ЗБОГ болести сам парализована од струка наниже. Мајка и ја смо живеле у сиромашном крају Фритауна и делиле смо двориште с још неколико породица. Стидела сам се свог изгледа и плашила се реакције непознатих људи, па сам се за 18 година само једном усудила да изађем из нашег заједничког дворишта.

Кад сам имала 18 година, мисионарка Полин Ландис сведочила је у нашем комшилуку и понудила ми да проучавам Библију. Рекла сам јој да не знам да читам и пишем, на шта је она одговорила да ће ме научити и то. Прихватила сам њен предлог.

Уживала сам у ономе што сам учила из Библије. Једног дана сам питала Полин да ли бих могла да дођем на састанак који се одржавао у једној кући, недалеко од мене. „Могу да се крећем помоћу дрвених блокова“, рекла сам јој.

Кад је Полин дошла по мене, мајка и комшије гледали су ме са зебњом. Узела сам моје дрвене блокове и ставила  их на земљу. Затим сам се длановима ослонила на њих и чврсто их стегнула. Кретала сам се померајући напред једну па другу руку, помажући се при том покретима тела. Док сам тако полако ишла преко дворишта, комшије су почеле да вичу на Полин: „Што је мучите? Већ је покушавала да се креће, али није успела.“

„Џеј, желиш ли да идеш са мном?“, питала ме је Полин благо.

„Да, то је моја одлука“, одговорила сам.

Комшије су ме без речи гледале док сам се приближавала капији. Чим сам крочила на улицу, чула сам њихове радосне узвике и аплауз.

Било ми је много лепо на том састанку. Мој следећи циљ је био да одем у Дворану Краљевства. Да бих то успела, требало је да „ходам“ до краја улице, затим да се возим таксијем, а на крају су браћа морала да ме носе узбрдо. Често бих стигла на састанак мокра и каљава, па сам морала да се пресвучем у дворани. Касније ми је једна сестра из Швајцарске поклонила инвалидска колица, што ми је омогућило да се крећем с достојанством.

Читајући искуства других Сведока који су инвалиди, добила сам жељу да у већој мери служим Јехови. Тако сам 1988. постала општи пионир. Молила сам се Јехови да ми помогне да остварим циљ — да некоме из моје породице и некоме с мог подручја помогнем да постане његов слуга. Моје молитве су услишене јер су моја два сестрића и једна жена којој сам сведочила на улици прихватили истину.

Руке ми више нису јаке као раније, па сада не могу да се крећем у колицима без помоћи других. Осим тога, имам непрестане болове. Али поучавање других о Јехови на мене делује као лек. То ми даје радост због које заборављам на бол и пружа ми утеху, јер Јехова ме је подигао и дао мом животу смисао.