сам имао прилику да разговарам с тим генералима о истини. Неколико пута су тражили од мене да се вратим на свој пређашњи посао. Међутим, замолио сам их да ме више не узнемиравају, већ да ме оставе у логору с мојом духовном браћом коју сам веома волео.

Моја казна је поништена 1955. године. Почео сам да радим као архитекта, али не за војску. Трудио сам се да у што већој мери сејем семе истине и почео сам да проучавам Библију с породицом једног инжењера. Убрзо су он и цела његова породица постали Јеховини сведоци и ревни јеванђелизатори. Али, КГБ ме је пратио и током једног претреса пронашли су библијску литературу у мом стану. Суд ме је осудио на 25 година затвора и послат сам у сибирски радни логор у Краснојарску. Много пута су ме премештали из једног логора у други и у различите затворе. Једном сам израчунао да сам у целом животу био премештан 256 пута.

[Оквир/Слика на странама 147, 148]

Били су нам потребни велики кофери

НАДЕЖДА ЈАРОШ

РОЂЕНА: 1926.

КРШТЕНА: 1957.

НЕКИ ПОДАЦИ: Надежда је упознала истину у концентрационом логору Равенсбрик. Када се вратила у Совјетски Савез, годинама је била курир и достављала је литературу браћи. Сада живи на Кавказу.

КАДА сам 1943. године доспела у концентрациони логор, није ми било до живота. Тако сам се осећала све док нисам упознала Јеховине сведоке. Како је само било дивно вратити се кући у Украјину с чврстом надом да ћу живети заувек у Рају на земљи! Да бих остала духовно јака, дописивала сам се с другим Сведокињама. Међутим, КГБ је отварао моја писма и ускоро сам била осуђена на 15 година затвора.

У новембру 1947. послата сам у логор у Кољима где сам одслужила своју казну а да нисам срела ниједног Сведока. Јехова ме је подржао у мојим настојањима да проповедам. Једна затвореница по имену Евдокија занимала се за Библију. Спријатељиле смо се, међусобно се духовно јачале и пружале једна другој емоционалну подршку. Знала сам врло мало о Библији, али оно што сам већ научила било је довољно да останем верна Јехови.

Годину дана након што сам ослобођена, почетком 1957, преселила сам се у Суетиху, у Иркутској области. Браћа су ме срдачно и гостољубиво примила. Помогли су ми да нађем стан и посао. Али највише ме је радовало то што су ме укључили у теократске активности. Пошто још нисам била крштена, крстили су ме у великој кади. Тада сам могла да добијем неке одговорности у Јеховиној организацији. Мој задатак је био да достављам библијску литературу и писма.

Литература се достављала широм Сибира, централне Русије и западне Украјине. Све се морало унапред пажљиво испланирати. Да бисмо однели литературу у западну Украјину, били су нам потребни велики кофери. Једном сам била на Јарославској станици у Москви када се поломила једна бравица на коферу и литература се расула. Трудећи се да останем смирена, молила сам се док сам без журбе купила литературу. Некако сам успела да све скупим и брзо одем са станице. На сву срећу, нико није обратио пажњу на мене.

Другом приликом, носила сам два кофера пуна литературе из Украјине за Сибир преко Москве. Ставила сам један кофер испод најнижег лежаја у купеу. Мало касније су два мушкарца — агенти КГБ-а — ушла у купе. Између осталог, причали су о Сведоцима за које су рекли да „дистрибуишу литературу и подривају совјетску државу“. Трудила сам се да останем прибрана да не бих изазвала сумњу, посебно зато што су они малтене седели на литератури!

Кад год сам носила литературу или обављала друге задатке, била сам спремна на то да ме сваког часа могу ухапсити. Било је много ситуација у којима сам научила да се у свему уздам у Јехову.

[Оквир/Слика на странама 158, 159]

’Ви сте потпуно другачији људи‘

ЗИНАИДА КОЗИРЕВА

РОЂЕНА: 1919.

КРШТЕНА: 1958.

НЕКИ ПОДАЦИ: Много година је провела у различитим логорима. Преминула је 2002. године.

ЈОШ као дете, желела сам да служим Богу. Једна пријатељица ме је 1942. с најбољим намерама водила у Руску православну цркву да не бих, како је говорила, „завршила у паклу“. Међутим, када је свештеник чуо да сам Осетинка, није желео да ме крсти. Али променио је мишљење и крстио ме кад му је моја пријатељица платила. У потрази за истином, повезала сам се с адвентистима, пентекосталцима и баптистима. Због тога сам осуђена и послата у радни логор. У том логору срела сам Сведоке и убрзо увидела да су њихова учења у складу са Библијом. Након што сам пуштена 1952, вратила сам се кући и почела да проповедам добру вест.

Рано једног јутра у децембру 1958. чула сам снажно лупање на вратима. Војници су улетели унутра и започели с претресом а мене су двојица њих чувала у једном углу. Отац се пробудио и веома се уплашио за породицу, посебно за моју браћу. Моји родитељи су имали пет синова, а ја сам била једина ћерка. Када је отац видео како војници претресају све собе и поткровље, претпоставио је да то има везе с мојом религијом. Зграбио је пушку и викнуо: „Амерички шпијун!“ Покушао је да пуца на мене, али су му војници одузели пушку. Нисам могла да верујем да је рођени отац хтео да ме убије. Стрпали су ме у камион и одвели, али сам била срећна што сам жива. Осуђена сам на десет година затвора због религиозних активности.

Пуштена сам пре истека казне, у децембру 1965. године. Родитељима је било драго што ме виде, али отац није желео да останем у кући. Зачудо, службеници КГБ-а су присилили оца да ме пријави да живим у његовој кући и чак су ми помогли да пронађем посао. Отац је био непријатељски настројен као и пре, али касније је променио став. Упознао је браћу и сестре који су долазили да ме посете. Моја рођена браћа нису радила, пуно су пила и била су насилна. Једном је отац рекао: „Видим да сте ви потпуно другачији људи од онога што сам мислио. Хоћу да ти дам посебну собу тако да можете тамо да одржавате састанке.“ Нисам могла да верујем! Отац је одредио велику собу за мене и рекао: „Немојте се плашити. Док сте ви тамо, ја ћу вас чувати и нико неће ући.“ И управо је тако било јер су мог оца сви знали као строгу особу.

Под мојим кровом и под заштитом Јехове и мог оца, одржавали смо хришћанске састанке. Присуствовало је и до 30 особа, колико је у то време било Сведока у Осетији. Било ми је веома драго када бих погледала кроз прозор и видела родитеље како седе на улици и чувају нас. Данас у Осетији има око 2 600 браће и сестара који објављују Јеховино Краљевство (Иса. 60:22).

[Оквир/Слика на странама 162, 163]

Био сам једини Сведок ког су задржали у логору

КОНСТАНТИН СКРИПЧУК

РОЂЕН: 1922.

КРШТЕН: 1956.

НЕКИ ПОДАЦИ: Упознао је истину 1953. у радном логору, где је и крштен 1956. Као Јеховин сведок био је непрекидно затворен 25 година. Преминуо је 2003. године.

УПОЗНАО сам једног брата по имену Василиј почетком 1953. у затворској ћелији. Рекао ми је да је у затвору због тога што верује у Бога. Нисам могао да разумем како неко може бити затворен због својих веровања. Толико сам размишљао о томе да нисам могао да спавам. Следећег дана сам од њега добио детаљније објашњење. Полако сам се уверавао да је Библија књига од Бога.

Крстио сам се 1956. Крајем те године, један чувар је извршио претрес и пронашао код нас велику количину библијске литературе. Истрага је трајала скоро годину дана и 1958. сам осуђен на 23 године због учешћа у религиозним активностима. До тада сам у логорима већ провео пет и по година. Све то време, 28 и по година, одслужио сам без иједног дана прекида.

У априлу 1962. суд ме је прогласио за „нарочито опасног преступника“, и био сам пребачен у логор с максималним обезбеђењем где сам провео 11 година. Постојало је много ствари које су чиниле овај логор „посебним“. На пример, за оброке смо добијали 11 копејки дневно, за шта се у то време није могла купити ни векна хлеба. На моју висину од 192 центиметра, имао сам само 59 килограма. Кожа ми се смежурала и љуштила се.

Пошто сам био добар грађевински радник, често су ме слали да обавим неке поправке у становима службеника. Нико од њих ме се није бојао и укућани чак нису ни скривали своје драгоцености. Када је супруга једног службеника чула да ћу радити у њеном стану, није одвела свог шестогодишњег сина у обданиште. Била је то занимљива сцена: „нарочито опасан преступник“ проводи цео дан сам са шестогодишњим дечаком у стану! Било је јасно да нико није веровао да сам криминалац, а камоли да сам „нарочито опасан“.

Сва браћа из логора су на крају била пуштена. Године 1974. био сам једини Сведок који је остао у логору. Провео сам тамо наредних седам година док нисам пуштен у августу 1981. Јехова ме је и даље подржавао у духовном погледу. Како? Током тих седам година, примао сам Стражарску кулу путем писама. Један брат ми је редовно слао таква писма у којима су били читко исписани чланци из новог издања. Сваки пут ми је цензор у логору давао отварана писма. Обојица смо знали шта се налази у њима. До данашњег дана, нисам сигуран шта га је подстакло да преузме на себе такав ризик, али драго ми је што је он радио на том месту свих тих седам година. Највише сам захвалан Јехови. За то време, научио сам да се уздам у њега а он ми је давао снагу (1. Петр. 5:7).

[Оквир/Слика на странама 168, 169]

Вратио сам се у Русију после рата

АЛЕКСЕЈ НЕПОЧАТОВ

РОЂЕН: 1921.

КРШТЕН: 1956.

НЕКИ ПОДАЦИ: Упознао је истину у концентрационом логору Бухенвалд 1943. и провео је 19 година у затвору у Русији. Служио је као општи пионир више од 30 година и током тог времена дело је углавном било под забраном.

КАДА је имао 20 година, Алексеј је био послат у концентрациони логор Аушвиц у нацистичкој Немачкој. Касније је пребачен у логор Бухенвалд где је упознао истину. Кратко пре него што је био ослобођен, два Сведока која су била помазаници рекла су му: „Алексеј, било би добро ако би се након рата вратио у Русију. Земља је огромна и потребно им је више жетелаца. Тамо има доста потешкоћа, зато буди спреман на сваки облик прогонства. Молићемо се за тебе и оне који ће те слушати.“

Британци су ослободили Алексеја 1945. године. Вратио се у Русију, где је убрзо осуђен на десет година затвора јер је одбио да гласа. Он пише: „У почетку сам био једини Сведок у затвору. Молио сам се Јехови за вођство да пронађем оне који желе да га упознају и убрзо нас је било 13! За све то време нисмо имали библијску литературу. Преписивали смо библијске стихове из књига које смо узимали из затворске библиотеке.“

Алексеј је одслужио десет година затвора. Након што је пуштен, отишао је на подручје где је знао да постоји много људи који верују у Исуса. Он каже: „Ти људи су били духовно гладни. Долазили су код мене дању и ноћу заједно са својом децом. Све што би чули, проверавали би у Библији.“

Наредних неколико година, Алексеј је помогао да се више од 70 особа крсти. Једна од њих је била и Марија, којом се касније оженио. Он се присећа: „КГБ ме је пратио. Био сам ухапшен и осуђен на 25 година затвора. Затим су ухапсили Марију. Она је пре суђења седам месеци била у самици. Инспектор је рекао да би је одмах ослободио ако би се одрекла Јехове. Марија је то одбила. Суд ју је послао на седам година у радни логор. Једна сестра је узела нашу ћеркицу и бринула о њој.“

Алексеј и Марија су ослобођени пре него што су им истекле казне. Преселили су се у Тверску област. Тамо су им се власти и мештани веома противили и један комшија им је запалио кућу. Наредних година, морали су да се селе неколико пута, али где год су се селили стварали су нове ученике.

Алексеј каже: „Док смо годинама били у затвору, нисмо могли да читамо Божју Реч. Од тада, имамо циљ да читамо Библију сваки дан. Марија и ја смо до сада прочитали целу Библију више од 40 пута. То је Божја Реч која нам даје снагу и подстиче нас на ревност у служби.“

Свеукупно, Алексеј је провео 4 године у нацистичким концентрационим логорима и 19 година у руским затворима и логорима. Током тридесет година пуновремене службе, са својом супругом је помогао многим особама да упознају и заволе Јехову.

[Оквир/Слика на странама 177, 178]

Тај војник је био у праву

РЕГИНА КУКУШКИНА

РОЂЕНА: 1914.

КРШТЕНА: 1947.

НЕКИ ПОДАЦИ: Иако је годинама била одвојена од скупштине, верно је проповедала добру вест.

ЈЕДНА Сведокиња је разговарала са мном у продавници 1947. године. Те вечери сам отишла код ње и причале смо неколико сати. Одмах сам одлучила да ћу попут ње ревно служити Јехови! Рекла сам јој: „И ја ћу проповедати као и ти.“

Била сам ухапшена 1949. у Лавову, у Украјини, зато што сам проповедала и била сам одвојена од свог супруга и две ћерке. Такозвана тројка, то јест три судије које су председавале саслушању без присуства јавности, осудиле су ме на смрт стрељањем. Када је прочитала пресуду, жена која је била једна од судија, додала је: „Пошто имаш двоје деце, одлучили смо да преиначимо пресуду на 25 година затвора.“

Сместили су ме у затворску ћелију у којој су били само мушкарци. Они су већ знали да сам Јеховин сведок. Након што су чули да сам осуђена на 25 година, зачудили су се што сам тако смирена. Када сам излазила из тог затвора, један млади војник ми је дао нешто хране и љубазно рекао: „Не плаши се, биће све у реду.“

До 1953, одслужила сам своју казну у логору у северној Русији. У њему је било много сестара из различитих совјетских република. Волеле смо се као да смо једна породица.

Трудиле смо се да својим понашањем сведочимо осталима у нади да ће их то подстаћи да служе Богу. Морале смо да радимо веома напорно и дуго. Пуштена сам из логора пре него што ми је истекла казна, али сам била изолована на другачији начин. Више од пет година била сам одвојена од скупштине. То ми је много теже пало него живот у логору. Упркос таквим околностима, увек сам осећала Јеховину љубав и подршку. Много сам читала Библију и размишљала о њој, и то ме је јачало у духовном погледу.

Јехова ми је помогао да дођем у контакт са Сведоцима на сасвим необичан начин. У новинама Советская Россия прочитала сам чланак који је негативно говорио о браћи из Осетије на југозападу Русије. У чланку је речено да су активности Јеховиних сведока усмерене против совјетског друштва. Наведена су презимена браће и сестара и њихове адресе. Била сам тако срећна! Писала сам им писма и рекла им да бих желела да се упознамо. Кад смо се срели, та браћа су ме веома охрабрила и рекла ми да је Јехова користио тај чланак да бих ступила у контакт с њима.

Сада имам 92 године. Да, онај љубазни војник је био у праву. Упркос потешкоћама, у мом животу је све било у реду.

[Оквир/Слика на странама 188, 189]

Учвршћивање ’шаторских клинова‘

ДМИТРИЈ ЛИВИ

РОЂЕН: 1921.

КРШТЕН: 1943.

НЕКИ ПОДАЦИ: Служио је у руском Одбору земље више од 20 година. Сада служи као старешина у једној скупштини у Сибиру.

БИЛО је то 1944. године, шест месеци пре завршетка Другог светског рата. Стајао сам у судници пред судијом војног суда због своје хришћанске неутралности. Осуђен сам на смрт стрељањем, али је пресуда преиначена на десет година у поправном радном логору.

У јануару 1945, послат сам у логор у северној Русији, у граду Печора, у Републици Коми. Међу стотинама затвореника било нас је десеторица браће. Нажалост, једино издање Стражарске куле које сам имао било ми је одузето и остали смо без духовне хране. Био сам толико физички исцрпљен да нисам могао да радим. Када смо се купали, један брат ми је рекао да изгледам као костур. Заиста, изгледао сам толико лоше да су ме послали у болнички логор у Воркути.

Након што ми се здравље мало поправило, послали су ме да радим у каменолому. Након непуних месец дана, поново сам изгледао као костур. Доктор је мислио да мењам храну за дуван, али рекао сам му да сам Јеховин сведок и да не пушим. Био сам више од две године у том логору. Иако сам био једини Сведок, било је увек оних који су волели да разговарају о истини и неки су је прихватили.

Једном су ми рођаци послали руком преписан примерак Стражарске куле. Како сам успео то да добијем када је надзорник пажљиво прегледао сваки пакет? Копија часописа је била двапут пресавијена, стављена у дупло дно лименке и прекривена танким слојем масти. Стражар је пробушио лименку и није видео ништа сумњиво тако да ми ју је дао. Та ’жива вода‘ ми је веома користила (Јов. 4:10).

Пуштен сам на слободу у октобру 1949, пре него што ми је истекла пуна казна, и у новембру сам се вратио кући у Украјину. Чули смо да је неколико браће отишло у Москву ради регистрације нашег дела, али изгледало је да власти нису спремне да признају Јеховине сведоке у Совјетском Савезу.

У ноћи 8. априла 1951, били смо стрпани у вагоне с другим породицама Јеховиних сведока и послати у Сибир. Две недеље касније, били смо усред Сибира, у селу Хазан у Иркутској области.

Веома нас је дирнуо стих из Исаије 54:2 у ком стоји: „Продужи ужа свог шатора и учврсти своје шаторске клинове.“ Имали смо осећај као да учествујемо у испуњењу тог пророчанства. Ко од нас би се добровољно преселио у Сибир? Сматрао сам да морамо учврстити своје „шаторске клинове“ што је више могуће. Зато живим у Сибиру више од 55 година.

[Оквир/Слика на странама 191, 192]

Никада нисам имала свој дом

ВАЛЕНТИНА ГАРНОВСКА

РОЂЕНА: 1924.

КРШТЕНА: 1967.

НЕКИ ПОДАЦИ: Пре крштења била је 18 година у затвору, а укупно је провела 21 годину по затворима и логорима. Валентина је током живота помогла да 44 особе упознају истину. Преминула је 2001. године.

ЖИВЕЛА сам са својом мајком у западној Белорусији. Сведоке сам срела у фебруару 1945. године. Један брат је само три пута дошао код нас и објаснио нам нека библијска учења. Иако га више нисам видела, почела сам да проповедам комшијама и познаницима. Ухапшена сам и послата у логор на осам година. Доспела сам у Уљановску област.

У логору сам посматрала друге затворенице и слушала њихове разговоре, надајући се да ћу срести Јеховине сведоке. Године 1948, случајно сам чула како једна жена у логору говори о Божјем Краљевству. Она се звала Асја. Била сам веома радосна што сам могла да разговарам с њом о библијским учењима. Ускоро су још три сестре стигле у логор. Имале смо мало литературе и зато смо се трудиле да што више будемо заједно.

Пуштена сам 1953. али након три и по године била сам поново ухапшена због проповедања и кажњена с 10 година затвора. Премештена сам 1957. у логор у Кемерову, где је било око 180 сестара. Увек смо имале нешто библијске литературе. Зими смо је скривале у снегу, а лети у трави и под земљом. Током претреса бих сакрила преписане странице у рукама, пребацила велики шал преко рамена и држала његове крајеве. Када сам се селила из логора у логор, носила сам капу коју сам сашила, и у њу бих ставила неколико издања Стражарске куле.

На крају сам била послата у један логор у Мордовији. Тамо је Библија била скривена на сигурном месту. Могли смо да је читамо само у присуству сестре која је била задужена да је чува. Библију сам до тада видела само у рукама брата који нам је пренео истину давне 1945. године.

Када сам била пуштена на слободу 1967, отишла сам у Ангрен у Узбекистану. Тамо сам се крстила у знак свог предања Јехови. Тада сам први пут срела браћу. До тада сам све време била у женском радном логору. Браћа и сестре у тој скупштини били су ревни у служби проповедања и брзо сам их заволела. У јануару 1969, осморо браће и пет сестара из наше скупштине било је ухапшено због проповедања, а и ја сам била међу њима. Осуђена сам на три године као „нарочито опасан преступник“. Много пута сам била у самици због проповедања.

Проучавала сам с многим заинтересованим особама кријући се испод ћебета. Било нам је забрањено да разговарамо једни с другима током шетње. Уколико би приметили да разговарамо, били бисмо послати у самицу. Користили смо само литературу коју смо увек изнова преписивали.

Никада нисам имала свој дом. Сву своју имовину носила сам у једном коферу, али сам била срећна и водила сам испуњен живот служећи Јехови.

[Оквир/Слика на странама 200, 201]

Инспектор је ојачао моју веру у Бога

ПАВЕЛ СИВУЛСКИ

РОЂЕН: 1933.

КРШТЕН: 1948.

НЕКИ ПОДАЦИ: Неколико пута је био подвргнут идеолошком преваспитавању. Сада служи као старешина у једној скупштини у Русији.

ГОДИНЕ 1958, ухапшен сам због религиозних активности. Пратећи ме до воза, полицајац ми је рекао: „Погледај своју супругу последњи пут јер је више никада нећеш видети.“

У Иркутску су ме ставили у засебну ћелију у којој сам се једва могао исправити. Након тога, био сам шест месеци у самици пре него што је почело суђење. Током саслушавања које је обављано ноћу, инспектор је покушавао да на сваки начин уништи моју веру у Библију и моје поуздање у Божју организацију. Био сам оптужен због учествовања у илегалним активностима Јеховиних сведока. Понекад је коришћено насиље, али углавном је најчешће коришћена метода идеолошког притиска. Усрдно сам се молио Јехови да ми да снаге да останем непоколебљив. Он је увек био уз мене.

Током једног уобичајеног испитивања, инспектор ме је позвао у своју канцеларију и рекао: „Сад ћеш да видиш шта твоја организација ради. Онда ћеш знати да ли је то Божје дело или не!“

Нетремице ме је посматрао и наставио: „Ове године одржан је ваш конгрес у Њујорку где је било 253 000 присутних на два стадиона. Узимајући у обзир обимност тог догађаја, ти знаш да то није било могуће извести без подршке ЦИА. Конгрес је трајао осам дана. Делегати су дошли из разних земаља авионом, возом, бродом и другим превозним средствима. Мислиш да је све то било могуће без помоћи њихове владе? Ко је платио одржавање конгреса на тим огромним стадионима за осам дана?“

Инспектор је расуо фотографије по столу. На једној сам видео загрљене радосне делегате у народним ношњама. На другој фотографији био је брат Нор док држи говор, док се на некима видело крштење и како брат Нор даје новокрштенима књигу „Нека буде воља твоја на земљи“. Ми још нисмо добили ту књигу али смо касније читали о њој у Стражарској кули. Гледајући ме у очи, инспектор је рекао: „И о чему ова књига говори? О краљу севера и оном шта га очекује. Како би Јеховини сведоци то сами организовали? Знамо да су на том конгресу били представници америчке војске да би из вашег примера научили како да боље организују војску. Такође знамо да је један милионер дао пуно новца за одржавање тог конгреса. Милионери не бацају новац тек тако!“

Инспектор није могао ни да замисли како сам се тада осећао. Имао сам осећај као да сам био на конгресу иако сам све време био у затвору. Осетио сам како ми се обнавља снага. Управо ми је тако нешто требало! Јехова ме је великодушно благословио на један посебан начин. Био сам спреман да и даље истрајем.

[Оквир/Слика на странама 214, 215]

Биоскоп је био пун Јеховиних сведока

ВЕНЕРА ГРИГОРЕВА

РОЂЕНА: 1936.

КРШТЕНА: 1994.

НЕКИ ПОДАЦИ: Имала је успешну каријеру као глумица 1960-их година и играла је у једном совјетском пропагандном филму. Од 1995. године служи као општи пионир у Санкт Петербургу.

КАДА сам започела каријеру као глумица 1960, добила сам главну улогу у документарном филму Божји сведоци, који се пуштао у совјетским биоскопима. У филму је приказана „застрашујућа секта Јеховиних сведока“, која је била одговорна за смрт Тање, главне јунакиње, коју сам ја глумила. Према сценарију, Тања је једне ноћи кроз снежну мећаву покушала да побегне из те „секте“, али није обукла капут. Нестала је у снегу, док је један тужан глас одзвањао: „Тако се завршио живот Тање Веселове.“ Свидео ми се сценарио и била сам почаствована што учествујем у борби против Јеховиних сведока, иако о њима нисам знала ништа осим онога што је писало у сценарију.

Тај филм је био приказиван у биоскопима и клубовима у многим градовима широм Совјетског Савеза. Ишла сам у свако место где је била премијера и појавила бих се на сцени након што би се филм завршио. У то време људи у Совјетском Савезу су искрено веровали у све што виде на екрану. Зато су након што бих се појавила пред њима, сви одахнули с олакшањем и рекли: „Жива је!“ Затим бих ја објаснила како је филм снимљен и како су режисер и остали сарадници путем специјалних ефеката успели да дочарају као да ме је мећава затекла у једној долини и прекрила снегом.

Једном је биоскоп у Вишњи Волочеку, у Каљињинској (сада Тверској) области био пун људи, али вече се завршило на мало другачији начин од уобичајеног. Након филма један старији човек ми је постављао питања везана искључиво за религију и ја сам изнела атеистичко гледиште о настанку живота на земљи. Нико није рекао ни реч о филму. Повукла сам се иза бине и отишла до организатора с питањем: „С ким сам ја управо разговарала?“

„То је вођа секте Јеховиних сведока. Биоскоп је пун Јеховиних сведока“, рекао је он. Тако сам се упознала с Јеховиним сведоцима, а да то нисам ни знала. Након тога сам желела да читам Библију, али нисам могла да је набавим. Удала сам се за једног Пољака и преселила се с њим у Пољску. Две сестре су 1977. покуцале на наша врата и убрзо након тога почела сам да проучавам Библију с њима. Заволела сам Библију и спријатељила се са Сведоцима. Мој отац се разболео 1985. и отишла сам с мужем у Лењинград (сада Санкт Петербург) да бисмо бринули о њему. Молила сам се Јехови да ми помогне да тамо пронађем Сведоке.

С временом сам и ја постала Јеховин сведок. У протеклих 12 година служим као општи пионир, а Зђислав, мој супруг, служи као слуга помоћник у једној скупштини у Санкт Петербургу.

Из личног искуства знам да филмска индустрија може да ’лукаво доведе у заблуду‘ и обмани људе (Еф. 4:14). Док сам играла у оном совјетском филму, нисам ни помислила да ћу 30 година касније постати Јеховин сведок.

[Оквир на 237. страни]

Превод Нови свет на руском

Јеховини сведоци у Русији су више од једног века користили различите руске преводе Библије. Један од њих је синодски превод. Упркос архаичном језику и реткој употреби Божјег имена, тај превод је помогао хиљадама људи који говоре руски да разумеју Божју намеру. Такође је био од помоћи и Макаријев превод у ком се Божје име спомиње око 3 000 пута. Али како је растао број Сведока у Русији, појавила се све већа потреба за тачним, јасним и савременим преводом Библије.

Водеће тело је направило припреме за израду превода Нови свет на руском језику. На том важном пројекту се у руској подружници радило више од једне деценије.

Године 2001, у Русији је објављен превод грчког дела Светог писма — Нови свет. На радост читалаца на руском језику, 2007. године је широм света објављено комплетно Свето писмо — превод Нови свет на руском. Излажење тог превода први су објавили чланови Водећег тела, Теодор Џерес у Санкт Петербургу и Стивен Лет у Москви. Уследили су огромни аплаузи. Сви су се одушевили. „Како јасан, разумљив и живописан језик!“, написала је једна сестра. „Сада још више уживам док читам Свето писмо.“ Многи су изразили своје цењење речима попут ових: „Какав драгоцен дар од Јехове!“ и: „Од срца смо вам захвални.“ Без сумње, објављивање превода Нови свет на руском језику значајан је догађај за све који говоре руски и воле истину, без обзира на то где живе.

[Оквир/Слика на странама 244, 245]

Наши проблеми су били решени у једном дану

ИВАН И НАТАЛИЈА СЛАВА

РОЂЕНИ: 1966, односно 1969.

КРШТЕНИ: 1989.

НЕКИ ПОДАЦИ: Као пионири, преселили су се на подручје где је била већа потреба за објавитељима. Иван сада служи у руском Одбору подружнице.

НАТАЛИЈА и ја смо одлучили да се преселимо из Украјине у Русију почетком 1990-их. У Белгородској области живело је више од милион и по становника, али било је мање од десет објавитеља. Није било сумње да је та област место где је „жетва велика, а радника је мало“ (Мат. 9:37).

Тек смо се венчали и требало је да пронађемо посао да бисмо се издржавали. Међутим, економска ситуација у земљи била је све лошија и многи су изгубили посао. Да би обезбедила основне намирнице, влада је издавала купоне или бонове на радним местима. Будући да нисмо били запослени, нисмо имали те купоне. Зато смо морали да купујемо храну у продавници по веома високим ценама. Такође нисмо могли да пронађемо стан, па смо морали да живимо у хотелу. Након што смо платили собу за 20 дана, у нашим новчаницима практично није остало ништа. Молили смо се Јехови сваки дан да нам помогне да пронађемо посао и јефтиније место за живот. Све то време, марљиво смо проповедали и тражили људе који су се занимали за Библију. Освануо је наш последњи дан у хотелу. За новац који нам је преостао купили смо једну кифлу и млеко. Када смо отишли да спавамо то вече, усрдно смо се помолили Јехови да нам помогне да пронађемо посао и стан јер смо ујутро морали да напустимо собу.

Ујутро нас је пробудио телефонски позив. На наше изненађење, управник хотела ми је рекао да ме на рецепцији чека рођак. Он ми је дао нешто новца, рекавши да је недавно добио посебан додатак на плату и да жели да ми то поклони. Али то није било све. Неколико минута касније, један брат нас је позвао телефоном и рекао да нам је пронашао стан који није био скуп. Такође, тог истог дана добили смо посао да одржавамо двориште у једном обданишту. Наши проблеми су били решени у једном дану. Имали смо нешто новца, место где да живимо и посао. Није било сумње да је Јехова чуо наше молитве.

Обележавању Христове смрти 1991. године присуствовало је 55 особа, а годину дана касније 150. Наредне године присуствовале су 354 особе. До 2006. године у том граду је било шест скупштина а у Белгородској области је било више од 2 200 објавитеља.

[Оквир на 250. страни]

Дешавања на правном пољу

У јануару 2007. наше право да обожавамо Бога без уплитања власти било је потврђено када је Европски суд за људска права донео пресуду у нашу корист. У њој је стајало да је „групно проучавање и разматрање религиозне литературе које спроводе Јеховини сведоци признати облик обожавања Бога и поучавања у њиховој религији“.

Иако је дело Јеховиних сведока званично забрањено у Москви 2004. године, наша браћа су и даље одржавала састанке отворене за јавност и учествовала у делу проповедања у највећој могућој мери. Браћа су се веома радовала што су 2007. године могла без ометања да обележе годишњицу Христове смрти и да одрже обласне конгресе у скоро свим деловима Русије.

Иако и даље постоје законски проблеми, наша браћа храбро настоје да спрече инциденте које изазивају противници. На пример, Европском суду је поднета нова жалба против полиције у Љублину која је прекинула Обележавање Христове смрти у Москви 12. априла 2006. Полиција је ухапсила 14 браће и њиховом адвокату претила ножем. Иако је нижи суд делимично донео пресуду у корист наше браће, одлука је преиначена и парница је изгубљена када је случај предат вишем суду. Такође, жалба је поднета и у јулу 2007. против различитих владиних службеника због дуге и неосноване истраге наших религиозних активности у Санкт Петербургу.

[Табела/Графикон на странама 228-230]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Русија

1890.

1891: Због неустрашивог сведочења, Семјон Козлицки прогнан у источни део Руског царства

1904: У немачку подружницу пристижу писма из Русије у којима се изражава захвалност за библијску литературу

1910.

1913: Руска влада признаје дело Истраживача Библије у Финској која је тада била део Руског царства

1923: У централу Јеховиних сведока пристижу многа писма с молбама да се библијска литература шаље у Русију

1928: Џорџ Јанг подноси молбу за регистровање дела Истраживача Библије у Русији. Власти одбијају да му продуже визу

1929: Потписан уговор с радио-станицом у Талину, у Естонији. Емитују се библијска предавања која се могу чути у Лењинграду и осталим градовима

1930.

1939-40: Русија анектира западну Украјину, Молдавију и Балтичке републике. Хиљаде Сведока због тога доспевају унутар граница Русије

1944: Стотине Сведока послато у затворе и радне логоре широм Русије

1949: Јеховини сведоци из Молдавије прогнани у Сибир и на Далеки исток

1950.

1951: Више од 8 500 Сведока из западне Украјине, Белорусије, Летоније, Литваније и Естоније прогнано у Сибир

1956/57: Делегати са 199 обласних конгреса широм света пишу совјетској влади петицију за верску слободу

Крајем 1950-их: Више од 600 Сведока потпуно изоловано у посебним радним логорима у Мордовији

1965: Совјетска влада издаје посебан налог да сви који су прогнани у Сибир могу да се преселе у неко друго место. Сведоци који су били прогнани насељавају се широм земље

1970.

1989-90: Чланови Водећег тела први пут се састају с браћом из Русије. Сведоци из СССР-а путују у Пољску на посебне конгресе

1990.

1991: Јеховини сведоци званично признати у Русији 27. марта

1992/93: У Санкт Петербургу и у Москви одржани међународни конгреси

1997: Посвећење руске подружнице у селу Солнечноје у близини Санкт Петербурга

1999: Посвећење прве Конгресне дворане у Русији, у Санкт Петербургу

2000.

2003: Довршено проширење подружнице

2007: У Русији постоји више од 2 100 скупштина и група

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

Укупно објавитеља

Укупно пионира

Укупан број објавитеља у 15 земаља бившег СССР-а

360 000

300 000

240 000

180 000

120 000

60 000

40 000

20 000

1890 1910 1930 1950 1970 1990 1990 2000

[Дијаграм/Мапа на 218. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Друге подружнице помажу у достављању литературе широм земље

НЕМАЧКА ФИНСКА

↓ ↓

Солнечноје

↓ ↓ ↓ ↓

БЕЛОРУСИЈА КАЗАХСТАН МОСКВА Р У С И Ј А

ЈАПАН

Владивосток

КАМЧАТКА

[Мапе на странама 116, 117]

(За комплетан текст, види публикацију)

СЕВЕРНИ ПОЛАРНИК

СЕВЕРНИ ЛЕДЕНИ ОКЕАН

Северни пол

Баренцово море

Карско море

Лаптевско море

Источносибирско море

Чукотско полуострво

Берингов мореуз

ШВЕДСКА

НОРВЕШКА

ДАНСКА

КОПЕНХАГЕН

НЕМАЧКА

ПОЉСКА

Лођ

ВАРШАВА

Балтичко море

ФИНСКА

ЕСТОНИЈА

ЛЕТОНИЈА

ЛИТВАНИЈА

БЕЛОРУСИЈА

Брест

УКРАЈИНА

Лавов

МОЛДАВИЈА

Каспијско море

КАЗАХСТАН

АСТАНА

Кенгир

УЗБЕКИСТАН

ТАШКЕНТ

Ангрен

КИНА

МОНГОЛИЈА

УЛАН БАТОР

КИНА

Јапанско море

ЈАПАН

ТОКИО

Хокаидо

Охотско море

Берингово море

РУСИЈА

Петрозаводск

Санкт Петербург

Солнечноје

Калињинград

Новгород

Вишниј Волочек

МОСКВА

Тула

Орел

Курск

Вороњеж

Владимир

Иваново

Нижњи Новгород

Сиктивкар

Ухта

Пехора

Инта

Нова земља

Воркута

УРАЛ

СИБИР

Јекатеринбург

Небрежније Челни

Ижевски

Саратов

Волжскиј

Ударњи

Ставропољ

Пјатигорск

Елбрус

Наљчик

Нарткала

Беслан

Владикавказ

КАВКАЗ

Астрахањ

Волга

Томск

Новосибирск

Кемерово

Краснојарск

Новокузњецк

Уст-Кан

Акташ

Бирјусинск

Октјабрск

Братск

Вихоревка

Тулун

Централни Хазан

Зима

Залари

Усоље-Сибирско

Китој

Ангарск

Иркутск

Бајкалско језеро

Киренск

Хабаровск

Владивосток

Корсаков

Јужно-Сахалинск

Сахалин

Јакутск

Ојмјакон

Уст-Нера

Камчатка

Чукотско море

Кољима

Хајир

Нориљск

[Мапа на 167. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Каспијско језеро

Балтичко море

Баренцово море

Карско море

СЕВЕРНИ ЛЕДЕНИ ОКЕАН

Северни пол

Лаптевско море

Источносибирско море

Чукотско море

Берингов мореуз

Охотско море

Јапанско море

КАЗАХСТАН

КИНА

МОНГОЛИЈА

МУРМАНСК

ПСКОВ

ТВЕР

МОСКВА

БЕЛГОРОД

ВОРОЊЕЖ

РОСТОВ

КАБАРДИНО-БАЛКАРСКА РЕПУБЛИКА

АЛАНИЈА

ИВАНОВО

НИЖЕГОРОД

МОРДОВИЈА

УЉАНОВСК

ВОЛГОГРАД

ТАТАРСТАН

ПЕРМ

РЕПУБЛИКА КОМИ

УРАЛ

СИБИР

СВЕРДЛОВСК

ЧЕЉАБИНСК

КУРГАН

ТЈУМЕН

ОМСК

ТОМСК

НОВОСИБИРСК

АЛТАЈ

АЛТАЈСКА РЕПУБЛИКА

КЕМЕРОВО

РЕПУБЛИКА ХАКАСИЈА

КРАСНОЈАРСК

РЕПУБЛИКА ТУВА

ИРКУТСК

БУРЈАТИЈА

ЧИТА

РЕПУБЛИКА САХА

АМУР

ХАБАРОВСК

ПРИМОРСКИ КРАЈ

САХАЛИН

КАМЧАТКА

[Слика на 66. страни]

Залазак сунца над Чукотским полуострвом

[Слике на 68. страни]

Знак који на казашком и руском језику указује на сибирско село Бухтарма где је Семјон Козлицки био прогнан

[Слике на 71. страни]

Брачни пар Херкандел провео је свој медени месец у Русији помажући у духовном погледу онима који говоре немачки

[Слике на 74. страни]

Опуномоћење дато Карлу Хартеву (десно) које је издао конзул царске Русије у Њујорку, имало је владин жиг

[Слика на 80. страни]

На овом конгресу који је у мају 1925. одржан на руском језику у Карнегију, у Пенсилванији, било је присутно 250, а крштено је 29 особа

[Слика на 81. страни]

У овом часопису је било објављено: „Област Вороњеж врви од секти“

[Слика на 82. страни]

Џорџ Јанг

[Слике на 84. страни]

Александр Форстман је скоро десет година преводио трактате, брошурице и књиге на руски језик

[Слика на 90. страни]

Регина и Пјотр Кривокуљски, 1997.

[Слике на 95. страни]

Олга Севрјугина почела је да служи Јехови захваљујући Пјотровим ’каменим писмима‘

[Слика на 100. страни]

Иван Крилов

[Слике на 101. страни]

Прогнани Сведоци су у Сибиру градили домове

[Слика на 102. страни]

Магдалина Белошицка и њена породица прогнани су у Сибир

[Слика на 110. страни]

Виктор Гутшмит

[Слика на 115. страни]

Ала 1964. године

[Слика на 118. страни]

Семјон Костиљев данас

[Слика на 120. страни]

Владислав Апањук је издржао испите вере захваљујући поукама из Библије које је добио од родитеља

[Слике на 121. страни]

Полиција је пронашла брошурицу „Након Армагедона — Божји нови свет“ у кући Надежде Вишњак

[Слика на 126. страни]

Борис Криљцов

[Слика на 129. страни]

Виктор Гутшмит са својом сестром (горе), ћеркама и супругом Полином, око месец дана пре него што је ухапшен

[Слика на 134. страни]

Иван Пашковски

[Слика на 136. страни]

У часопису „Крокодил“ објављена је фотографија литературе пронађене у пласту сена

[Слика на 139. страни]

Испод ове куће налазила се једна штампарија коју је КГБ открио 1959.

[Слика на 142. страни]

Алексеј Габурјак помогао је да се уједине они који су се расули

[Слике на 150. страни]

Штампарска опрема направљена код куће

Ротациона преса

Преса за папир

Тример

Хефталица

[Слика на 151. страни]

Степан Левицки, возач трамваја, храбро је разговарао са штампаром

[Слика на 153. страни]

Григориј Гатилов је проповедао у затворској ћелији

[Слике на 157. страни]

Високо цвеће омогућавало је неометано проучавање Библије и разговор

[Слика на 161. страни]

„Стражарска кула“ направљена у виду танке брошурице (стварна величина)

[Слика на 164. страни]

„Указ Президијума Врховног Совјета СССР-а“

[Слика на 170. страни]

Браћа су скривала „благо“ у коферима с дуплим дном или у ђоновима својих ципела

[Слика на 173. страни]

Иван Климко

[Слика на 175. страни]

У кутију за шибице могло је стати пет или шест примерака „Стражарске куле“ која је преписивана по систему паукове мреже

[Слика на странама 184, 185]

Током свих година које су провели у једном логору у Мордовији, ниједан од Сведока није пропустио Спомен-свечаност

[Слика на 194. страни]

Николај Гуцуљак је неформално сведочио жени управника логора

[Слике на 199. страни]

Међународни конгреси

Делегати из Русије су 1989. присуствовали на три међународна конгреса у Пољској

Варшава

Хужов

Познањ

[Слика на 202. страни]

Након званичног регистровања, слева надесно: Теодор Џерес, Михаил Дасевич, Дмитриј Ливи, Милтон Хеншел, службеник министарства правде, Ананиј Грогуљ, Алексеј Вержбицки и Вили Пол

[Слике на 205. страни]

Милтон Хеншел држи говор на Међународном конгресу „Носиоци светла“ на стадиону Киров у Санкт Петербургу, 1992.

[Слика на 206. страни]

Имање у Солнечноју

[Слика на 207. страни]

Аулис и Ева Лиса Бергдал су били у првој групи добровољаца који су стигли у Солнечноје

[Слика на 208. страни]

Хану и Еја Танинен додељени су у Санкт Петербург

[Слика на 210. страни]

Роман Скиба је са својом женом Људмилом прешао огромне раздаљине служећи као обласни надгледник

[Слика на 220. страни]

Браћа истоварују литературу у луци у Владивостоку

[Слика на 224. страни]

Арно и Соња Тинглер су имали пуно лепих искустава на својој додели у Русији

[Слика на странама 226, 227]

Скупштински састанак у шуми у близини Санкт Петербурга, 1989.

[Слика на 238. страни]

Руска подружница надгледа превођење литературе на више од 40 језика

[Слика на 243. страни]

Прва Школа за пионире одржана у Санкт Петербургу у јуну 1996.

[Слике на 246. страни]

Сведочење у Русији

На пољима у Пермској области и у Нарткали

На улицама Санкт Петербурга

Сведочење од куће до куће у Јакутску

На пијаци у Саратову

[Слике на странама 252, 253]

Руска подружница

Поглед из ваздуха, стамбене зграде и околни парк

[Слика на 254. страни]

Обласном конгресу у Москви 2006. присуствовало је 23 537 делегата

[Слика на 254. страни]

Стадион Лужники