У фебруару 1998, владине снаге и трупе Економске заједнице западноафричких земаља (ECOMOG) покренуле су свеопшти напад да би истерале побуњенике из Фритауна. Нажалост, током једне жестоке битке, једног брата је усмртио залутали шрапнел.

Око 150 објавитеља склонило се у мисионарске домове у предграђима Киси и Кокерил. Ноћу су браћа у Бетелу на смену чувала стражу. Један од њих, Леди Сенди, прича: „Једне ноћи, док смо дежурали Филип Туреј и ја, двојица наоружаних побуњеника су дошла до Бетела и захтевала да им отворимо стаклена улазна врата. Филип и ја смо пожурили да се склонимо, док су они пуцали у браву. За дивно чудо, брава је издржала, а њима није пало на памет да пуцају у стакло на вратима. Бесно су отишли.

„Вратили су се после две ноћи са око 20 добро наоружаних сабораца, решени да овог пута ураде шта су наумили. Брзо смо упозорили бетелску породицу и побегли у склониште које смо направили у подруму. У мраку, нас седморо се сакрило иза два велика бурета, дрхтећи од страха. Побуњеници су успели да уђу у зграду пуцајући у браву, која се на крају истопила. ’Нађите те Јеховине сведоке и покољите их!‘, урлао је један од њих. Шћућурили смо се у тишини, а они су седам сати претурали све по згради и пљачкали. Напокон су отишли, задовољни учинком и пленом који су покупили.

„Узели смо своје ствари и појурили према оближњем мисионарском дому, у ком је раније био Бетел. Успут нас је опљачкала друга побуњеничка  банда. Стигли смо насмрт преплашени, али срећни што смо извукли живу главу. Ту смо остали неколико дана, а потом смо се вратили у Бетел да почистимо неред.“

Два месеца касније, када су снаге ECOMOG-а преузеле контролу над градом, мисионари су почели да се враћају из Гвинеје. Међутим, нису ни слутили да ће убрзо морати поново да беже.

После осам месеци, у децембру 1998, стотине делегата окупиле су се на Националном стадиону у Фритауну, на Обласном конгресу „Божји пут живота“. Изненада су у даљини зачули потмулу тутњаву и видели облак дима како се уздиже изнад брда̂. Побуњеничка војска се вратила!

У данима који су следили, ситуација у Фритауну је била све тежа. Одбор подружнице је изнајмио мали авион којим су у Конакри евакуисани Сведоци из иностранства — 12 мисионара, 8 бетелских радника и 5 добровољаца за градњу. Три дана касније, 6. јануара 1999, побуњеничке трупе су започеле свирепу операцију коју су назвали „Без преживелих“. Сејући ужас и насиље, пустошили су Фритаун, у ком су масакрирали око 6 000 цивила. Сакатили су кога су стигли, отели на стотине деце и уништили хиљаде објеката.

Едвард Тоби, брат ког су сви волели, био је сурово убијен. Више од 200 преплашених објавитеља нашло је уточиште у Бетелу или у мисионарском дому у Кокерилу. Други су се крили у својим кућама. Сведоцима који су се налазили у мисионарском дому у Кисију, на другом крају Фритауна, хитно су били потребни лекови. Али било је крајње опасно кретати се градом. Ко би био спреман на тај ризик? Одмах су се јавила двојица неустрашивих  ноћних чувара Бетела, Леди Сенди и Филип Туреј.

Филип каже: „У граду је владао хаос. Побуњенички војници су заустављали људе на бројним контролним пунктовима и малтретирали их како им се прохтело. Од средине поподнева па све до јутра на снази је био строг полицијски час, због чега се наш пут прилично одужио. Кад смо после два дана стигли на своје одредиште, видели смо да је мисионарски дом у Кисију опљачкан и спаљен.

„Претражујући околину, нашли смо једног брата, Ендруа Колкера. Имао је језиве ране на глави. Побуњеници су га везали и ударали секиром. Зачудо, преживео је и успео да побегне. Брзо смо га одвели у болницу, где се полако опоравио. Касније је служио као општи пионир.“

 Неки Сведоци су избегли смрт или рањавање зато што су били познати по хришћанској неутралности. Један брат прича: „Побуњеници су захтевали да око главе вежемо беле мараме и играмо на улици у знак подршке њиховој борби. ’Ако то не урадите, одсећи ћемо вам руку или ногу, или ћемо вас убити‘, рекли су нам. Слеђени од страха, моја жена и ја смо се склонили у страну, молећи се у себи за Јеховину помоћ. Видевши у каквој смо невољи, један млади комшија који је сарађивао с побуњеницима рекао је њиховом командиру: ’Ово је наш „брат“. Он се не меша у политику, па ћемо ми играти уместо њега.‘ Задовољан тиме, командир је продужио даље, а ми смо се брзо склонили у кућу.“

Док је градом владало сабласно затишје, браћа су опрезно почела да одржавају састанке и иду у службу. Објавитељи су носили конгресне беџеве као идентификацију на контролним пунктовима. Пошто су ту понекад морали да чекају у дугим редовима, браћа су се извештила у започињању разговора и сведочењу.

У Фритауну је владала велика несташица, па је подружница из Велике Британије послала авионом 200 кутија хуманитарне помоћи. Били Кауан и Алан Џоунс долетели су из Конакрија да би испратили пошиљку кроз низ контролних пунктова. Хуманитарна помоћ је пристигла у Бетел пред сам вечерњи полицијски час. Осим тога, Џејмс Корома је у више наврата путовао у Конакри, одакле је доносио литературу и друге неопходне ствари. Нешто од те духовне хране прослеђено је објавитељима у Боу и Кенеми.

Деветог августа 1999, мисионари су почели да се враћају из Конакрија у Фритаун. Наредне године, британске експедиционе снаге поразиле су побуњенике  и истерале их из града. Још неко време су се наставиле местимичне борбе, али до јануара 2002. проглашен је завршетак рата. У том 11-годишњем сукобу, 50 000 људи је убијено, 20 000 је осакаћено, уништено је 300 000 кућа, а 1,2 милиона људи је расељено.

Како је Јеховин народ пребродио тај тежак период? Било је очигледно да га Јехова штити и благосиља. За време рата, крстило се око 700 људи. Премда су стотине Сведока побегле с ратног подручја, број објавитеља у Сијера Леонеу порастао је за 50 посто, а у Гвинеји чак за 300 посто! Што је најважније, Божје слуге су остале верне хришћанским начелима. У „пећи невоље“, испољили су нераскидиво хришћанско јединство и љубав, ’без престанка поучавајући и објављујући добру вест‘ (Ис. 48:10; Дела 5:42).