Након што је почео да служи као надгледник подружнице, Вилијам Нуши је увидео да се нека браћа не држе Јеховиних мерила за брак. Неки парови су живели у такозваном неформалном браку, који није био законски регистрован. Други су се држали локалног обичаја да се пар венча тек кад жена остане у другом стању, како би били сигурни да ће имати децу.

Зато је у мају 1953. подружница послала свим скупштинама писмо у ком је детаљно објашњено библијско гледиште о браку (Пост. 2:24; Римљ. 13:1; Јевр. 13:4). Паровима који нису били венчани дато је одређено време да озаконе своју везу. У противном, били би искључени из скупштине (1. Кор. 5:11, 13).

Већина објавитеља је радо прихватила ову позитивну промену. Међутим, неки су сматрали да је то непотребно и превише строго. Више од половине објавитеља из двеју скупштина прекинуло је контакт с Јеховином организацијом. Они који су остали верни Јехови били су још ревнији у служби, што је био јасан показатељ Јеховиног благослова.

 Браћа су уложила велики труд да од државе добију дозволу да се у Дворани Краљевства у Фритауну одржавају венчања. Прво званично венчање је обављено 3. септембра 1954. Касније су нека наименована браћа у седам покрајина добила од власти законско овлашћење да обављају венчања. Захваљујући томе, више заинтересованих особа је  могло да законски склопи брак и испуни услове да постану објавитељи добре вести.

Многи од оних који су живели у полигамном браку потрудили су се да свој живот ускладе с Божјим мерилима. Самјуел Купер, који сада живи у Бонтеу, прича: „Почео сам да долазим на састанке 1957. с моје две супруге и убрзо се уписао у Теократску школу проповедања. Једног дана сам добио задатак да припремим говор о хришћанском браку. Док сам истраживао материјал за говор, схватио сам да треба да отпустим своју другу жену. Кад сам то рекао рођацима, сви су се успротивили. Друга жена ми је родила ћерку, а прва није могла да има децу. Али ја сам чврсто одлучио да се држим библијских начела. На моје велико изненађење, кад се моја друга жена вратила својој породици, прва жена је почела да рађа. Сада с њом имам петоро деце.“

Оноре Камано, који је живео у Гвинеји, имао је три жене. Када је почео да проучава, отпустио је две млађе жене, што је оставило тако снажан утисак на прву да је почела озбиљније да гледа на истину. Једна од његових млађих жена, премда разочарана што ју је Оноре отпустио, такође се дивила његовом поштовању библијских начела. Тражила је да неко проучава Библију с њом и касније се крстила.

Данас су у Сијера Леонеу и Гвинеји Јеховини сведоци познати по томе што с поштовањем гледају на брак. Својом верношћу у браку они украшавају Божје учење и доносе част Јехови, оснивачу брачног уређења (Мат. 19:4-6; Титу 2:10).

Још двоје мисионара из Галада, Чарлс и Рива Чапел, стигли су у Фритаун 1956. Док су ишли у мисионарски дом, запањили су се када су успут видели велики натпис с најавом библијског предавања у дворани Вилберфорс. Чарлс каже: „Писало је да ће говор одржати извесни Џоунс, представник ’цркве Јеховиних сведока‘.“

Џоунс, који је тврдио да је помазаник, предводио је групу која се неколико година раније одвојила од скупштине Фритаун. Они су себе сматрали „правим“ сведоцима за Јехову, а мисионаре и друге који су били верни организацији називали су „варалицама“ и „каубојима из Галада“.

Ситуација се погоршала када су Џоунс и неки од његових присталица били искључени. „То обавештење је шокирало браћу која су била толерантна према отпадницима“, прича брат Чапел. „Неки од њих су јавно изражавали своје незадовољство. Они и други наставили су да се друже са отпадницима и ометали су браћу на састанцима и у служби проповедања. У дворани су седели заједно, у такозваном отпадничком реду. Већина је постепено напустила истину. Али неки су се духовно опоравили и постали ревни објавитељи.“

То што се већина браће верно држала истине омогућило је Божјем духу да слободно делује. Хари Арнот, који је следеће године посетио Фритаун као зонски надгледник, написао је у свом извештају: „Ово је први значајнији напредак у Сијера Леонеу после више година. Имамо добар разлог да будемо оптимисти у погледу будућности.“

Кратко након посете брата Арнота, Чарлс Чапел је добио писмо од једног Сведока из суседне  Либерије. Тај брат је желео да неко проповеда његовим рођацима у Сијера Леонеу. Он је био из народа Киси, који је живео у шумама на брдовитом подручју на тромеђи Сијера Леонеа, Либерије и Гвинеје. На основу његовог писма могло се закључити да многи припадници тог народа желе да разумеју Библију.

Пошто већина њих није знала да чита и пише, браћа су организовала часове описмењавања у Коиндуу да би их поучила основним библијским учењима. На те часове су долазиле стотине људи. „Убрзо смо добили 5 нових објавитеља, затим 10, па 15, па 20“, прича Чарлс. „Људи су тако брзо долазили у истину да сам помало сумњао у то да су стварно спремни да проповедају. Али није било разлога за сумњу. Већина њих је била не само верна него и ревна.“

Нови објавитељи су са одушевљењем ширили добру вест даље од Коиндуа, прелазећи и у суседну Гвинеју. Сатима су пешачили по брдима и проповедали на имањима и у селима. „Недељама, понекад месецима нисмо чули звук моторног возила“, каже Елеазар Овудуви, који је у то време служио као покрајински надгледник.

Браћа и сестре из народа Киси садили су и заливали семе истине, а Бог је давао да расте (1. Кор. 3:7). Примера ради, кад је један слеп младић упознао истину, научио је напамет брошурицу „Ова добра вест о Краљевству“, која има 32 стране. У служби проповедања и док је проучавао Библију са заинтересованим особама могао је да се сети сваког одломка, што је изазивало дивљење посматрача. Једна глува жена се захваљујући истини толико променила да је и њена снаха почела да долази на састанке, иако је до дворане требало да пешачи 10 километара.

 Проповедање народу Киси брзо је дало одличне резултате. Основана је скупштина, а недуго затим још једна. Око 30 објавитеља су почели да служе као пионири. Градоначелник Коиндуа се такође заинтересовао за истину и поклонио је плац за изградњу Дворане Краљевства. Након што је више од 500 људи дошло на покрајински састанак у Кајлахуну, и ту је основана скупштина. Убрзо је половина Сведока у Сијера Леонеу била из народа Киси, иако је он чинио мање од два посто становништва те земље.

Тај напредак се није допао свима, нарочито не верским вођама. Пуни љубоморе, одлучили су да стану на пут тој „претњи“ њиховом ауторитету. Питање је било како и када ће то покушати.