Procenjuje se da u Sijera Leoneu ima između tri i pet hiljada gluvih, a u Gvineji nekoliko stotina. Pošto Jehova „želi da se sve vrste ljudi spasu“, kako će gluvi „čuti“ dobru vest? (1. Tim. 2:4).

Mišel Vošington i njen suprug Kevin došli su u Sijera Leone 1998, po završetku škole Galad. Ona priča: „Nas dvoje smo služili u skupštini u kojoj je na sastanke dolazilo četvoro gluvih. Pošto sam znala američki znakovni jezik, želela sam da im pomognem. Braća iz podružnice su me zamolila da prevodim program na skupštinskim i pokrajinskim sastancima. I obližnje skupštine su obaveštene o toj mogućnosti. Podružnica je takođe organizovala časove znakovnog jezika za objavitelje koji su želeli da se  angažuju na tom polju. Počeli smo da se raspitujemo gde ima gluvih i proučavali smo Bibliju s njima. Videvši našu želju da pomognemo gluvima, mnogi ljudi su pohvalno govorili o nama. Međutim, nije se svima dopalo to što smo radili. Jedan pastor koji je bio zadužen za gluve, nazvao nas je ’lažnim prorocima‘ i rekao njima i njihovim porodicama da nas se klone. Nekima je rečeno da im crkva više neće davati novčanu pomoć ako budu kontaktirali s nama. Gluvi su se ubrzo podelili na dva tabora: jedni su bili na pastorovoj strani i nisu želeli da imaju ništa s nama, a drugi se nisu složili s njim i prihvatili su nas. Neki iz druge grupe su zavoleli istinu i na kraju se krstili.“

Primera radi, Femi je gluv od rođenja. Nije znao znakovni jezik, ali se nekako sporazumevao s drugima jednostavnim pokretima i mimikom. Bio je sumnjičav prema svima — naročito prema onima koji čuju — i osećao se nesrećno i nevoljeno. Sve se promenilo kada je počeo da proučava Bibliju s braćom iz grupe na znakovnom jeziku. Ubrzo je počeo da dolazi na naše sastanke i naučio je znakovni jezik. S vremenom se krstio i srećan je što druge gluve poučava istini.

U julu 2010, grupa na američkom znakovnom jeziku u Fritaunu postala je skupština. Grupe na znakovnom jeziku postoje i u Bou i Konakriju.

Iz Biblije saznajemo da je u prvom veku većina hrišćana bila siromašna. Učenik Jakov je napisao: „Zar nije Bog izabrao one koji su siromašni u svetu da budu bogati u veri?“ (Jak. 2:5). Vera u Jehovu donosi utehu i nadu objaviteljima u Sijera Leoneu i Gvineji.

 Vera pokreće mnoge siromašne porodice Svedoka koje žive u udaljenim krajevima da mesecima štede novac za oblasni kongres. Neki uzgajaju useve da bi imali za put. Od 20 do 30 delegata putuju 20 i više sati po vrućini, zbijeni u malim kamionima, koji podižu oblake prašine truckajući se po džombastim putevima. Drugi delegati prelaze velika rastojanja pešice. „Kad smo krenuli na kongres, poneli smo mnogo banana“, priča jedan brat. „Prvih 80 kilometara išli smo peške i usput prodavali banane, tako da nam je teret bivao sve lakši i ujedno smo skupili dovoljno novca da ostatak puta nastavimo kamionom.“

Vera pomaže mnogim objaviteljima da se odupru iskušenju da se presele u neku bogatiju zemlju.  „Uvereni smo da će se Jehova brinuti o nama“, kaže Emanuel Paton, koji je završio Biblijsku školu za neoženjenu braću. „Pošto je u našoj zemlji potrebno još objavitelja Kraljevstva, svesni smo da je naša služba izuzetno dragocena“ (Mat. 6:33). Emanuel sada služi kao skupštinski starešina i sa suprugom Junis svesrdno se zalaže u služenju Jehovi. Drugi muževi i očevi nisu otišli u inostranstvo jer su želeli da im porodica bude na okupu i duhovno jaka. „Ne želim da prihvatim posao koji bi me na duže vreme odvojio od porodice“, kaže Timoti Njuma, koji je ranije služio kao specijalni pionir i zamenik pokrajinskog  nadglednika. „Osim toga, moja žena Florens i ja smo upisali decu u školu u našem mestu jer nismo hteli da ih pošaljemo u drugi grad kod rođaka i njima prepustimo da ih vaspitavaju.“

Drugi pokazuju veru tako što istrajavaju u hrišćanskim aktivnostima uprkos različitim poteškoćama. Kevin Vošington zapaža: „Mnogi objavitelji redovno idu u službu i ispunjavaju skupštinske odgovornosti i kad imaju probleme zbog kojih bismo mi možda ostali kod kuće i bili mrzovoljni. Primera radi, neki su hronično bolesni, a nemaju lekarsku pomoć i lekove koji se u drugim zemljama mogu lako nabaviti. Neki se mnogo trude da bi se opismenili. Ako ikad pomislim da neki brat ne obavlja dobro svoje zaduženje, zapitam se: ’Da li bih ja bio bolji da imam puno radno vreme, ozbiljne zdravstvene probleme, da slabo vidim a nemam naočare, imam malo publikacija i živim u kući bez struje?‘“

Na ove i brojne druge načine braća i sestre iz Sijera Leonea i Gvineje slave Jehovu. Po uzoru na hrišćane iz prvog veka, oni se preporučuju kao Božje sluge „postojanošću u mnogim kušnjama, u nevoljama, u oskudici, [...] kao siromašni, a koji mnoge obogaćuju, kao oni koji nemaju ništa, a ipak imaju sve“ (2. Kor. 6:4, 10).

Pre više od 90 godina, Alfred Džozef i Leonard Blekman zatekli su u Sijera Leoneu ’polja zrela za žetvu‘ (Jov. 4:35). Oko 35 godina posle toga, Manuel Diogo je pisao iz Gvineje: „Ovde ima mnogo osoba koje žele da upoznaju istinu.“ I danas su Jehovine sluge u ovim zemljama uverene da će se još dosta ljudi odazvati na dobru vest.

 U Gvineji je 2012. na obeležavanju Hristove smrti bilo 3 479 ljudi, što je preko četiri i po puta više od ukupnog broja objavitelja u toj zemlji. U Sijera Leoneu je bilo 2 030 objavitelja, a na Spomen-svečanost su došle 7 854 osobe — skoro četiri puta više od broja objavitelja. Među prisutnima je bila i 93-godišnja Vinifred Remi, koja je decenijama verno služila Jehovi. Njen suprug Ličfild i ona došli su u Sijera Leone 1963. Provela je 60 godina u punovremenoj službi i bila je specijalni pionir i u dubokoj starosti. Vinifred je rekla: „Ko je mogao sanjati  da će u Sijera Leoneu biti toliko duhovno jake braće i sestara! Iako sam stara, i dalje želim da doprinosim tom divnom porastu.“ a

Jehovini svedoci u Sijera Leoneu i Gvineji osećaju isto što i Vinifred. Poput čvrsto ukorenjenog drveća koje raste kraj vode, svim srcem žele da donose plod na Jehovinu slavu (Ps. 1:3). Uz njegovu podršku, oni će nastaviti da objavljuju dobru vest o jedinoj pravoj slobodi — ’slavnoj slobodi Božje dece‘ (Rimlj. 8:21).