Nakon što je počeo da služi kao nadglednik podružnice, Vilijam Nuši je uvideo da se neka braća ne drže Jehovinih merila za brak. Neki parovi su živeli u takozvanom neformalnom braku, koji nije bio zakonski registrovan. Drugi su se držali lokalnog običaja da se par venča tek kad žena ostane u drugom stanju, kako bi bili sigurni da će imati decu.

Zato je u maju 1953. podružnica poslala svim skupštinama pismo u kom je detaljno objašnjeno biblijsko gledište o braku (Post. 2:24; Rimlj. 13:1; Jevr. 13:4). Parovima koji nisu bili venčani dato je određeno vreme da ozakone svoju vezu. U protivnom, bili bi isključeni iz skupštine (1. Kor. 5:11, 13).

Većina objavitelja je rado prihvatila ovu pozitivnu promenu. Međutim, neki su smatrali da je to nepotrebno i previše strogo. Više od polovine objavitelja iz dveju skupština prekinulo je kontakt s Jehovinom organizacijom. Oni koji su ostali verni Jehovi bili su još revniji u službi, što je bio jasan pokazatelj Jehovinog blagoslova.

 Braća su uložila veliki trud da od države dobiju dozvolu da se u Dvorani Kraljevstva u Fritaunu održavaju venčanja. Prvo zvanično venčanje je obavljeno 3. septembra 1954. Kasnije su neka naimenovana braća u sedam pokrajina dobila od vlasti zakonsko ovlašćenje da obavljaju venčanja. Zahvaljujući tome, više zainteresovanih osoba je  moglo da zakonski sklopi brak i ispuni uslove da postanu objavitelji dobre vesti.

Mnogi od onih koji su živeli u poligamnom braku potrudili su se da svoj život usklade s Božjim merilima. Samjuel Kuper, koji sada živi u Bonteu, priča: „Počeo sam da dolazim na sastanke 1957. s moje dve supruge i ubrzo se upisao u Teokratsku školu propovedanja. Jednog dana sam dobio zadatak da pripremim govor o hrišćanskom braku. Dok sam istraživao materijal za govor, shvatio sam da treba da otpustim svoju drugu ženu. Kad sam to rekao rođacima, svi su se usprotivili. Druga žena mi je rodila ćerku, a prva nije mogla da ima decu. Ali ja sam čvrsto odlučio da se držim biblijskih načela. Na moje veliko iznenađenje, kad se moja druga žena vratila svojoj porodici, prva žena je počela da rađa. Sada s njom imam petoro dece.“

Onore Kamano, koji je živeo u Gvineji, imao je tri žene. Kada je počeo da proučava, otpustio je dve mlađe žene, što je ostavilo tako snažan utisak na prvu da je počela ozbiljnije da gleda na istinu. Jedna od njegovih mlađih žena, premda razočarana što ju je Onore otpustio, takođe se divila njegovom poštovanju biblijskih načela. Tražila je da neko proučava Bibliju s njom i kasnije se krstila.

Danas su u Sijera Leoneu i Gvineji Jehovini svedoci poznati po tome što s poštovanjem gledaju na brak. Svojom vernošću u braku oni ukrašavaju Božje učenje i donose čast Jehovi, osnivaču bračnog uređenja (Mat. 19:4-6; Titu 2:10).

Još dvoje misionara iz Galada, Čarls i Riva Čapel, stigli su u Fritaun 1956. Dok su išli u misionarski dom, zapanjili su se kada su usput videli veliki natpis s najavom biblijskog predavanja u dvorani Vilberfors. Čarls kaže: „Pisalo je da će govor održati izvesni Džouns, predstavnik ’crkve Jehovinih svedoka‘.“

Džouns, koji je tvrdio da je pomazanik, predvodio je grupu koja se nekoliko godina ranije odvojila od skupštine Fritaun. Oni su sebe smatrali „pravim“ svedocima za Jehovu, a misionare i druge koji su bili verni organizaciji nazivali su „varalicama“ i „kaubojima iz Galada“.

Situacija se pogoršala kada su Džouns i neki od njegovih pristalica bili isključeni. „To obaveštenje je šokiralo braću koja su bila tolerantna prema otpadnicima“, priča brat Čapel. „Neki od njih su javno izražavali svoje nezadovoljstvo. Oni i drugi nastavili su da se druže sa otpadnicima i ometali su braću na sastancima i u službi propovedanja. U dvorani su sedeli zajedno, u takozvanom otpadničkom redu. Većina je postepeno napustila istinu. Ali neki su se duhovno oporavili i postali revni objavitelji.“

To što se većina braće verno držala istine omogućilo je Božjem duhu da slobodno deluje. Hari Arnot, koji je sledeće godine posetio Fritaun kao zonski nadglednik, napisao je u svom izveštaju: „Ovo je prvi značajniji napredak u Sijera Leoneu posle više godina. Imamo dobar razlog da budemo optimisti u pogledu budućnosti.“

Kratko nakon posete brata Arnota, Čarls Čapel je dobio pismo od jednog Svedoka iz susedne  Liberije. Taj brat je želeo da neko propoveda njegovim rođacima u Sijera Leoneu. On je bio iz naroda Kisi, koji je živeo u šumama na brdovitom području na tromeđi Sijera Leonea, Liberije i Gvineje. Na osnovu njegovog pisma moglo se zaključiti da mnogi pripadnici tog naroda žele da razumeju Bibliju.

Pošto većina njih nije znala da čita i piše, braća su organizovala časove opismenjavanja u Koinduu da bi ih poučila osnovnim biblijskim učenjima. Na te časove su dolazile stotine ljudi. „Ubrzo smo dobili 5 novih objavitelja, zatim 10, pa 15, pa 20“, priča Čarls. „Ljudi su tako brzo dolazili u istinu da sam pomalo sumnjao u to da su stvarno spremni da propovedaju. Ali nije bilo razloga za sumnju. Većina njih je bila ne samo verna nego i revna.“

Novi objavitelji su sa oduševljenjem širili dobru vest dalje od Koindua, prelazeći i u susednu Gvineju. Satima su pešačili po brdima i propovedali na imanjima i u selima. „Nedeljama, ponekad mesecima nismo čuli zvuk motornog vozila“, kaže Eleazar Ovuduvi, koji je u to vreme služio kao pokrajinski nadglednik.

Braća i sestre iz naroda Kisi sadili su i zalivali seme istine, a Bog je davao da raste (1. Kor. 3:7). Primera radi, kad je jedan slep mladić upoznao istinu, naučio je napamet brošuricu „Ova dobra vest o Kraljevstvu“, koja ima 32 strane. U službi propovedanja i dok je proučavao Bibliju sa zainteresovanim osobama mogao je da se seti svakog odlomka, što je izazivalo divljenje posmatrača. Jedna gluva žena se zahvaljujući istini toliko promenila da je i njena snaha počela da dolazi na sastanke, iako je do dvorane trebalo da pešači 10 kilometara.

 Propovedanje narodu Kisi brzo je dalo odlične rezultate. Osnovana je skupština, a nedugo zatim još jedna. Oko 30 objavitelja su počeli da služe kao pioniri. Gradonačelnik Koindua se takođe zainteresovao za istinu i poklonio je plac za izgradnju Dvorane Kraljevstva. Nakon što je više od 500 ljudi došlo na pokrajinski sastanak u Kajlahunu, i tu je osnovana skupština. Ubrzo je polovina Svedoka u Sijera Leoneu bila iz naroda Kisi, iako je on činio manje od dva posto stanovništva te zemlje.

Taj napredak se nije dopao svima, naročito ne verskim vođama. Puni ljubomore, odlučili su da stanu na put toj „pretnji“ njihovom autoritetu. Pitanje je bilo kako i kada će to pokušati.