Na mnogim ostrvima koja pripadaju Mikroneziji vrlo retko se propoveda, tako da je grupa objavitelja sa Maršalskih ostrva isplanirala jednu dvonedeljnu propovedničku akciju brodom. Polazeći sa ostrva Majuro išli su na ostrva Votje i Ormed, koja pripadaju atolu Votje.

Da bi preneli dobru vest što većem broju ljudi, objavitelji  su prethodno pripremili pakete s literaturom. U svakom paketu je bilo po četiri časopisa i dve brošure. Budući da objavitelji nisu znali kada će ponovo doći na to ostrvo u naknadne posete, ostavljali su pakete zainteresovanim osobama i podsticali ih da tu literaturu daju i članovima porodice i prijateljima. Tokom tog dvonedeljnog putovanja, podelili su ukupno 531 brošuru, 756 časopisa i 7 knjiga.

U februaru 2014. šest objavitelja sa Papue Nove Gvineje deset dana su propovedali po selima na vulkanskom ostrvu Karkaru. Mnogo ljudi se zainteresovalo za našu poruku tako da su objavitelji dali ukupno 1 064 publikacije. Naša sestra Relvi je rekla: „Prvog dana smo oko tri sata popodne još uvek bili u službi propovedanja. Do tada su naše flaše s vodom već bile prazne, a usta su nam bila suva i bolela su nas od neprestanog pričanja. Upravo sam razgovarala s jednom devojkom. Želela sam da joj pročitam jedan biblijski stih ali nisam imala snage koliko sam bila žedna. Baš u tom trenutku ona me je ponudila vodom.“

Veče pre nego što su objavitelji otišli iz jednog sela, meštani su održali jedan veliki skup na kom su bili prisutni i njihovi sveštenici. Relvi priča šta se desilo: „Osećala sam se poput Stefana kada je morao da brani istinu pred Sinedrionom, samo što je naša publika bila dobronamerna.“ Nakon što je tih šest objavitelja završilo sa svojim izlaganjem na tom skupu, ustala je i uzela reč žena koja je u luteranskoj crkvi bila zadužena za versku nastavu. Ona je zahvalila svojoj  tetki, koja je bila među objaviteljima, što je došla da prenese istinu njenom narodu. Još je rekla: „Vaš dobar primer me je podsetio na Samarićanku koja je otišla da ispriča svojoj porodici ono što je čula od Isusa. Hvala vam što nas niste zaboravili.“

Dok je jednog jutra sedmogodišnji Tariki išao u službu propovedanja sa svojim ocem Tuesom na ostrvu Tarava, koje pripada Kiribatima, naišli su na grupu od desetak mladića i devojaka koji su imali nešto više od 20 godina. Nakon što je Tarikijev otac preneo dobru vest ovoj grupi mladih, jedan od njih je rekao: „Primetili smo da svi vi vodite svoju malu decu sa sobom kada idete da propovedate. Zašto to radite? Premladi su da bi propovedali.“

Tues je odgovorio: „Da li biste želeli da proverite koliko je moj sin sposoban za propovedanje? Ja bih mogao da se malo udaljim, a on neka vam kaže šta ima.“ Svi su se jednoglasno složili s njegovim predlogom.

Čim se Tues udaljio, Tariki je postavio pitanje ovoj grupi mladih: „Da li znate kako se Bog zove?“

„Da, Isus!“, rekao je neko od njih. „Bog“, nadovezao se drugi, dok je neko treći rekao: „Gospod.“

Tariki je predložio: „Hajde da vidimo šta Biblija kaže o tome. Možemo zajedno pročitati šta piše u Isaiji 42:5.“ Nakon što su pročitali stih, on je pitao: „O kome se govori u ovom stihu?“

Jedna devojka je rekla: „O Bogu.“ Tariki je odgovorio: „Da, o pravom Bogu. Hajde da čitamo dalje do osmog stiha. Šta nam tu pravi Bog govori? ’Ja sam Jehova. To je ime moje, i nikome neću dati slavu svoju.‘ Da li ste zapazili kako se Bog zove?“

 Svi iz grupe su odgovorili: „Jehova.“

Privukavši im na taj način pažnju, Tariki ih je pitao: „Zašto treba da koristimo Božje ime, Jehova? Hajde da pročitamo Dela apostolska 2:21 da saznamo odgovor. Tu piše: ’Svako ko prizove Jehovino ime biće spasen.‘ Zašto onda treba da koristimo Božje ime?“

Jedna devojka iz grupe je rekla: „Da bismo se spasli.“

U tom trenutku se vratio Tarikijev otac i pitao: „Dakle, šta mislite? Da li su naša deca sposobna da propovedaju? Da li je u redu da ih vodimo sa sobom?“ Svi su se složili s tim da su deca Svedoka  i te kako sposobna za propovedanje i da je sasvim u redu da ih roditelji vode sa sobom. Tues je zatim rekao: „Ako biste proučavali Bibliju, i vi biste poput mog sina mogli pomagati drugima da upoznaju istinu o Bogu.“

Žan Pjer koji radi u isturenom prevodilačkom odeljenju u Port Vili na Vanuatuu otputovao je u novembru 2013. na ostrvo na kom je odrastao da bi prisustvovao pokrajinskom sastanku. Kada je izašao iz aviona, dočekala ga je grupa ljudi sa južnog dela ostrva i zatražila biblijsku literaturu. Dao im je skoro sve časopise koje je imao kod sebe. Zatim mu je prišao jedan sveštenik pa je i on zatražio literaturu. Taj čovek ga je zamolio da dođe u njegovo selo rekavši: „Mi tamo u duhovnom pogledu gladujemo. Trebalo bi da dođete i odgovorite nam na sva naša pitanja.“ Dan nakon pokrajinskog sastanka, rano ujutru, Žan Pjer je krenuo na put do tog sela koje se nalazi negde na vrhu jedne planine. Trebalo mu je dosta vremena da stigne tamo. Meštani su ga srdačno dočekali i on je zajedno s njima razmotrio Vest Kraljevstva br. 38 „Da li će se mrtvi ikada vratiti u život?“ Zamolio je oko tridesetak prisutnih da ga prate u svojim Biblijama. Razgovarali su skoro sedam sati. Ovi ljudi su zaista bili duhovno gladni! Jedan sedamdesetogodišnji čovek je rekao: „Do sada još nisam čuo tako logično objašnjenje toga šta se dešava s mrtvima!“

Žan Pjer je prenoćio u tom selu. Delio je sobu s pastorom. Kada se sledećeg jutra probudio, ugledao je pastora kako čita naše časopise. Žan Pjer ga je pitao šta čita i on je oduševljeno odgovorio da čita članak o Božjem Kraljevstvu. Rekao je da se slaže s tim da Božje Kraljevstvo nije moglo biti  u srcu fariseja, koje je Isus osudio, pa prema tome njegova crkva nije u pravu što naučava da je Božje Kraljevstvo nešto u srcu osobe (Luka 17:21). Žan Pjer je ostao u kontaktu s tim ljudima preko telefona čak i nakon što se vratio u Port Vilu. Tri brata iz obližnje skupštine su otišla u to selo da bi održali Spomen-svečanost. Bilo je 109 prisutnih!