Puna revnosti i oduševljenja, skupština Fritaun se ’potpuno posvetila propovedanju reči‘ (Dela 18:5). Alfred Džozef je to ovako opisao: „Pričvrstio bih kutiju s knjigama na svoj veliki motocikl. Vozeći se na zadnjem sedištu, sa mnom je obično putovao jedan od braće Grant, Tomas ili Silvester. Zajedno smo obilazili sela i varošice oko Fritauna. Zvali smo to sejanje.“

Sve do 1927. objavitelji su uglavnom propovedali na području zvanom Kolonija, koje je obuhvatalo Fritaun i okolinu. Ali od 1928. nadalje, svake godine su pre početka kišne sezone iznajmljivali autobus i putovali u unutrašnjost. Oni koji nisu mogli da idu, finansijski su podupirali ta putovanja, koja je predvodio Melburn Garber. Braća su propovedala u varošicama i selima sve do Kajlahuna na istoku i skoro do granice s Liberijom na jugu. Prve nedelje svakog meseca vraćali su se da ponovo posete zainteresovane osobe.

 Otprilike u to vreme, brat Braun je otputovao na Karibe i vratio se sa automobilom, jednim od prvih u Sijera Leoneu. To vozilo je imalo snažne zvučnike koji su se koristili za svedočenje na javnim mestima. Brat Braun bi ga parkirao na nekom javnom mestu i pustio muziku koja bi privukla ljude. Zatim bi održao kratak govor ili bi pustio snimak nekog predavanja i pozvao ljude da uzmu biblijsku literaturu. „Auto koji govori“, kako su ga nazvali, bio je prava senzacija i ljudi su hrlili da ga vide.

Brat Braun se zatim usredsredio na ostale zapadnoafričke zemlje u kojima se govori engleski. Krajem 1920-ih obišao je Gambiju, Ganu, Liberiju i Nigeriju, u kojima do tada niko  nije propovedao. U svim tim zemljama je bilo zainteresovanih osoba, ali Nigerija je bila posebno plodno područje. On se 1930. preselio iz Fritauna u Lagos. Odatle je nastavio da nadgleda delo propovedanja u zapadnoj Africi.

Zbog slabog zdravlja, brat Braun je 1950. morao da se vrati na Jamajku. U zapadnoj Africi je proveo 27 godina i u službi postigao izvanredne rezultate. On i njegova supruga su videli kako broj Svedoka na tom području raste sa dva na više od 11 000. Bili su očevici ispunjenja Isaijinog proročanstva: „Od malog će postati hiljada i od neznatnog silan narod“ (Is. 60:22). Danas, svega šest decenija kasnije, u zapadnoj Africi ima preko 500 000 Jehovinih slugu, što je zaista „silan narod“.

Kad su se nad Afrikom nadvili tamni oblaci Drugog svetskog rata, Jehovini svedoci u Sijera Leoneu ni na koji način nisu želeli da učestvuju u tom sukobu (Mih. 4:3; Jov. 18:36). Britanske vlasti su ih optužile za podrivanje države, pa su počele da prate njihove aktivnosti i zabranile su biblijsku literaturu. Jedna isporuka literature je zaplenjena na carini i potom spaljena. Neka braća su bila uhapšena zbog posedovanja naše literature ali su ubrzo puštena na slobodu. a

Svedoci su nastavili da propovedaju uprkos zabrani. Polin Kol je ispričala: „Jedan brat,  koji je radio kao stjuard na redovnoj brodskoj liniji, donosio nam je Stražarsku kulu. Prekucavali smo te primerke kako bismo ih imali dovoljno za sastanke. Pored toga, štampali smo letke s biblijskim temama i delili ih ljudima. Braća su i dalje držala javna predavanja i puštala snimke Raterfordovih govora, naročito po selima.“

Premda su braća imala na raspolaganju malo sredstava, Jehova je blagoslovio njihov trud. Džejms Džaret, dugogodišnji starešina i specijalni pionir kaže: „Tokom rata sam radio kao kamenorezac. Od jedne starije sestre dobio sam brošuricu Izbeglice. Taj naslov me je zainteresovao, budući da je u Fritaun pristizalo mnogo izbeglica. Pročitao sam brošuricu iste večeri i shvatio da je to istina. Sutradan sam se potrudio da nađem tu sestru i uzeo sam brošurice za moja tri brata. Svi smo prihvatili istinu.“

Kada se 1945. rat završio, skupština Fritaun je imala 32 objavitelja. Oni su ostali verni Jehovi i duhovno aktivni. Bili su spremni i željni da još više učine u službi.

Na Poučavanju za hrišćansku službu 29. avgusta 1945, u skupštini Fritaun bilo je reči o novoj akciji koja je najavljena u Informatoru (sada Naša služba za Kraljevstvo) od decembra 1944. Cilj je bio da svaka skupština organizuje seriju od četiri javna predavanja na koja bi pozvala ljude iz „svakog grada, varošice i seoceta“ sa svog područja. Na tim sastancima bi bio održan jednočasovni govor koji bi izneo brat (ne mlađi od 18 godina) koji se pokazao kao dobar govornik u Teokratskoj školi. Nakon četiri takva  sastanka, bile bi osnovane grupe za proučavanje Biblije kako bi se pomoglo zainteresovanim ljudima na svakom području.

Kako su objavitelji reagovali na ove nove smernice? O tome svedoče neki komentari zabeleženi na Poučavanju za hrišćansku službu u skupštini Fritaun:

Predsedavajući: „Šta mislite o ovoj novoj akciji?“

Prvi brat: „Sumnjam da će to biti uspešno kao u Americi. Ljudi su ovde drugačiji.“

Drugi brat: „Slažem se.“

Treći brat: „Zašto ne bismo pokušali?“

Četvrti brat: „Neće to ići glatko.“

Peti brat: „Dobro, ali moramo slediti uputstva koja dobijamo od Jehovine organizacije.“

Šesti brat: „Ne verujem da će to ovde imati efekta.“

Jedna sestra: „Ali u Informatoru smo dobili jasne smernice. Hajde da pokušamo.“

To su i učinili. Od Fritauna na primorju do Boa na jugoistoku i brdskog područja oko Kabale na severu, braća su održavala sastanke u učionicama, na pijacama i u kućama. Ta aktivnost je ojačala skupštinu i „Jehovina reč je sve više rasla i širila se“ (Dela 12:24).

Pa ipak, objaviteljima je bila potrebna pouka kako bi postupali u skladu s teokratskim redom. Jehova se pobrinuo da to i dobiju.