IMAO sam 16 godina kada su me pobunjenički vojnici prisilili da im se pridružim. Davali su mi drogu i alkohol i često sam se borio izbezumljen od dejstva narkotika. Učestvovao sam u mnogim borbama i počinio užasne zločine. Duboko žalim zbog toga.

Jednog dana je jedan stariji Svedok propovedao u našim barakama. Većina ljudi nas se bojala i prezirala nas, ali on je želeo da nam pomogne da upoznamo istinu. Pozvao me je na sastanak i ja sam pristao da dođem. Ne sećam se o čemu je bilo reči, ali nikad neću zaboraviti kako su svi bili srdačni prema meni.

Kada se ratno stanje pogoršalo, izgubio sam kontakt sa Svedocima. Zatim sam bio teško ranjen i poslat na oporavak u područje pod kontrolom pobunjenika. Pre završetka rata, pobegao sam na područje koje je kontrolisala vlada i priključio se programu za razoružanje, demobilizaciju i društvenu integraciju bivših vojnika.

Očajnički mi je trebala pomoć u duhovnom pogledu. Išao sam na sastanke kod pentekostalaca, ali su me oni među sobom zvali „Satanom“. Onda sam počeo da tražim Jehovine svedoke. Uspeo sam da ih nađem i počeo sam da proučavam Bibliju i idem na sastanke. Kada sam priznao šta sam sve radio, braća su mi pročitala Isusove reči koje su me utešile: „Ne treba lekar zdravima, nego bolesnima [...] Nisam došao da pozovem pravednike, nego grešnike“ (Mat. 9:12, 13).

To me je duboko dirnulo! Dao sam svoj bodež bratu s kojim sam proučavao i rekao: „Zadržao sam ovo  oružje u slučaju da neko dođe da mi se osveti, ali sada znam da me Jehova i Isus vole i više ne želim da ga imam.“

Braća su me naučila da čitam i pišem. Posle nekog vremena sam se krstio i postao opšti pionir. Kada propovedam bivšim pobunjenicima, kažu da me poštuju jer sam sredio svoj život. Čak sam proučavao s pomoćnikom komandira mog nekadašnjeg voda.

Dok sam još bio među pobunjenicima dobio sam tri sina. Kad sam upoznao istinu, želeo sam da im pomognem da upoznaju Jehovu. Na moju radost, dvojica su to prihvatila. Jedan od njih je nekršteni objavitelj, a najstariji je pomoćni pionir.