Процењује се да у Сијера Леонеу има између три и пет хиљада глувих, а у Гвинеји неколико стотина. Пошто Јехова „жели да се све врсте људи спасу“, како ће глуви „чути“ добру вест? (1. Тим. 2:4).

Мишел Вошингтон и њен супруг Кевин дошли су у Сијера Леоне 1998, по завршетку школе Галад. Она прича: „Нас двоје смо служили у скупштини у којој је на састанке долазило четворо глувих. Пошто сам знала амерички знаковни језик, желела сам да им помогнем. Браћа из подружнице су ме замолила да преводим програм на скупштинским и покрајинским састанцима. И оближње скупштине су обавештене о тој могућности. Подружница је такође организовала часове знаковног језика за објавитеље који су желели да се  ангажују на том пољу. Почели смо да се распитујемо где има глувих и проучавали смо Библију с њима. Видевши нашу жељу да помогнемо глувима, многи људи су похвално говорили о нама. Међутим, није се свима допало то што смо радили. Један пастор који је био задужен за глуве, назвао нас је ’лажним пророцима‘ и рекао њима и њиховим породицама да нас се клоне. Некима је речено да им црква више неће давати новчану помоћ ако буду контактирали с нама. Глуви су се убрзо поделили на два табора: једни су били на пасторовој страни и нису желели да имају ништа с нама, а други се нису сложили с њим и прихватили су нас. Неки из друге групе су заволели истину и на крају се крстили.“

Примера ради, Феми је глув од рођења. Није знао знаковни језик, али се некако споразумевао с другима једноставним покретима и мимиком. Био је сумњичав према свима — нарочито према онима који чују — и осећао се несрећно и невољено. Све се променило када је почео да проучава Библију с браћом из групе на знаковном језику. Убрзо је почео да долази на наше састанке и научио је знаковни језик. С временом се крстио и срећан је што друге глуве поучава истини.

У јулу 2010, група на америчком знаковном језику у Фритауну постала је скупштина. Групе на знаковном језику постоје и у Боу и Конакрију.

Из Библије сазнајемо да је у првом веку већина хришћана била сиромашна. Ученик Јаков је написао: „Зар није Бог изабрао оне који су сиромашни у свету да буду богати у вери?“ (Јак. 2:5). Вера у Јехову доноси утеху и наду објавитељима у Сијера Леонеу и Гвинеји.

 Вера покреће многе сиромашне породице Сведока које живе у удаљеним крајевима да месецима штеде новац за обласни конгрес. Неки узгајају усеве да би имали за пут. Од 20 до 30 делегата путују 20 и више сати по врућини, збијени у малим камионима, који подижу облаке прашине труцкајући се по џомбастим путевима. Други делегати прелазе велика растојања пешице. „Кад смо кренули на конгрес, понели смо много банана“, прича један брат. „Првих 80 километара ишли смо пешке и успут продавали банане, тако да нам је терет бивао све лакши и уједно смо скупили довољно новца да остатак пута наставимо камионом.“

Вера помаже многим објавитељима да се одупру искушењу да се преселе у неку богатију земљу.  „Уверени смо да ће се Јехова бринути о нама“, каже Емануел Патон, који је завршио Библијску школу за неожењену браћу. „Пошто је у нашој земљи потребно још објавитеља Краљевства, свесни смо да је наша служба изузетно драгоцена“ (Мат. 6:33). Емануел сада служи као скупштински старешина и са супругом Јунис свесрдно се залаже у служењу Јехови. Други мужеви и очеви нису отишли у иностранство јер су желели да им породица буде на окупу и духовно јака. „Не желим да прихватим посао који би ме на дуже време одвојио од породице“, каже Тимоти Њума, који је раније служио као специјални пионир и заменик покрајинског  надгледника. „Осим тога, моја жена Флоренс и ја смо уписали децу у школу у нашем месту јер нисмо хтели да их пошаљемо у други град код рођака и њима препустимо да их васпитавају.“

Други показују веру тако што истрајавају у хришћанским активностима упркос различитим потешкоћама. Кевин Вошингтон запажа: „Многи објавитељи редовно иду у службу и испуњавају скупштинске одговорности и кад имају проблеме због којих бисмо ми можда остали код куће и били мрзовољни. Примера ради, неки су хронично болесни, а немају лекарску помоћ и лекове који се у другим земљама могу лако набавити. Неки се много труде да би се описменили. Ако икад помислим да неки брат не обавља добро своје задужење, запитам се: ’Да ли бих ја био бољи да имам пуно радно време, озбиљне здравствене проблеме, да слабо видим а немам наочаре, имам мало публикација и живим у кући без струје?‘“

На ове и бројне друге начине браћа и сестре из Сијера Леонеа и Гвинеје славе Јехову. По узору на хришћане из првог века, они се препоручују као Божје слуге „постојаношћу у многим кушњама, у невољама, у оскудици, [...] као сиромашни, а који многе обогаћују, као они који немају ништа, а ипак имају све“ (2. Кор. 6:4, 10).

Пре више од 90 година, Алфред Џозеф и Леонард Блекман затекли су у Сијера Леонеу ’поља зрела за жетву‘ (Јов. 4:35). Око 35 година после тога, Мануел Диого је писао из Гвинеје: „Овде има много особа које желе да упознају истину.“ И данас су Јеховине слуге у овим земљама уверене да ће се још доста људи одазвати на добру вест.

 У Гвинеји је 2012. на обележавању Христове смрти било 3 479 људи, што је преко четири и по пута више од укупног броја објавитеља у тој земљи. У Сијера Леонеу је било 2 030 објавитеља, а на Спомен-свечаност су дошле 7 854 особе — скоро четири пута више од броја објавитеља. Међу присутнима је била и 93-годишња Винифред Реми, која је деценијама верно служила Јехови. Њен супруг Личфилд и она дошли су у Сијера Леоне 1963. Провела је 60 година у пуновременој служби и била је специјални пионир и у дубокој старости. Винифред је рекла: „Ко је могао сањати  да ће у Сијера Леонеу бити толико духовно јаке браће и сестара! Иако сам стара, и даље желим да доприносим том дивном порасту.“ a

Јеховини сведоци у Сијера Леонеу и Гвинеји осећају исто што и Винифред. Попут чврсто укорењеног дрвећа које расте крај воде, свим срцем желе да доносе плод на Јеховину славу (Пс. 1:3). Уз његову подршку, они ће наставити да објављују добру вест о јединој правој слободи — ’славној слободи Божје деце‘ (Римљ. 8:21).