Пуна ревности и одушевљења, скупштина Фритаун се ’потпуно посветила проповедању речи‘ (Дела 18:5). Алфред Џозеф је то овако описао: „Причврстио бих кутију с књигама на свој велики мотоцикл. Возећи се на задњем седишту, са мном је обично путовао један од браће Грант, Томас или Силвестер. Заједно смо обилазили села и варошице око Фритауна. Звали смо то сејање.“

Све до 1927. објавитељи су углавном проповедали на подручју званом Колонија, које је обухватало Фритаун и околину. Али од 1928. надаље, сваке године су пре почетка кишне сезоне изнајмљивали аутобус и путовали у унутрашњост. Они који нису могли да иду, финансијски су подупирали та путовања, која је предводио Мелбурн Гарбер. Браћа су проповедала у варошицама и селима све до Кајлахуна на истоку и скоро до границе с Либеријом на југу. Прве недеље сваког месеца враћали су се да поново посете заинтересоване особе.

 Отприлике у то време, брат Браун је отпутовао на Карибе и вратио се са аутомобилом, једним од првих у Сијера Леонеу. То возило је имало снажне звучнике који су се користили за сведочење на јавним местима. Брат Браун би га паркирао на неком јавном месту и пустио музику која би привукла људе. Затим би одржао кратак говор или би пустио снимак неког предавања и позвао људе да узму библијску литературу. „Ауто који говори“, како су га назвали, био је права сензација и људи су хрлили да га виде.

Брат Браун се затим усредсредио на остале западноафричке земље у којима се говори енглески. Крајем 1920-их обишао је Гамбију, Гану, Либерију и Нигерију, у којима до тада нико  није проповедао. У свим тим земљама је било заинтересованих особа, али Нигерија је била посебно плодно подручје. Он се 1930. преселио из Фритауна у Лагос. Одатле је наставио да надгледа дело проповедања у западној Африци.

Због слабог здравља, брат Браун је 1950. морао да се врати на Јамајку. У западној Африци је провео 27 година и у служби постигао изванредне резултате. Он и његова супруга су видели како број Сведока на том подручју расте са два на више од 11 000. Били су очевици испуњења Исаијиног пророчанства: „Од малог ће постати хиљада и од незнатног силан народ“ (Ис. 60:22). Данас, свега шест деценија касније, у западној Африци има преко 500 000 Јеховиних слугу, што је заиста „силан народ“.

Кад су се над Африком надвили тамни облаци Другог светског рата, Јеховини сведоци у Сијера Леонеу ни на који начин нису желели да учествују у том сукобу (Мих. 4:3; Јов. 18:36). Британске власти су их оптужиле за подривање државе, па су почеле да прате њихове активности и забраниле су библијску литературу. Једна испорука литературе је заплењена на царини и потом спаљена. Нека браћа су била ухапшена због поседовања наше литературе али су убрзо пуштена на слободу. a

Сведоци су наставили да проповедају упркос забрани. Полин Кол је испричала: „Један брат,  који је радио као стјуард на редовној бродској линији, доносио нам је Стражарску кулу. Прекуцавали смо те примерке како бисмо их имали довољно за састанке. Поред тога, штампали смо летке с библијским темама и делили их људима. Браћа су и даље држала јавна предавања и пуштала снимке Ратерфордових говора, нарочито по селима.“

Премда су браћа имала на располагању мало средстава, Јехова је благословио њихов труд. Џејмс Џарет, дугогодишњи старешина и специјални пионир каже: „Током рата сам радио као каменорезац. Од једне старије сестре добио сам брошурицу Избеглице. Тај наслов ме је заинтересовао, будући да је у Фритаун пристизало много избеглица. Прочитао сам брошурицу исте вечери и схватио да је то истина. Сутрадан сам се потрудио да нађем ту сестру и узео сам брошурице за моја три брата. Сви смо прихватили истину.“

Када се 1945. рат завршио, скупштина Фритаун је имала 32 објавитеља. Они су остали верни Јехови и духовно активни. Били су спремни и жељни да још више учине у служби.

На Поучавању за хришћанску службу 29. августа 1945, у скупштини Фритаун било је речи о новој акцији која је најављена у Информатору (сада Наша служба за Краљевство) од децембра 1944. Циљ је био да свака скупштина организује серију од четири јавна предавања на која би позвала људе из „сваког града, варошице и сеоцета“ са свог подручја. На тим састанцима би био одржан једночасовни говор који би изнео брат (не млађи од 18 година) који се показао као добар говорник у Теократској школи. Након четири таква  састанка, биле би основане групе за проучавање Библије како би се помогло заинтересованим људима на сваком подручју.

Како су објавитељи реаговали на ове нове смернице? О томе сведоче неки коментари забележени на Поучавању за хришћанску службу у скупштини Фритаун:

Председавајући: „Шта мислите о овој новој акцији?“

Први брат: „Сумњам да ће то бити успешно као у Америци. Људи су овде другачији.“

Други брат: „Слажем се.“

Трећи брат: „Зашто не бисмо покушали?“

Четврти брат: „Неће то ићи глатко.“

Пети брат: „Добро, али морамо следити упутства која добијамо од Јеховине организације.“

Шести брат: „Не верујем да ће то овде имати ефекта.“

Једна сестра: „Али у Информатору смо добили јасне смернице. Хајде да покушамо.“

То су и учинили. Од Фритауна на приморју до Боа на југоистоку и брдског подручја око Кабале на северу, браћа су одржавала састанке у учионицама, на пијацама и у кућама. Та активност је ојачала скупштину и „Јеховина реч је све више расла и ширила се“ (Дела 12:24).

Па ипак, објавитељима је била потребна поука како би поступали у складу с теократским редом. Јехова се побринуо да то и добију.