Скупштина на знаковном језику у Кобеу, у Јапану, сазнала је 1999. године за глувог човека по имену Хирофуми. Када је један брат отишао да га посети, мајка тог човека му није дозволила да га види. Брат је више пута долазио и молио је, па је она на крају довела Хирофумија до врата. Имао је  дугу, запуштену косу и браду. Изгледао је као човек који је деценијама био на пустом острву. Лице му је било безизражајно. Хирофуми није био само глув већ и слеп. Брат се веома изненадио, али је онда узео Хирофумија за руке и обратио му се на тактилном знаковном језику. Није било никакве реакције. Хирофуми се повукао из друштва и није комуницирао ни са ким од како је изгубио вид пре десет година, када је имао 31 годину.

Брат је поново навратио два дана касније. Хирофумијева мајка се изненадила јер је мислила да ће он одустати када види у каквом је стању њен син. Брат ју је поново замолио да види Хирофумија, па га је она довела до врата. Након што је месец дана долазио, а код Хирофумија није било никакве реакције, мајка му је рекла да се више не мучи да долази. Па ипак, брат је наставио. Доносио му је колаче и чинио све што је могао да би показао да брине. Након још два месеца без икакве реакције, и брат је закључио да више нема смисла да долази.

Међутим, одлучио је да га посети последњи пут. Пре него што је стигао до куће, молио се Јехови и тражио да му помогне да одлучи да ли да настави да посећује Хирофумија. Када је дошао, узео је Хирофумија за руке и знаковима му рекао да постоји Бог који се зове Јехова, да га он стално гледа са неба и разуме његову патњу боље од иког. Јехова брине о њему и жели да му  пружи олакшање. Зато је послао једног свог Сведока код њега. Хирофуми испрва није показао никакву реакцију, а онда му је чврсто стегао руку а низ образ му је склизнула суза. Дубоко дирнут, брат је заплакао с њим. Почели су да проучавају Библију.

Након што су проучавали 11 година, Хирофуми се повезао са скупштином из свог места да не би више далеко путовао до скупштине на знаковном језику. У новој скупштини нико није знао знаковни језик, али за 18 месеци су га 22 објавитеља научила како би могли да помажу Хирофумију. Хирофуми је у јануару 2012. одржао свој први задатак у Теократској школи проповедања,  тако што је неко преводио његове знакове. У октобру исте године постао је некрштени објавитељ.

Флорен је пионир са Филипина који има око 25 библијских студија, и то углавном са чуварима, то јест радницима обезбеђења. Многи од тих људи раде увече или током ноћи. Зато Флорен мора да се прилагоди. Он иде на њихово радно место и проучава с њима током паузе или у друго прикладно време, како не би ометао њихов посао. С некима проучава између седам и једанаест сати увече, а с некима између пет и девет сати ујутру. Понекад стигне у време када се чувари смењују. Тако може да проучава са чуварем који је дошао да преузме смену и затим са оним који је управо завршио своју. Флорен каже: „То што проучавам с тако много особа доноси ми радост какву никад нисам осетио.“ Неки од тих чувара долазе на састанке у Дворани Краљевства. Један човек с којим је Флорен проучавао сада је крштен брат и служи као општи пионир.

Док су биле у служби једног кишног дана у Јерменији, две наше сестре су виделе мајку и ћерку на улици и понудиле им трактат. На изненађење сестара, мајка, која се зове Марусја, рекла је да она и њена ћерка Јева по овом лошем времену чекају на улици већ два сата, надајући се да ће наићи Јеховини сведоци. Због чега? Марусјин брат је у затвору чуо библијску истину од браће која су била тамо због одбијања да  служе војску. Марусја је очекивала да ће њен брат у затвору огрубети и постати агресиван. Али он је постао уравнотеженији и смиренији. Остао је у контакту са Сведоцима и даље се мењао набоље. Марусја и њена ћерка су схватиле да се то не уклапа у пропаганду против Јеховиних сведока коју су виђале на плакатима по граду и слушале на телевизији. Јева је размишљала: ’Мој ујак је постао диван човек. Зашто се онда тако ружно говори о Јеховиним сведоцима?‘ Одлучна да добије одговор на то, рекла је мајци: „Никада нећемо сазнати нешто о овим људима ако не ризикујемо. Хајде да одмах нађемо Јеховине сведоке и решимо недоумице.“ Зато су изашле на улицу оног дана када су среле наше две сестре. Два дана касније, обе су почеле да проучавају Библију. Почеле су да редовно долазе на састанке, напредовале су и постале некрштени објавитељи.

Једна жена из Адане, у Турској, која се борила са озбиљним личним и породичним проблемима и чак покушала самоубиство, пред вратима је пронашла два наша часописа. Изгледа да су их деца из комшилука нашла на земљи и ставила испред њених врата, мислећи да припадају њој. Жена је била одушевљена животним причама и желела је да се и њен живот тако промени. Позвала је број који је био записан на једном од часописа и добила пионирку која је живела у близини. Почела је да проучава Библију с њом. Жена је ценила све што је учила и рекла да жели да иде на састанке. Испоставило се да се Дворана Краљевства налази у близини њеног  стана. Одмах је кренула на састанке и није престала да то чини.

Бам из Непала је био полицајац и редовно је ишао у цркву. Док је био на дужности, срео је на улици један пар специјалних пионира. Одушевило га је то што су на сва његова питања одговарали из Библије. Почео је да проучава Библију и ускоро је редовно долазио на састанке. Како је напредовао, савест је почела да га узнемирава због посла којим се бавио. Зато је од надређених тражио канцеларијски посао, где не би морао да носи оружје. Они су се сложили. Међутим, након присуствовања обласном конгресу, Бама је поново оптерећивала савест и одлучио је да потпуно напусти посао у полицији.

Његовој жени се то није свидело, јер је полицијски посао са собом доносио углед у друштву, добру зараду, бенефиције и добру пензију. Да би га наговорила да се предомисли, предложила му је: „Ако будеш радио за полицију, ја ћу проучавати са Сведоцима.“ Пошто то није уродило плодом, убедила је капетана полиције да пошаље Бама у затвор, надајући се да ће тада почети да гледа на ствари из њеног угла. Након што је десет дана провео у затвору, Бам је пуштен, али није променио мишљење. Почео је да ради као возач рикше, што је подразумевало да много сати проводи на врелини сунца. И поред тога, био је срећан. Наставио је да напредује и постао је објавитељ. С временом је попустило противљење његове жене. Браћа и сестре из  скупштине су били увек љубазни према њој, па је и она почела да проучава. Бам и даље брине за своју породицу и као возач рикше зарађује више него што је зарађивао као полицајац. Он се крстио у фебруару 2013. и сада долази на састанке са женом и сином.

Мјонгхи, сестра из Кореје, има проблем с ногом због парализе од које је оболела са две године. Лако се умара и понекад се деси да падне. Осим тога, често доживљава нападе панике и нежељена дејства лекова које узима. Мјонгхи тешко дише, а мучни су и напетост и немир које осећа. Али и поред тих проблема, Мјонгхи је имала жељу да буде помоћни пионир и у томе успева скоро сваког месеца већ две године. Захвална је Јехови што јој даје снагу да изврши своју службу.

Агнес, мисионарка из Индонезије, имала је обичај да на тамошњој пијаци сведочи једној жени која је продавала поврће. Та жена је у то време била трудна. Волела је да чита наше часописе и да разговара о библијским темама кад није било пуно посла. Једног дана је Агнес отишла на пијацу да је посети, али ње није било. Њен муж јој је рекао да му се супруга управо породила. Агнес је одлучила да је посети. Понела је књигу Моја књига библијских прича и  упаковала је као поклон. Жена се обрадовала што је Агнес дошла да види њу и бебу, али још више се изненадила када је видела поклон који јој је Агнес донела. Отпаковала га је и у неверици рекла: „Где сте пронашли ову књигу? Тражила сам је 30 година! Обишла сам све књижаре и питала све људе. Нико је није имао и није знао за њу, а она је толико добра да се ниједна друга не може мерити с њом.“ Испоставило се да је тој жени, кад је била девојчица, њен ујак дао ту књигу и она је волела да је чита. Сада поново може да је чита, а и њена најстарија ћерка је много воли. Обе су почеле да проучавају Библију.